PORUKA
piše : Branko Dragaš,23.01.2012
Nedeljnik „ Pečat“ br. 199 . od 13.01.2012. Naslovna strana. Fotografija iz prvog svetskog rata.Srpska vojska na položajima.Front.Topovske cevi uperene ka neprijateljskim položajima.U dubini fotografije brda. Iznad fotografije piše velikim ,crnim,pisanim slovima : Dogodine u Prizrenu“. Ispod, pisanim,manjim slovima : „ 100 godina oslobođenja Kosova“.
Šta je problem sa ovom naslovnom stranom? Problem je poruka koja se šalje. I problem je ko tu poruku šalje. Problem je čovek koji je vlasnik ovoga nedeljnika.
Poruka koja se šalje je krajnje opasna.Pošto je 2013 stogodišnjica oslobađanja Kosova 1913 od strane srpske vojske, poruka je više nego jasna. Znači, sledeće godine treba osloboditi Kosovo. Naslov – dogodine u Prizrenu – to nedvosmisleno govori. Kako to da se izvede? Srpskom vojskom i srpskim oružjem. Podignute topovske cevi pokazuju šta treba da se radi. Poruka ovoga nedeljnika ,koji za sebe kaže da je list slobodne Srbije, je da ratom treba da oslobodimo Kosovo.Pošto je zadat cilj i vreme,ostaje samo da se krene u rat.
Moja pitanja su sledeća : da li novim ratom može da se oslobodi Kosovo?Koje će posledice biti posle tih ratnih operacija? Šta ako NATO ponovo stane na stranu odbrane Kosova? Hoćemo li ponovo ratovati sa NATO snagama? Šta ako ponovo izgubimo? Ko će biti kriv za siguran poraz? Dalje, vrlo važno pitanje,ko će stajati iza tih topova na slici?Tačnije, čiji očevi i deca će uzeti oružje i krenuti na Kosovo? Ko će da izvrši regrutaciju srpskih očeva i dece? Ko će biti dobrovoljci? Koliko vojske će biti poslato u ovu vojnu avanturu? Šta ako ti očevi i deca izginu? Ko će biti kriv za smrt srpskih očeva i deca? Ko? Šta kada posle sigurnog poraza budemo naterani da potpišemo kapitulaciju i NATO nas primora na rasparčavanje Srbije ? Da li je rat stvarno državna politika koju podržava slobodna Srbija? Može li nedeljnik da napravi anketu koliko ljudi u Srbiji bi podržali novi rat za Kosovo?A koliko bi došlo na zborno mesto?
Svakom pametnom Srbinu je jasno da je ova poruka neumesna i opasna. Slobodna Srbija nije spremna da gine u nekom novom,suludom ratu.Zašto je onda nedeljnik poslao ovakvu poruku slobodnoj Srbiji?
Na to pitanje, odgovor mogu da dam analizirajući drugi problem. Taj drugi problem je vlasnik ovog nedeljnika – Milorad Vučelić.Ovaj lik naše tranzicione tragedije tipičan je predstavnik srpske malograđanske palanke koja se ponovo,posle bankrota neoliberalih reformi,nameće našoj javnosti kao veliki moralni autoritet i borac protiv narastajućeg totalitarizma tržišnih fundamentalista.Ovaj Sterijin rodoljubac je prošao trnovit put od izbledele zelene vijetnamke do armanijevih odela, od Crvenke do Ženeve, razepet između šesdesetosme i Francuske 7, između Patrijaršije i državne bezbednosti,između politike i biznisa, disidentskih ideja i operativnog novca,levice i nacionalnog zanosa,odbrane Jugoslavije i sada odbrane Kosova,između RTS Bastilje i kafanskih pevaljki,Dobrice Ćosića i studentskih listova, kubanskog tompusa i Malbora,levičar i nacionalista,karijerista i poltron,koji je drhtao pred Slobom,nije smeo leđa da mu okrene,nego je natraške izlazio iz kabineta,dok je sve ispod sebe nemilosrdno gazio, bezobrazan,agresivan,pohlepan i okretan, sve kako dolikuje nacionalnom borcu, optužen od nove vlasti da je od Službe drpio 40 miliona maraka i da školuje decu u Švajcarskoj,na te optužbe je konačno ućutao, nije se pojavljivao, dok ga neko nije uzeo u zaštitu,niko ga više nije dirao,postao je nebitan,nevažan,privezak propalog režima,a onda,odjednom,evo ga ponovo, pojavio se drugi put među Srbima,,kao da se ništa nije dogodilo, kao da je bio na zimovanju u Švajcarskoj, kao da ga se ta tragična prošlost uopšte ne tiče, kao da on nikakve veze nema sa tim tragičnim događajima, kao da on nije bio udarna pesnica Despota,kao da nije bio komadant spaljene TV Bastilje,ne, sve to nije važno, sve je to zaboravljeno, sve je to oprošteno njemu, da bi nas on danas, ispred slobodarske Srbije,kojoj nikada nije ni pripadao,,ponovo pozivao u ratove,držao nam moralne pridike i ponašao se kao neprikosnoveni borac za nacionalnu stvar.
Takvi profesionalni Srbi,skorojevići i palanački đilkoši,isto su mi odvratni i ogavni kao i europeizirani japijevci,koji su ispraznog mozga,bezdušni zlikovci,koji služe gangsterima sa Vol Strita i koji su spremni da izvrše svako naređenje svojih gospodara. U poslednjih dve decenije Srbija se kretala između ove dve krajnosti. To nije Srbija koja nama treba.Nama treba moderna,prosvećena,nacionalno utemeljena,poštena, radna,štedljiva, evropska i kosmopolitska Srbija,pravoslavna i tradicionalna,efikasna i vredna,pametna i mudra,jednostavan i dobra Srbija koja će imati svoju viziju razvoja do kraja XXI veka, koju će voditi elita ponikla iz naroda, sa tržišta,elita koja je spremna da se žrtvuje za dobrobit države,nacije i našeg pokolenja. Takva nam Srbija treba. Ne trebaju nam prazne reči, nego konkretna dela.Ne trebaju nam reciklirani ,propali kadrovi iz Slobine i Mirine kuhinje, nego istinski rodoljubi.Rodoljubi kojima to nije profesija., nego kojima je to životni stav.Rodoljubi koji nisu nacionalni profiteri.Rodoljubi koji su vesnici jedne nove i moderne Srbije.
Beograd, 23.01.2012
