Nedavno je uspešno završeno još jedno izborno okupljanje Demokratske Stranke. Kao što se i očekivalo izabrano je novo-staro rukovodstvo gradskog odbora DS u Beogradu. Nije bilo nikakvih iznenađenja a skupština gradske organizacije Demokratske Stranke je održano po već dobro uhodanom i oprobanom scenariju:pozdravni govori stranačkih funkcionera, prigodan slogan o probuđenoj energiji DS, efikasno i na vreme ugovorena izborna lista, ponovno nagoveštavanje odlučnih koraka u konsolidaciji stranke i obračunu sa eventualnim mangupima u sopstvenim redovima, odsustvo večeg broja kandidata i pre svega dobro razrađeno i efikasno delovanje lobističkih i interesnih grupa. Bez obzira što je na izbornoj skupštini DS pre nekoliko meseci nagovešteno da će budući izbori u stranci na svim nivoima biti neposredni, ovaj najdemokratskiji način izbora primenjen je tek u nekoliko opštinskih i gradskih organizacija.
Istine radi treba reći da u novom Statutu DS i nema obavezujuće statutarne norme o održavanju neposrednih izbora u stranci, postoji samo odredba o mogućiem ovakvom načini izbora. Sasvim je bilo za očekivati da će stranačka oligarhija iskoristiti ovakvu statutarnu neodređenost i opredeliti se za dosadašnji delegatski način organizovanja izbora jer je to teren na kome su oni neprikosnoveni i na kome se odlično snalaze. Neposredni izbori u stranci u nekoliko organizacija pokazali su pravo stanje u stranci ,pružili pravu sliku o tome koliko je članstvo zaista privrženo i ima istinski osećaj pripadnosti stranci i što je još važnije koliko je ono aktivni činilac u kreiranju i sprovođenju stranačke politike. Ovu činjnicu dobro znaju i predstavnici stranačke oligarhije i nomenklatura i zato su oni u najvećoj meri uspeli da zadrže stari i dobro oprobani način delegatskih izbora i predlaganja u stranci. Monopol predlaganja a samim tim i lobiranja ostao je i dalje u rukama političkih preduzetnika dobro raspoređenih u prvim stranačkim ešalonima. Zato je i održavanje na dobro utvrđenim stranačkim pozicijama i zadržavanje dosadašnjih odnosa političke moći u kojima se ništa neće menjati u rasporedu snaga unutar oligarhijskih krugova glavna preokupacija dobro uigranih vladajućih grupacija. Zato su i skupštine Demokratske Stranke sve glamuroznije i pompeznije a sve praznije i bez stvarne mogućnosti da se na skupštinama vodi ozbiljan dijalog o pravim dometima stranačke politike i načinu kako stranka funkcioniše. Skupštine sve lepše izgledaju i to kao dobro osmišljeni reklamni spotovi , ali na njima ne dolazi do izražaja realni život i problemi naših ljudi, rasprava o problemima u stranačkom funkcionisanju,nedostatak političkog i idejnog profilisanja stranke i iznad svega ne dovodi se u pitanje oligarhijska zatvorenost stranke u oportunizam,činovničku rutinu,forsiranje poslušništva i dvorskog mentaliteta i podaništva, kritički dijalog i otvaranje prostora za što veči i ozbiljniji utuicaj članstva. Sve to i dovodi do njegove sve veće pasivizacije i urušavanja demokratskih potencijala unutar same stranke. Na sceni su sad odani politički pragmatičari i oportunisti uvek spremni da učestvuju u stvranju iluzije i privida o poštovanju i sprovođenju demokratske procedure, a sa jedinim i isključivim ciljem da se ne poremeti i ne ugrozi postojeći raspored snaga unutar stranačke nomenklature. Još je Jovan Skerlić pred Prvi svetski rat na sebi svojstven način uočio ovu tendenciju u razvoju našeg stranačkog i političkog života. “Ko je malo bolje posmatrao naš politički život, mogao je bez po muke primetiti da se gotovo nigde u političku borbu ne unosi toliko malo ideja kao kod nas. Tako u Srbiji imamo stranke sa imenima koje imaju stranke na Zapadu, ali bez duhovne srodnosti i idejnih veza sa njima. Pod ovakvim uslovima stranke se grupišu oko vođa i koterija a u najboljem slučaju oko mrtvih tendencija koje život gazi. Mesto iskrene i svesne političke stranke koja pošteno i otvoreno bije boj pod razvijenom zastavom ideja i načela, dolazi gomila koja se valja po prašini otimajući se za mesta i zaradu. Dok se u celom svetu politička borba uređuje i takoreći analizuje,kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno:političko licitiranje,prekonoćnoe promene mišljenja,najneprirodniji savezi i prodaja savesti“. Mi smo sada svedoci da je kod nas i u društvu i u našim strankama najprisutnija upravo navala ove nezajažljive i neprincipijelne gomile koja se valja po prašini , kidišući i otimajući se za mesta i zarade.
