Piše: Marinko M. Vučinić
.
Vladimir Arsenijević se vratio na književnu scenu romanom Predator, u izdanju Samizdata B92 2008. godine, za koju je dobio nagradu Narodne biblioteke Srbije za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije u 2010. godini u konkurenciji od 25 naslova koji su bili najčitaniji.
O samom načinu ovakvog izbora najbolje knjige među najčitanijim naslovima izrečeno je mnogo argumentovanih primedbi i kritika, jer je sasvim jasno da se ovakvim izborom od strane posebnog žirija urušava i sama ideja o dodeljivanju nagrade za najčitaniju knjigu. To je već dobro poznata ocena ovakvog žiriranja u kome se u stvari poništavaju osnovne postavke ove nagrade, a čitalačka publika se svodi na puki statistički podatak.
Međutim, ovakvo postavljeno žiriranje pokazuje nam mnogo važniju pojavu u oblikovanju naše čitalačke publike i dominantnih tokova u savremenom književnom životu.
Poruka je sasvim jasna, posvećeni i neprikosnoveni žiri Narodne biblioteke Srbije će odrediti najbolju knjigu među najčitanijim naslovima i tako sebe legitimisati kao jednog od značajnijih i uticajnijih arbitara u formiranju najpoželjnijeg literarno političkog pravca u našoj književnoj javnosti. Bez obzira na to što je knjiga Dejana Stoiljkovića Konstantinovo raskršće po podacima biblioteka najčitanija, ona se očigledno ne uklapa u estetsko-političke kalupe i kriterijume žirija Narodne biblioteke Srbije koji je sebi dodelio ulogu da određuje koji se to pisac najprikladnije uklapa u politički korektno struktuiran književni pravac koji očigledno forsira ovaj žiri.
O tome se, kao i često do sada, najjasnije odredio jedan od viđenijih polit-komesara naše savremene srpske književnosti Sreten Ugričić, upravnik Narodne biblioteke Srbije. On je kao ideološki patron ovog žirija dodatno obrazložio njegovu odluku. „Arsenijevićev Predator u srpsku književnost uvodi neke do sada neviđene perspektive i netretirane problemske aspekte i motive. Uobičajeno je reći da domaća literature polazi iz ovdašnjeg lokalnog prostorno-vremenskog sklopa, a da svojim estetskim kvalitetima uspeva da prekorači horizont porekla i da dosegne univerzalnost”.
Ovo je najpreciznije određena potka tzv. politički korektne literature u kojoj nema mesta i uporišta za teme koje su vezane za poreklo i prokažene temeljne nacionalne vrednosti. Očigledno je da je prekoračenje horizonta porekla najvažnija tzv. estetska, ali i najsuštastvenija literarno-politička odrednica za Sretena Ugričića i literarno-političku grupaciju kojoj on zdušno pripada i koja koristi svaku ukazanu priliku da demonstrira svoju klanovsku moć i sve značajniji uticaj u formiranje magistralnih pravaca u tumačenju i formiranju našeg književnog života i ukupnog sistema vrednosti.
I ovako koncipirana i izvedena dodela nagrade za najbolju među najčitanijim knjigama je samo pokazna vežba političkog inženjeringa, jer se pisac neuspešnih, ali očigledno politički izrazito korektnih knjiga Vladimir Arsenijević kroz velika vrata Narodne biblioteke vraća u književni život, unoseći do sada neviđene perspektive i netretirane probleme.
Da apsurd bude veći, i književni kritičari inače naklonjeni ovoj pre svega politički korektnoj i anacionalnoj struji u našoj književnosti napisali su veoma nepovoljne kritike nagrađenog romana Predator. Ali, jasno je da se ne sme dozvoliti da se osipaju edovi ove sve dominantnije političke falange i da se oni moraju makar i veštački, i to bez obzira na njihov stvarni literarni doseg i estetsku vrednost, održavati u monolitnom bloku pisaca koji vode odsudnu bitku protiv literature u kojoj se još uvek obrađuju teme vezane za univerzalne vrednosti istorije i tradicije, ali i nacionalnog pripadništva.
Radi se o dobro organizovano i institucionalno etabliranoj političko-propagandističkoj grupaciji koja uporno nastoji da u našu kulturu unese svoj psedouniverzalni političko-literarni kanon o prekoračenju horizonta porekla kao dominantni i svevažeći kulturni obrazac. Ovoj svrsi služe i ovakve manipulacije vezane za dodeljivanje nagrade Narodne biblioteke Srbije.
Proglašenje najbolje knjige među najčitanijim naslovima u protekloj godini samo je još jedan od dokaza kako se odvija zloupotreba jedne nagrade i njena instrumentalizacija u politikantske i klanovske svrhe, a sve pod okriljem tzv. velike i predane brige o univerzalnim vrednostima literature. Ovde su u pitanju samo sitni, prizemni interesi jedne književno-političke koterije koja koristi svaku priliku da sebe promoviše i potvrdi kao apsolutni arbitar političke korektnosti i to ne samo u našem književnom životu.
