ПОТОМЦИ
Наша деца и унучад нису криви за пропаст државе и народа.
Наши потомци нису криви што смо ми мекушасте кукавице и конформисти.
Нашим наследницима остављамо кредите и ропство.
Ми смо појели и потрошили будућност наших потомака.
Зар све ово није истина?
Признајте!
Немојте да се самозаваравате.
Немојте да бежите од личне одговорности.
Немојте да бежите од проблема, кога смо ми створили и увећали.
Немојте да забадате главе у свакодневне будалаштине потрошачке цивилизације у распадању.
Наша генерација је нешто имала и доживела у животу.
Наша деца неће имати ништа. Неће имати свој живот.
Биће поробљени у дигиталном концентрационом логору.
Биће лоботомирани, зомбирани и чипови.
Зар то хоћете да им се догоди?
Зар вас није срамота пред њима?
Зар вас не гризе савест?
Зар толико немате поштења и храбрости?
Господо другови, вама се обраћам који сте ушли у последњу четвртину живота.
Можете ли себи да објасните – шта је живот?
Који је смисао нашег постојања и битисања?
Шта иза нас остаје, ако потомке изгубимо?
Немате права више да ћутите и бежите од проблема, кога смо ми створили.
Немате права да се извлачите, пренемажете и фолирате.
Морате да се побуните, устанете и збаците Зло.
Морате да одбраните свето жртвовање наших храбрих предака.
Морате нашим потомцима да обезбедите сигурну будућност.
Све приче су испричане.
Чекања више нема!
Препеваћу, на мој начин, генијалног Милана Ракића.
Инспирисан његовом песмом „ НАСЛЕЂЕ“
Крв предака наших у венама тече.
Зов њихова древна ко некада јака.
У души нас болној ужарено пече.
Осећамо дамаре старијех јунака.
О, заборављени преци моји.
Мученици стари и јунаци који
Верују нашој пробуђеној вољи,
Да градимо деци неки живот бољи.
И презирем кукање, не подносим тугу,
Спрдање, лажи, подметање, ругу,
Позивам на протест и на борбу дугу.
Пружене руке брату, сестри и доброме другу.
Заједно смо јачи, то сви добро знамо,
Похитајте нама у загрљај вамо,
Испунимо завет будућега доба,
Спас нам може донети само наша МОБА.
Београд, 7533.г. студен
