Početna Sadržaj Reagovanja POSLEDNJI DESPOT

POSLEDNJI DESPOT

795
0
SHARE

POSLEDNJI DESPOT

piše : Branko Dragaš. na Sv.Jovana 20.01.2012
Nikola Moravčević „ Poslednji despot“ ARHIPELAG Beograd 2011

Povest o poslednjem srpskom despotu Đurđu Brankoviću/1377-1456/ ispisana rukom Nikole Moravčevića je potresno podsećanje današnjim srpskim naraštajima o životnom putu velikog srpskog državnika i vojskovođe,diplomate i ratnika,koji  je živeo u tragično vreme,u zlo vreme kako kaže pripovedač, posle kosovske bitke i pogibije srpske vlastele,kada je ostao sam,nemoćan da zaustavi osmanlijsku najezdu na Evropu,svestan da je njegovo vreme već odbrojano,da je žrtvovan i napušten od neiskrenih katoličkih hriščana,svestan svoje gubitničke istorijske uloge,svestan da je tragični  junak naše povesti,ali,ipak, uprkos svemu, odlučan je po svaku cenu da istraje,da se žilavo odupre,da se ne preda  i ne odustane,da ne posustane i da ne prihvata zlu sudbinu koja mu je namenjena, nego da mudro,hrabro i odvažno,prkoseći sam sebi,svom prokletstvu i interesima velikih sila,pokaže da nije sve izgubljeno,da može svojom borbom i protivljenjem da zaustavi nesreću,da produži život i nadu,jer je njegova sveta dužnost da stane u odbranu svoje države, svog naroda i svog životnog principa. Čitav njegov život je odbrana tog sopstvenog,srpskog pogleda na svet,tog prava da se bude različit i da se brani svoj nacionalni identitet i životni prostor naroda kome pripada,jer takav jedan uman,darovit,odvažan i čestit ratnik, gurnut u siguran istorijski poraz, pred nadirućim osmanlijskim povodnjom,koji ruši sve pred sobom, nije se malodušno predao,nije se uplašio,nije pao u apatiju i nacionalno beznađe,nije,na kraju, izabrao za sebe lakši put da pređe u islam i da postane, sa svim svojim osobinama, priznati osmanlijski vojskovođa, nego je ostao dosledan i veran svojoj pravoslavnoj veri,svom marodu i svojoj nezavisnoj državi.

 