Na Skupštinama Demokratske Stranke više i nema pravih izbora i biranja već samo potvrđivanje već utvrđenih kvota i kandidata koji imaju puno poverenje predsednika stranke i lobističkih grupa. Tako je svako potvrđivanje liste u stvari i potvrđivcanje i podržavanje samog predsednika stranke i to kao neka vrsta iskazivanja bezrezervne odanosti zaogrnuta demokratskom frazeologijom. U obraćanju Dragana Đilas na izbornoj Skupštini gradske organizacije DS Beograda izrečena je veoma indikativna i rečita ocena i shvatanje o dometima demokratije u stranci. Komenarišući što nema više kandidatra za predsednika gradskog odbora Demokratske Stranke on je rekao“To verovatno nije dobro za demokratiju, ali je dobro za demokratsku stranku a samim tim i za Srbiju“. Ako Demokratska Stranke ne poštuje mogućnost izbora između više kandidata kao suštinu demokratskog izbora onda je veliko pitanje kako će ona uspeti da bude deo demokratskog društva i jedan od najznačajnijih političkih pokretača razvoja i demokratizacije u Srbiji. Demokratska načela i vrednosti su važnija od stranačkih interesa i to je onaj centralni problem našeg stranačkog i političkog života. Stalno stavljanje trenutnih i pragmatičnih stranačkih interesa iznad demokratskih načela i ustrojstva društva dovodi u pitanje i samo demokratsko opredljenje naših stranaka.
U svom obraćanju na Skupštini gradske organizacije Demokratske Stranke Beograda Boris Tadić predsednik Demokratske Stranke potvrdio je potrebu ozbiljnog i temeljnog preispitivanja vođenja politike unutar Demokrastke stranke dovodeći u pitanje uticaj i delovanje interesnih gruopa koje očigledno razaraju i samu stranku. “Svrha političkih stranaka je da menjaju društvo, a ne da ostvaruju svoje lične ciljeve,Nije moguće vršiti suštinske promene bez elementarnog poštenja. To što govorim mirno, ne znači da nemam ljutinu u sebi i da se neću suprotstaviti onima koji žele stranku da pretvore u interesnu organizaciju. Žestoko ću se obračunavati sa njima. Neću dozvoliti da na svojim ramenima nosim one koji žele da ostvaruju svoje posebne interese. Imam veliko poverenje u Dragana Đilasa i od njega očekujem da reformiše beogradsku organizaciju Demokratske Stranke“. Ovo verujem iskreno zalaganje predsednika Demokratske Stranke ostaje samo na deklarativnom nivou kada se analizira sam tok izbornih aktivnosti unutar gradske organizacije Demokratske Stranke, i struktura njenog novo-starog rukovodstva. Prepoznaje se dobro poznata tehnologija lobiranja i predlaganja . I upravo je to rukovodstvo najočigledniji izraz delovanja interesnih i lobističkih grupa unutar Demokratske Stranke. Njega čine stranački i državni funkcioneri a njihov potvrđujući „izbor“ samo je izraz snage i uticaja vladajućeg oligarhijskog duha i pristupa politici. . Na delu je demonstracija klasičnog političkog kompromisa lobističkih i oligarhijskih grupa uvek pripravnih da „poštujući izbornu proceduru i statutarne uzuse“ obnavljaju i učvršćuju svoju političku i stranačku moć i uticaj. Svrha političkih stranaka nije samo da menja društvo već da pre svega permanentno menja sebe , unapređuje i razvija demokratske odnose, podstiće kritički dijalog i građansku svest članstva , stvara i afirmiše nove ideje i okuplja ljude koji će svojim ukupnim delovanjem i ličnim primerom potvrđivati stav predsednika DS Borisa Tadića da nije moguće vršiti“ suštinskre promene bez elementarnog poštenja“. A elementarno poštenje i čestitost je već odavno iščilelo iz našeg političkog