Piše: Srđa Trifković
Odluka MSP samo za naivne dolazi neočekivano. Za vladajuću koaliciju u Srbiji i njene nalogodavce u Vašingtonu i Briselu, ona je bila očekivana i odavno programirana.
U leto 2008. spoljni mentori tada tek ustoličene vladajuće koalicije dobili su njenu obavezu da prihvati svršen čin na Kosovu. Jedini problem predstavljala je reakcija domaće javnosti i politička cena takvog čina. Rešenje je nađeno u stavljanju celokupnog srpskog političko-diplomatskog kapitala na kartu MSP, u cilju stvaranja alibija za prihvatanje neprihvatljivog.
Samo se tako može objasniti činjenica da je Srbija unapred uništila svoje izglede na povoljan ishod time što je krajnje diletantski formulisala pitanje postavljeno MSP-u: “Da li je proglašenje nezavisnosti privremenih institucija na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom
Teško je zamisliti da gg. Tadić, Jeremić i njihovi stručni savetnici nisu bili svesni činjenice da međunarodno javno pravo uopšte ne zauzima stav prema deklaracijama nezavisnosti kao takvim. Opština Barajevo, grad Kragujevac ili mesna zajednica Kozara mogu da “proglase nezavisnost”, a da tim proglasom ne bude prekršena nijedna norma međunarodnog prava. Kosovo takođe…
Međutim, međunarodno pravo i te kako je prekršeno POSLEDICAMA proglašenja nezavisnosti. Frapantno je da Srbija nije tražila od MSP da se izjasni o tim, suštinskim pitanjima: Da li je Kosovo država shodno normama međunarodnog prava? Da li priznanja Kosova kao države od strane trećih zemalja predstavljaju kršenje međunarodnog prava?
Tako postavljena pitanja bila bi neprijatna stranim mentorima vladajuće koalicije i stoga nisu dolazila u obzir. Vlast sada ima smokvin list ove tobože “iznenađujuće”, “nepravedne” i “razočaravajuće” odluke kao konačno pokriće za predstojeću konačnu kapitulaciju. Eto, vidite, učinili ljudi šta su mogli, borili se vala k’o lavovi, ali
avaj…
Farsa sa MSP-om potvrđuje da se vladajuća koalicija od prvog dana postojanja pre dve godine samo pravi da se “bori za Kosovo”, a njeni spoljni nalogodavci samo se prave da im zbog toga nije pravo i da im to teško pada. Pod gg. Tadićem i Jeremićem drukčije nije moglo da bude.
Prošlo je preko pet godina od kako sam u Politici 29. juna 2005. izneo da je prilikom zavanične posete Vašingtonu, šest nedelja ranije, glavni savetnik jednog od najviših beogradskih državnih funkcionera u neformalnim razgovorima sa svojim američkim domaćinima prihvatio otcepljenje Kosova kao svršen čin – „i da je najvažnije naći formulu da se ta nezavisnost sprovede na način kojim bi se sprečio preveliki politički dobitak za nacionaliste”. Implikacija je bila jasna: “nema dileme hoće li srpska strana prihvatiti nezavisnost, nego kako da se to zapakuje sa što manje roptanja u narodu i sa što manje posledica za pobornike opcije koja pristaje na sve.”
Taj “savetnik” je od 15. maja 2007. do danas ministar inostranih poslova Srbije. A vukovi, kao što znamo, dlaku menjaju ali ne i ćud.
