Monopol èuva „kravicu”
U Ministarstvu poljoprivrede tvrde da „Salford” kontroliše 85 odsto tržišta, a u resoru trgovine kažu da nema zloupotrebe
Mleko i mleèni proizvodi su za veæinu naših potrošaèa skupi, jer za litar dnevnog mleka plaæaju 38, a dugotrajnog èak 60 dinara, koliko košta, recimo, i jogurt. Da se ne govori o sirevima, koji su za mnoge nedostižni, jer, mimo svih pravila, koštaju koliko i ista kolièina kvalitetnog mesa. I tu smo pred paradoksom. Beli napitak je skup za krajnjeg potrošaèa, a veoma jeftin za onoga ko ga proizvodi. Našim poljoprivrednicima mlekare plaæaju svega 17-18 dinara po litru, što je najniža cena u regionu. Jedva 0,2 evra po litru.
Upravo zbog toga javnost veæ duže oèekuje objašnjenje od nadležnih da li su visoke cene ovih, ali i nekih drugih osnovnih namirnica, rezultat monopola, koji je formiran u jednoj od najosetljivijih oblasti privrede. Ali, èini se da ostaju uskraæeni za taj odgovor. Po pitanju monopola najprozvanija u javnosti je „Dunav hrana grupa”, èiji je vlasnik investicioni fond „Salford”, registrovan u Velikoj Britaniji. Ima veæ nekoliko godina otkako su vlasnici pet velikih industrijskih mlekara – „Imleka”, „Novosadske”, „Subotièke”, „Zemunske” i „Impaza” u Zajeèaru, ali je i dalje nepoznato koliki deo srpskog tržišta mleka i preraðevina zauzimaju. I dok „Salford”, u dokumentaciji dostavljenoj Odeljenju za antimonopolske poslove, pominje 45 odsto tržišta, u nekim ministarstvima tvrde da je reè o dvostruko veæem uèešæu na tržištu.
Èelnici Ministarstva trgovine, u èijoj je nadležnosti utvrðivanje monopola i njegove zloupotrebe, u javnosti su bili kontradiktorni. Ministar trgovine Bojan Dimitrijeviæ je najpre rekao da je najveæi monopol u prehrambenoj industriji, a mesec dana kasnije da ga na tom mestu nema, prebacujuæi loptu u dvorište trgovaca.
Njegova koleginica iz vlade, ministar poljoprivrede Ivana Duliæ-Markoviæ je saopštila da „Salford” u sluèaju dugotrajnog mleka zauzima èak 85 odsto tržišta ovog proizvoda. Do ovog podatka ministarka nije došla sopstvenim istraživanjem. Ovo su joj prozvani sami saopštili na sastanku koji je organizovan povodom poslednje afere o cenama srpskog i crnogorskog mleka. Jer, najveæa srpska mlekara „Imlek” ima dvojne cene na ova dva tržišta, pa litar popularne „kravice” u Beogradu košta najmanje 55, a u Podgorici 45 dinara po litru. To, nesumnjivo, ukazuje na poprilièan manevarski prostor koji imaju kada po svaku cenu žele da prodaju neki svoj proizvod. Ono što posebno iritira èelne ljude Ministarstva poljoprivrede jeste to što za premije proizvoðaèima daju èak 3,5 milijardi dinara ili preko 40 miliona evra godišnje. To je najveæa stavka u agrarnom budžetu, ali time se zapravo mnogo više dotiraju mlekare, nego sami proizvoðaèi. Jer, one na raèun ta èetiri dinara po litru ne poveæavaju svoju otkupnu cenu. Zbog toga je država ove godine tu premiju smanjila, a za narednu najavila i kompletno preureðenje sistema podrške stoèarskoj proizvodnji. Jednostavno, za mleko više neæe davati ni dinar, jer æe se državna pomoæ stoèarstvu isplaæivati po drugom osnovu. To bi trebalo da bude ureðeno kao za šeæerane. Posle ukidanja premije za isporuèenu šeæernu repu, one su na kraju bile prinuðene da za toliko poveæaju otkupnu cenu svoje sirovine na raèun svog profita.
Gde onda tražiti odgovor na pitanje ima li monopola u ovoj proizvodnji? Nesumnjivo u postojeæem u Zakonu o zaštiti konkurencije. Prema njegovim odredbama, dominacija na tržištu nije apriori zabranjena. Ali ako neko zauzima više od 40 odsto tržišta, na njemu je da dokaže da nema dominaciju. Iz dokumentacije, koju je u poslednjem ispitivanju Odeljenja za antimonopolske poslove „Salford” dostavio, Ministarstvo trgovine oèigledno nije našlo argumente za eventualnu zloupotrebu. Drugo je pitanje da li su samo njihovi podaci relevantni za jedan ovakav sluèaj i zašto zakonom nije predviðeno da se odgovor o eventualnoj zloupotrebi monopola traži na osnovu neke nezavisne analize, a ne na bazi onoga što je „prozvani” bio voljan da dostavi. Možda zato postojeæa rešenja Ministarstva trgovine podseæaju na onu narodnu „postavi zeca da ti èuva kupus”. To pitanje postaje deo politike, jer se nameæe i nedoumica da li kod nas, uopšte, postoji spremnost da se na „tapet” stavi tržišni udeo jednog stranog fonda u trenutku kada Srbija vapi za investicijama iz sveta.
Ekonomski struènjaci pitanje monopola u srpskoj privredi ne dovode u sumnju. Ima ga, kažu, u svim oblastima, ali su u hrani najosetljiviji i najèešæe se pominju. Model u borbi protiv monopola, po njihovom mišljenju, nije teško naæi. Dovoljni su evropski propisi u kojima je jasno istaknuto da niko ne može zauzimati više od 40 odsto tržišta. Kod nas se, izgleda, išlo drugim redosledom. Kako je ministarka Ivana Duliæ-Markoviæ više puta pomenula da smo „prvo hteli da stvorimo gazde, pa tek onda da ureðujemo tržište” . Zato smo sada tu gde jesmo i uzalud kucamo na antimonopolska vrata. Proizvoðaèi æe i dalje imati niske cene, kupci plaæati skupo mleko, a prozvanim monopolistima nikada neæe manjkati argumenata, ali i ekonomske snage, da saèuvaju zauzeti deo tržišta. Jer, zarada ne može biti mala, a to se vidi jednostavnim poreðenjem cena dugotrajnog mleka dva proizvoðaèa. „Šabaèka” mlekara taj proizvod nudi po 38 dinara i njen vlasnik kaže da zarada postoji. Dotle „kravica” košta 55 dinara, a „Salford” jadikuje zbog minornog profita.
Na ovim prostorima nikada ni jedna mlekara nije propala, pa ni u najcrnjim inflatornim vremenima, kada su katance, nažalost, stavljali neki drugi koji su proizvodili hranu, poput mesne industrije, osim ako sam to gazda nije želeo.
Jovana Rabrenoviæ – Jelica Antelj Politika 03.02.2006.