života i za to najveću odgovornost snose naše političke stranke pa i sama Demokratska Strank jer su svemoćni politički pragmatizam i usko stranački inreresi zakrilii i sputali demokratski potencijal našeg društva. Zato ova zalaganja za moralnu obnovu predsednika DS izgledaju samo kao prigodno i marketinško slovo jer unutar stranke i stranačke nomenklature one nemaju dublji i efikasniji značaj i uticaj. To ostaju prigodne reči koje ne dotiču tvrdokornu stranačku oligarhiju već im samo služe kao dobro došlo političko i moralističko pokriće. Zato ta obraćanja postaju prazna i svečarska retorika bez stvarnog političkog efekta i služi kao idaelni paravan za učmalu i u sebe zatvorenu stanačku koteriju i oligarhijsku svitu. Osnovni paradoks u izboru Dragana Đilasa za predesdnika gradskog odbora DS je u tome što on nije klasičan predstavnik stranačke oligarhije ali je kao kadar od poverenja predsednika stranke u izuzetno kratkom roku došao u sam stranački vrh. I to dovoljno govori o tome na koji način se vodi kadrovska politika u Demokratskoj stranci, i zato postavljenja i potvrđivanja kandidata koja imaju podršku vrha stranke zamenjuju stvarnu demokratsku proceduru i istinske demokratske izbore. Stiče se utisak da se uvodi neka vrsta namesničkog sistema u strančkim izborima. Zato se i s pravom može postaviti suštinsko pitanje?. Može li onda neko ko je potvrđen kao predstavnik određene ne samo stranačke interesne grupe povesti odlučnu borbu za ozbiljnije i temeljnije promene u samoj Demokrastkoj Stranci. Ovakvi eksperimenti u političkoj istoriji uvek su se okončavali na istovetan način, apsolutnom dominacijom pobedničke namesničke stranačke grupacije koja je samo zamenila uloge, a i pored snažne retorike ništa se u načinu vođenja politike u suštinskom smislu nije menjalo. “U DS neće biti spornih ljudi, i sa onima koji se eventualno koriste svojim položajem za ličnu korist obračunaćemo se se jače nego što bi to uradili naši politički protivnici. Niko nije idealan i sigurno kod nas ima i onih koji ponešto hoće da iskoriste za lične interesae i ja ću se protiv toga boriti i u tome imam punu podršku predsednika stranke“, rekao je nakon izbora Dragan Đilas. Ostaje da se vidi koliko su ove reći samo deo post-izborne retorike i atmosfere. Svaki dobronamerni građanin i član DS podržaće opredeljenje Demokratske Stranke i Dragana Đilasa da u stranci neće i ne može biti spornih ljudi, ali zar nije veoma sporno i diskutsabilno ovo opredeljenje ako se ima u vidu ponašanje novog predsednika Izvršnog Odbora gradskog odbora DS Živorada Anđelkovića kao sportskog funkcionera Crvene Zveszde na finalnoj utakmici košarkaškog prvenstva. Protiv njega je MUP podneo krivičnu prijavu zbog nedoličnog ponašanja na ovom sportskom događaju. Verovatno je Živorad Anđelković toliko dragocen i neophodan politički operativac da ovaj mali navijački i huliganski nestašluk neće mnogo uticati na njeegov stranački položaj. Kao nesporan kadar Demokratske stranke on će verovatno zajedno sa Draganom Đilasom dati veliki doprinos borbi protiv spornih ljudi u Demokratskoj stranci. O odnosu prema mangupima u našim redovima i spornim ljudima u Demokratskoj stranci najbolje svedoči stav njenih funkcionera prema aferi Bodrum i preseudi koja je odneta povodom zloupotrebe glasanja u Parlamentu. Izjava port-parola DS Đorđa Todorovića zaista je prosto začuđujuća ali i mnogo govori o moralnoj otupelosti u našem stranačkom i političkom životu. “Presudom Selimoviću