Početna Sadržaj Osvetljenja Posledice raspikućanske privatizacije

Posledice raspikućanske privatizacije

597
0
SHARE

Autor: Vera Vratuša

Šta je rešeno od onoga što je u 2010. prvo trebalo rešiti
Za novu strategiju „tranzicije”

U periodu posle januarske ankete „Politike” („Šta Srbija prvo treba da reši u 2010”) objavljeno je više studija u kojima se preispituju ključni elementi neoliberalne strategije „tranzicije”. Statističkim podacima su dokumentovane osiromašujuće i deindustrijalizujuće posledice raspikućanske privatizacije, zaduživačke „stabilizacije” i jednostrane deregulacije tržišta robe, rada i kapitala. Loši rezultati primene ove strategije rezimirani su u naslovu jedne od ovih studija kao „još jedna izgubljena decenija”. Ovakvim naslovima njihovi autori sugerišu da je Srbija danas tamo gde je bila pre deset godina, gubeći iz vida da tada sve sfere društvene delatnosti u Srbiji još nisu bile (polu)kolonijalno okupirane. Sve sumornijim dijagnozama ukupne društvene situacije u bližem i daljem okruženju, nedavno je pridodata konstatacija predsednika države koja je služila kao primer „uspešne tranzicije”, da je „Slovenija ušla u period stagnacije pre oko dve godine”.

Primereniji izraz za opisivanje perioda porasta nezaposlenosti i siromaštva širom sveta jeste depresija. Kao i tokom „Velike krize” iz prve trećine dvadesetog veka, marionete krupnog kapitala diljem sveta zamajavaju birače predizbornim obećanjima da je izlazak iz krize na vidiku, pod uslovom da upravo one zadrže vlast ili dospeju na nju. Ideološki predstavnici svetske vladajuće klase, korporativne i finansijske oligarhije, nastoje da svetsko najamno roblje zaboravi da je svetska kapitalistička privreda izašla iz „Velike krize” tek kroz svetsko ratno uništavanje „viška” rada i kapitalnih sredstava. Sećanje i saznanje da je svetska privreda ponovo zapala u istovrsnu krizu već u poslednjoj trećini dvadesetog veka, čim su se iscrpli ovi izvantržišni impulsi genocidnog i ekocidnog ratnog razaranja za zaustavljanje sekularne tendencije opadanja prosečne profitne stope, treba da nas učini imunima na predizborne šarene laže. One samo odvraćaju pažnju od hitnog zadatka da izlaz iz sistemske krize svetske kapitalističke privrede tražimo kroz primenu neposredno demokratski formulisane strategije preobražaja samog sistema društvenih odnosa koji ciklično proizvodi krize.

Svedoci smo aktuelnog pomeranja na skali popularnosti teorijskih tumačenja krize i strategija izlaska iz nje. Model intervencije vidljive ruke države od 2008. ponovo potiskuje zatečeni model slobodnog delovanja nevidljive ruke tržišta iz osamdesetih. Zajedničko zagovornicima oba modela jeste nastojanje da ublaže posledice postojećeg sistema odnosa društvene proizvodnje usmerene na privatni profit, ostajući u njegovim protivrečnim okvirima. Iskustvo je potvrdilo da nije moguće da se trajno izađe iz cikličnih kriza hiperakumulacije kapitala bez ukidanja globalno dominirajućih kapitalističkih odnosa autoritarno i konkurentski organizovane proizvodnje prometnih vrednosti za tržište i profit privatnih vlasnika.

U nastupajućoj godini ostaje kao primaran zadatak formulisanje konzistentne alternativne strategije samoupravno i solidarno organizovane društvene proizvodnje upotrebnih vrednosti za razvoj ljudskih sposobnosti svih, sredstvima u društvenom vlasništvu. U međuvremenu, hitno treba da počnemo sa sprovođenjem mera koje su građani tokom brojnih protesta već zahtevali:

1. poništavanje privatizacionih ugovora koji su nelegalni i prema odredbama postojećeg nelegitimnog zakona;

2. zaustavljanje domaće kompradorske lumpenburžoazije u rasprodaji strateških sistema javnih usluga, poput „Telekoma” i EPS-a i zakonska zabrana takve rasprodaje u budućnosti;

3. formiranje domaće investicione banke i stavljanje Narodne banke Srbije pod kontrolu parlamenta radi mobilisanja domaće štednje za ulaganje u strateške projekte i univerzalnu dostupnost obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite;

4. smanjivanje raspona prihoda i povećavanje platežno sposobne masovne potražnje za proizvode domaće industrije i poljoprivrede;

5. organizovanje proizvodno-potrošačkih kooperativa u vlasništvu i pod upravom kooperanata u komunama;

6. proglašavanje moratorijuma na otplatu duga koji su oni koji sprovode neoliberalne strategije duplirali dok su istovremeno prepolovili pokrivenost uvoza izvozom;

7. obnavljanje tužbe za agresiju koju su počinile vlade država članica NATO-a radi odštete za neposredne i dugoročne štete počinjene ljudima i objektima tokom bombardovanja radioaktivnim projektilima.

*Profesor sociologije, Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta

Vera Vratuša
objavljeno: 24.12.2010.

SHARE