Suštinski gledano, to i jeste najveća vrednost i glavna životna poruka ovog antičkog junaka koji, pored svih državnih nevolja u pokušaju da sačuva srpstvo i srpsku državu, između pohlepnih interesa Turaka,Ugara i Mletaka,kao i svih njihovih unutrašnjih borbi i rascepa oko vlasti,kojima se morao vešto da prilagođava,jer nikada nije bio siguran koja struja će kada da pobedi,poslednji srpski despot je imao i teške lične tragedije koje ga nisu mogle da zaustave u nameri da odbrani svoju državu i svoj narod.Razapet između interesa velikih sila,koje su nastojale da srpski narod stave pod svoju dominaciju,da ga porobe i otmu mu nezavisnu državu, i ličnih tragedija,Marinog ropstva,oslepljenja Grgura i Stefana,udaje Katarine i njene nesreće,ubistva brata,tamnovanja i u turskim i u ugarskim kazamatima,poslednji srpski despot je pokazao da se istrajnom borbom,čeličnom voljom,istorijskom odlučnošću i razumevanjem svoga doba,veštom diplomatijom,poniznošču tamo gde je bio slabiji i snagom oružja kada je bio primoran da brani nezavisnost države,može da se suprostavi sudbini i da pokuša da se odupre,snagom svoje istorijske ličnosti,svim negativnim istorijskim okolnostima.Kažem, odlučan je i nepololebljiv u nameri da pokuša da spasi što se spasiti može,da ne proklinje svoju prokletu sudbinu,da ne očajava,da se ne predaje,nego da svoj sizifovski kamen gura uz brdo,bez obzira što ga mnogi neće razumeti,što će ga katolici proglasiti izdajnikom, što ga srpska pravoslavna crkva neće proglasiti svecem,niti će mu pisati žitije,niti pohvalna slova,bez obzira što će doživeti lične tragedije i ponižavanja,što će morati u osamdesetim godinama kao starac da se bori sa mnogo mlađim ratnicima,što će izgubi dva prsta desne ruke,u kojoj je držao mač,dok se borio na život i smrt na svom imanju u sremskom Kupinovu protiv Silađijevih konjanika,da bi zaštitio najmlađeg sina Lazara,omogućio mu da pobegne,da bi on,povređen,odveden u beogradsku tamnicu i tamo dušmanski zatočen.Ni u tim teškim trenucima,kada se očekuje njegova smrt i propast despotovine, on ne klone duhom i nastavlja sa svojom borbom.Despot Đurađ Branković je divan primer državničke mudrosti, diplomatske promišljenosti i ljudske stamenosti,on je uzvišeni karakter koji nam pokazuje istinski hrišćanski put samopožrtvovanja,put golgote i izbavljenja,put strpljve upornosti,posvećenosti,predanosti,ratničke veštine,napora i velikog odricanja da bi se sačuvalo nešto što je osuđeno na propast i što ne može da se sačuva.Ne može da se sačuva ne zbog toga što poslednji srpski despot nije dovoljno uneo sebe,svoj život i život svoju porodice u borbu za opstanak pravoslavne despotije,što je nešto kalkulisao i odmeravao,što je hteo da prigrabi slavu samo za sebe i svoje pokolenje,što je trgovao i povlačio pogrešne poteze, ne, to nije bio razlog propasti despotije pred naletom muhamedanaca, nego je osnovni razlog ležao u činjenici da je katolička Evropa bila potpuno nezainteresovana za sudbinu njega i njegove države. To je porazna istina.Hrišćanska Evropa je bila potpuno indiferentna prema svojoj pravoslavnoj, šizmatičkoj braći i više ih je zanimalo kako da pounijate pravoslavne sveštenike i stave ih pod papinu jurisdikciju,uzimajući svu zemlju u svoje vlasništvo i postavljajući svoje namesničke dinastije sa drugih dvorova,nego da oružjem i ljudstvom pomognu odvažnom vitezu da zaustavi Turke u njihovom osvajačkom pohodu.Katolička Evropa nije bila zainteresovana da mu pomogne u odbrani hriščanske civilizacije,nije bila sposobna da se uzdigne nad spoznajom ko kako tumači verske obrede i rituale, nego su ga ostavili na cedilu,potpuno samoga,pravili su mu smicalice na svakom koraku,ratovali su protiv njega,pljačkali njegovu despotiju,tražili trgovačke povlastice u vreme mira,neiskreni su uvek bili,slabili ga kao državnika, neprekidno varali i bezdušno pljačkali, samo da bi njihovi vladari uzeli lično za sebe više zlata i srebra iz njegovih rudnika. Ta sebična ,škrta i proračunata Evropa je gledala na srpskog despota i njegovu despotiju kao na živi hriščanski bedem pred osmanlijskom najezdom ,koji je bio gurnut da se bori na  život i smrt sa mnogo moćnijim neprijateljem,nemajući drugog izbora,da izgine u toj neravnopravnoj borbi, da bi katolička Evropa,kupujući vreme,žrtvujući svoju hrišćansku sabraću, radila trgovački proračun šta je za nju bilo bolje- da čeka i pusti pravoslavne šizmatike da stradaju,da bi što više izmorili osmanlijske osvajače,da im nanesu ljudske i materijalne gubitke,pa tek posle toga da se obračunaju sa Turcima na svojoj teritoriji,na svom terenu,koga poznaju i gde će njihov narod morati da se ujedini u poslednjoj odbrani od islama, da bi posle toga  sve naplatiti novim osvajanjem bivših turskih teritorija , ili da ,nesložni i podeljeni,računom sukobljeni,sujetom razdrobljeni,povedu krstašku vojsku na Osmanlije,da ih poraze,proteraju u Aziju i spase hrišćanstvo.Šta je bolje? Šta je unosnije?  Šta kaže račun? Kalkulacija  pokazuje da je strategija čekanja bila bolja.Sigurnija.Eliminišu se jednim zahvatom dva opasna konkurentna.Šizmatična Vizantija mora,napokon,da nestane i tako čuvar stolice sv.Petra postaje gospodar hrišćanskog sveta.Na drugoj strani, osmanlijsko carstvo se ograničava na Bosforu i tamo trajno ostaje na ruševinama izdanog hrišćanskog carstva.Uspešni prodori hrabrog viteza Janoša Hunjadia pokazivali su krstaškim vladarima šta je trebalo na terenu raditi,pokazivali su da turska armada nije nepobediva i da se otvara prostor za zajedničku akciju svih hriščana protiv opasnih zavojevača, ali vatikanske pape su imale neke druge planove i neku drugu kalkulaciju.
Šta smo naučili iz ovog svetog životopisa? Izučavanje istorije ima smisla samo ako od učiteljice života nešto zaista i naučimo.Da li ćemo naučiti? To ne zavisi od istorije.To isključivo zavisi od nas samih. Nažalost,nemamo čime da se pohvalimo. Ponavljali smo iste greške kroz istoriju.Stalno iste greške i iste, kobne podele. Prosto je neverovatno koliko naši savremeni vladari ništa nisu znali iz istorije.Delimično je to što ništa nisu ni čitali, ali većim delom što su čitali na pogrešan način i donosili pogrešne odluke.Istorija XX veka nam to najbolje potvrdjuje. Poslednje dve deceniju su samo dokaz da nemamo državnike i da su savremeni političari nesposobni da vode državu i narod.Naši vlastodršci su donosili političke odluke koje su bile u suprotnosti sa našim državnim i nacionalnim interesima.Nešto što nije smelo da se ponovi, dogodilo se na najgori mogući način.U našim zlim vremenima nismo imali despota Đurđa Brankovića da promišljeno donese teške državotvorne odluke.Nismo imali ozbiljne državnike da se ugledaju na svoje slavne pretke.Nismo imali vredne učenike da izuče povest,da na greškama i nedoumicama,stradanjima i životopisima velikana nauče šta treba činiti,jer samo se takvim smernim izučavanjem može da shvati svoje doba i razumeju svoji istorijski zadaci koji moraju na vreme da se obave,nismo imali mudre državnike da načine istorijski zaokret i da nas izbave i ne dovedu  u današnju tragičnu poziciju.

