БОЈАН ДРАШКОВИЋ
ПОСЛЕДЊИ ЦИЦЕРОНОВИ ДАНИ
Роман
У мору глупости, баналности и примитивизма, сензација и естрадних подвала, у коме смо присиљени да живимо већ деценијама уназад, бомбардовани днево хиљадама непотребних информација без икаквог смисла и значаја, ретко се одлучујем да узмем да читам књигу неког домаћег писца, јер сам , част малобројним изузецима, изгубио поверење у наше савремене књижевнике, поготово када је тај књижевник мени потпуно непознат млад човек, па ме је препорука пријатеља да прочитам роман Бојана Драшковића ПОСЛЕДЊИ ЦИЦЕРОНОВИ ДАНИ затекла потпуно неспремног, али прилично знатижељног, због наслова самог романа. Искрен да будем, осим мојих најближих, који познају мој укус, врло тешко прихватам да губим време читајући рекламиране наслове. Поготово добитнике великих књижевних награда. Те нападне наслове више ни не читам.Сувише дуго читам литературу да бих дозволио да ми неко подваљује смеће и да то подваљивање прихватам као нормално стање.
У реду. Свиђа ми се наслов. Идем да видим о чему се ту ради.
Шта тај Бојан Драшковић пише о Марку Тулију Цицерону?
Да ли пише о стварном Цицерону или је то , опет, нека посмодернистичка играрија компјутером?
Хајде да проверим.
Није добио НИН-ову награду и то већ обећава.
Прочитао сам књигу у даху.
Сада, када сам је прочитао, осећам потребу да је препоручим свима који прате мој рад.
Зашто бих само ја уживао у овој изузетној књизи?
Нисам себичан.
Зашто сви ви, који читате моје текстове, не бисте прочитали овај роман?
То је много боље да урадите, него што губите време читајући неписмена и промашена мудровања затуцаних политичких аналитичара или блесарије кандидата за неку књижевну награду.
Покушао сам давно да читам нешто што не могу да назовем ни романом ни делом – У ПОТПАЉУБЉУ, извесног Владимира Арсенијевића, наводно младог тада писца, који је, баш због те младости, постао добитник НИН-ове награде. Искрено, дошао сам до дванаесте странице и морао сам да престанем да читам, јер то је било толико неписмено и глупо да сам озбиљно замерио мом пријатељу академику Николи Милошевићу, председнику жирија, што је дозволио да једно такво смеће затрује нашу књижевност. Нисам прихватио објашњење да је боље да се награда додели неком младом неписменом писцу, него неписменом Вуку Драшковићу. То је било, према моме суду, јако велика грешка и време је показало сву промашеност ове одлуке. Боље је да награда није ни додељена те године. После Крлеже, Селимовића, Црњанског и Пекића, наводим само писце које читам, мислим да није требало спуштати критеријуме за доделу награде, макар се награда никоме те године не доделила. То несрећно шкрабање по папиру, које је постала НИН-ова књига године, пропала је у забораву безначајних писанија неталентованих младих нада наше провинцијалне малограђанштине и више нико нема појма шта у тој књизи уопште пише.
Молим вас, драги пријатељи, читајте само праву литературу.
Немојте да губите време на досадним и глупим бестселерима.
То унижава ваш квантни интелект и креативни дух.
Господо другови, ево књиге пред којом се скида капа и која мора да се прочита.
Ево књиге која заслужује да одвојите време да је прочитате, јер ћете много тога да научите. Могу да се похвалим аутора за изабрану тему и начин како је написао овај роман.
Прича није о Цицерену, него о свима нама, који размишљамо својом главом и који се не миримо са апатијом и безнађем. О свима нама који нећемо да се предамо и који се упорно, доследно и срдачано боримо за наше идеје, јер без тих идеја заједнице, правде, поштења и слободе нема опстанка људске заједнице.
Тема је универзална. Борба добра и зла. Борба памети и глупости. Борба поштења и покварености. Борнба између општих интереса заједнице и болесне похлепе поквареног и затрованог појединца.
Није битно време радње овог изванредног романа.
Време је увек исто. Наше. Непролазно. Време борбе и уздизања.Муке и пропадања. Старадања. Жртвовања.Време трагедије. И трагично време.
Није битно где се радња дешава. То је само позоришна кулиса.
Нису битни ни глумци историских улога. Да ли је то Ехнатон, Цицерон , Конфучије или Петар Кочић.
Важна је увек само порука.
Једна. Иста.
Човек без узвишених идеала није човек.
Цицерон, најумнији и најправеднији човек Старог Рима, убијен је по налогу сатрапа и тиранина Марка Антонија Херенија. Откинута му је глава и одсечена десна рука, она рука која је писала ФИЛИПИКЕ.
Метафора отсецање руке која пише најблиставије мисли Старог Рима, најбољи је доказ зашто је морао да пропадне и нестане Нови Рим.
Не треба га ни жалити. Боље да такав тоталитарни ситем пропадне што пре и да се из те пропасти роди нека нова идеја, покрет, заједница или човек, који ће човечанству понудити спасење.
Да ли ми данас живимо у Новом Риму?
Ко је наш Цицерон?
Када ће да пропадне Нови Рим?
Све одговоре имате у овом роману. Ако знате да читате. Писац вам кроз Цицерона шаље поруку о времену зла у коме данас живимо.
Изабрао сам неколико интересантних запажања српског Цицерона.
„ Сократ је жртва малих људи који удружени стварају силу, увек гладну, увек жељну крви великог човека“.
„ Због тога сам морао да се посветим државном послу, јер је морао неко чувати и сачувати есенцију старог Рима за будућа покољења. Због тога сам морао бити чист и праведан“.
„ Њих/ политичаре/ не занима њихово усавршавање, тешко им иде, лењи су.Њих не занима добро других људи,њих занима једино власт, доминација, жеља да постану неко и нешто, да се питају и да одлучују, а да за то никаквог знања нити реалне квалификације немају“
„Политичар је данас то што јесте зато да не би морао да ради, да не би морао да учи.Политика се данас многима чини као савршено место за богаћење, без неких нарочитих заслуга или компетенције“.
„ Смрт једне државе наступа онда када лудост замени мудрост, када просечни и недаровити , људи без стваралачког потенцијала….почну да владају и одлучују о општим стварима и судбинама милиона људи“.
„ Због тога се држава, као духовна кућа великог броја људи, не може зидати на човеку онкав какав је, него на онаквом какав би требало да буде“.
Има још.
Доста.
Наставите даље.
Сами.
И –добићете нову снагу за борбу.
Београд, 24.02.2017
