ПРЕЦИ
Све што јавно радим четири деценије је у интересу Заједнице.
Мој јавни рад није настао због мојих личних интереса.
Због мог јавног рада имам само велике проблеме.
И моја породица мора то да подноси.
Мој јавни рад је настао из моје унутрашње моралне вертикале.
Не могу да поднесем лаж, превару, манипулацију, крађу и насиље.
Не буним се због себе, него због принципа Заједнице.
Не могу да будем задовољан, ако је Заједница незадовољна и пати.
Генијални песник Алекса Шантић је написао : „ мене све ране мога рода боле.“
Тако је изразио сву бол искрених родољуба.
Који болују када је њихова отаџбина окупирана и када је народ поробљен.
Неко то може да трпи и ништа га не боли. Баш га брига. Не узбуђује га тај бол.
Признајем, не могу да поднесем понижавање и уништавање наше отаџбине.
Очајан сам због тога и зато се борим.
Не могу и нећу да ћутим.
Не могу и нећу да се повлачим пред Злом.
Срамота ме је наших храбрих предака, који су гинули за нашу Слободу.
Срамота ме је наших Див-јунака који су проливали крв за нашу будућност.
Стид ме је свих настрадалих, који су бранили хиљадама година Србе.
Стид ме је што је моја генерација обесмислила њихово свето жртвовање.
Да ли је вас, браћо и сестре, срамота?
Не смемо да ћутимо и да сагињемо главе.
Немамо право да будемо равнодушни, апатични и лењи.
Није уреду да гледамо само интерес и да се давимо у надутом конформизму.
Није људски и поштено да издамо наше храбре претке.
Данас је дошло време да одбранимо отаџбину и народ.
Данас морамо да се побунимо и изборимо за Слободу.
Данас смо у обавези да вратимо дуг нашим прецима.
Данас сравњујемо рачуне са њима и показујемо да ли смо достојни предака.
Устани, Србине!
Преци те зову!
Београд, 7533.г. студен