za nas je taj slučaj završen. Nema razloga da on i dalje ne bude član stranke, budući da kazna koju je dobio predstavlja kaznu i u stranačkom smislu“. Da li je potreban dodatni komentar ovoj vrsti govora u kome nema elementarne logike i smisla. Da li to znači da se u stranačkom smislu može i dalje učestvovati u krađi glasova u Parlementu a da to nema posledica na članstvo u stranci. Verovatno sada po rečima port – parola DS ni Alen Selimović se ne bi mogao naći u kategoriji spornih stranačkih kadrova. Ništa manje nije sporan i problematičan stav Predsednika DS Borisa Tadića u odnosu na ovu presudu u slučaju glasanja iz Bodruma. “Presuda je objektivna i nema potrebe da stranački disciplinski organi sada rade nešto što su dgržavni organi dovršili. No sada je red na te iste da na ovako efikasan način istraže i kazne slučajeve krađe poslanika u ovom sazivu Skupštine Srbije. “A da li postoji nešto što se tako arhaično naziva političkom i moralnom odgovornošću. Kako će se onda odvijati gromoglasno najavljena borba za suzbijanje uticaja interesnih grupa kada stranka i njeno rukovodstvo pre svega nema dovoljno snage a ni volje da se konačno uhvati u koštac sa razornim posledicama krađe glasova u Parlamentu. Stranački funkcioneri koji su učestvovali u aferi Bidrum i dalje su deo rukovodećeg tima Demokratske stranke i nisu snosili nikakvu političku odgovornost, i to ima izuzetno velike negativne posledice na sam kredibilitet Demokratske stranke. Ko to ne vidi ili ne želi da vidi samo potvrđuje da ostaje i dalje zatočenik političkog kompromisa interesnih i oligarhijskih grupa za koje moralna odgovornoist nije temeljnao političko načelo demokratske političke kulture. Ma koliko se trudili da u stranačkom smislu okončaju aferu Bodrum ona će se iznova javljati i biti istinski test za stvarni zaokret Demokratske Stranke od isprazne retorike do stvarnih poteza koji će doprineti da se najviša moralna i demokratske načela i vrednosti vrate u politiku i postanu njen temelj i suštinski sadržaj i smisao.
Borislav Pekić je kao jedan od najistaknutiji osnivača Demokratske Stranke je u svojim političkim istupanjima i stavovima neprestano isticao značaj morala i moralnih principa u politici. Na pitanje kako vidi budućnost Demokratske Stanke on je dao sledeći odgovor. “Njena budućnost ne zavisi toliko od onih koji joj pripadaju ili je predstsavljaju već pre svega od onih koji o njoj budu sudili, koji će procenjivati postojanost i iskrenost njenih namera, njen politički rad, a iznad svega, ozbiljnost njenih ljudi i stranačkog programa. Isuviše smo dugo lagani da još jednu laž možemo podneti. Dame i gospodo, veli se da politika ne poznaje moral kao kategoriju sa kojom bezuslovno računa u svom praktičnom delovanju. Priznajem da u tome ima istine. Ali ako ga ne priznaje društveni sistem što ga takva politika gradi, ako on nema svoje moralne osnove, svoja načela i svoje zakone mna koje se svi možemo s jednakim pravima osloniti, on prestaje biti legitiman,čak i ako ostaje legalan. Lični je moiral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih , ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina-završava sa žrtvovanjem tuđih života“. Praznu i prigodnu retoriku mora zameniti postojano uverenje i namera da se moralnost i vrlina ugrade u naš politički život. Jedino tako demokratija u Srbija a samim tim i Demokratska Stranka imaju priliki da opstanu i razvijaju se u prelomnim i burnim vremenima koja dolaze.
3o jun 2006 godine
