Ne možemo da prigrabimo sve za sebe. Ne smemo život da oblikujemo prema sopstvenom liku. Sve što postoji prolazno je i nestaje. Samo je igra života veèna. I vera i nada da æe poslednjem èoveku biti bolje i da æe on, konaèno, sve razumeti.
I nije dobro da danas uzimamo sve kao da sutra neæemo imati ništa. I nije dobro otimati od onih koji nemaju i koji naše grehe trpe. Ne grabimo i ne skupljajmo suvišno, veæ ga raspodelimo ravnomerno. Nije veliki onaj koji uzima, vec milosrdni koji ruku pruža. Kada dajemo ne pomažemo samo njima nego i sebi.
I sve što èinimo svrhu i smisao mora da ima. Jer nije veliki onaj koji ima, veæ onaj koji meru svega zna. A kad se u igri nameæemo, ne želimo drugome bol da nanesemo veæ da igru života produžimo.
I ne treba nam igra da bi pobeðivali, veæ da nauèimo i da gubimo. Jer tajna života ne otkriva se u pohvalama i raskoši, veæ u poniranju i samopreispitivanju. I niko se nije uzdigao bez da je dno života dodirnuo i sebe pronašao.
A kad se uspinjemo, dobijamo priliku da više uèinimo za èoveèanstvo. Ne za sebe, veæ za zajednicu koju nosimo u sebi. Zajednicu razlièitih i osobenih – slobodnih ljudi. Slobodnih da izaberu. A svi oni uèestvuju u igri, jer veruju. I nadaju se da æe igra biti veèna.
Možda je smisao života baš u samoj igri. Možda izvan igre i ne postoji ništa. Radujemo se svakom novom danu. Jer smo sve bliže Njemu.
Sa sajta Privredna snaga Srbije