Nikola Moravčević nam je ovim povesnim kazivanjem o tragičnoj sudbini poslednjeg znamenitog vladara srpske srednjovekovne države,pripovedanjem koje zaokružuje njegovu zlu sudbinu u vremenu stradanja naše države i našeg naroda, otvorio prostor za razumevanje našeg doba i svih nedoumica u kojima se mi danas nalazimo.Ponovo isčitavanje o poslednjem srpskom despotu,njegovim sumnjama,strahovima,zabludama,promašajima,usponima i padovima,njegovim diplomatskim pobedama i vojnim porazima, omogućuje nam danas,kada smo se izgubili u istorijskom bespuću, otvaranje nekih novih vidika u vremenu stisnutom,skučenom i sebičnom, u svetu vulgarne i bestijalne potrošake civilizacije,svetu okrutno jednodimenzionalnom,isključivom i osakaćenom, svetu koji ubija svaka ljudska osećanaja,nacionalni identitet,versku samilost i praštanje, svetu robotizovanom i samoubilačkom koji nam besmisleno i bezidejno zarobljava um i dušu u beskrajnom lavirintu isprazne,jednolične,programirane i dosadne instant svakodnevnice.

Poruka despota Đurđa Brankoviće je jednostavna – ništa nije izgubljeno dok ima vere i nade. Nema predavanja.Nema posustajanja i odustajanja.Životni smisao je u borbi za svoje ideale.Nema apatije i beznađa.Nama nije ništa teže nego što je to bilo našim precima.Svi nosimo svoj krst.Ali svi moramo da budemo istrajni u ostvarivanju naših namera.Odbranom našeg nacionalnog identiteta i pravoslavne vere branimo civilizacijsko pravo na različitost.Ljudi nisu programirani roboti.Ljudi su duhovna bića koja stvaraju očovečenu zajednicu. U današnjem dobu,kada pokušavaju da nam porobe dušu i da nam ugrade čipovane biometrijske kartice u glavu,važno je da se odupremo i da ne pristanemo.Važno je da kriknemo nad zlim dobom i da mu se suprostavimo.Važno je da mislimo sopstvenom glavom i da budemo razumni.Naravno, poželjno je da ,napokon,naučimo i da kalkulišemo.

Na Svetog Jovana,20.01.2012

 

SHARE