U poslednjih nekoliko nedelja našao sam se na udaru režima koji, oèito zabrinut što se 105.000 akcionara udružilo i zatražilo moju struènu pomoæ, koristi sve medije da bi se obraèunali sa onima koji ugrožavaju njihove interese u procesu privatizacije. Optužbe su došle sa najvišeg mesta, od predsednika odbora za privatizaciju g. Nikole Novakoviæa, od same Narodne skupštine koja me napada za – populizam! Jedne dnevne novine su uokvirile izjavu predsednika odbora istakle crnim kurzivom. Èak su se i poslanici Radikalne stranke ogradili i rekli, za svaki sluèaj, da ne stoje iza mene. Hvala im mnogo. Tako je UMA Srbije, èiji sam osnivaè i promoter, ostala izvan bilo èije politièke podrške. To je dobro. Ostali smo sami da branimo ideju akcionarstva. Interesantno je da postoji preæutan dogovor izmeðu svih politièkih stranaka da se privatizacije ne dira.
Uprkos banditskom otimanju imovine, kako državne, tako i privatne imovine malih akcionara, politièke stranke se ne usuðuju da pokrenu pitanje – revizije privatizacije. Zašto? Oèito da meðu finansijerima stranaka ima onih koji su, uèestvujuæi u privatizaciji, došli u posed velikog bogatstva. Njima ne odgovara da se previše talasa o privatizaciji i partijski lideri stoga izbegavaju razgovor o privatizaciji da bi zaštitili svoje finansijere. Koštunica je u izbornoj kampanji, kada je napadao bivšu vlast zbog korupcije i kriminala, obeæao biraèima da æe napraviti reviziju privatizacije i ispraviti sve nepravilnosti u tom procesu. Meðutim, kada je došao na vlast odmah se odrekao svojih predizbornih obeæanja i stao u zaštitu moænih finansijskih tajkuna.
Puštanje niz vodu Drakuliæa je najbolji dokaz da Koštunica ne može da se odupre moænom finansijskom lobiju koji ima sve jaèe uporište u vladajuæoj stranci. Nije trebalo da mi to potvrde neki poslovni ljudi, koji su prisustvovali veèerama Koštunice sa tajkunima iz Despotovog režima, dovoljno je bilo da pratimo Koštunièin zaokret ka šifrovanoj ogranizaciji, koja se danas nalazi u epicentru svih finansijskih afera, pa da shvatimo da æe Koštunica, mada deluje smeteno i smušeno, taèno voditi politiku koja æe štititi moæne finansijske tajkune.
Priprema prodaje NIS-a, EPS-a, Telekoma i osiguravajuæih društava najbolji su dokaz za ovu moju tvrdnju. Da li bi neki istinski nacionalista dozvolio da se tako rasprodaje država i strateška nacionalna preduzeæa? Da li bi neki istinski legalista preæutao sve nevolje koje danas, na samom poèetku razvoja akcionarstva, doživljavaju mali akcioanri? Posle svega što se dešava u vladavini Koštunice, priseæam se reèi pokojnog Zorana Ðinðiæa, koga sam tada oštro napao, kada mi je prièao kakav je Koštunica i kakav æe biti kada se domogne vlasti. Danas Koštunica pokazuje svoje pravo politièko lice. On je poslednja zabluda Srba.
Ne samo da mu je popularnost pala ispod 10 odsto i da njegova vlada više nema legitimitet, nego on ne poštuje kao ’’legalista’’ principe parlamentarizma. Šreder je izgubio lokalne izbore u Severnoj Vestfaliji i popularnost mu je pala na 25 – 26 odsto, pa je raspisao prevremene parlamentarne izbore. Šta još treba da se desi u našoj državi da Koštunica podnese ostavku? Koliko još treba da mu padne popularnost? Koliko treba da se rasproda zemljišta i prirodnih bogatstava da bi shvatio svu tragiènost neoliberalnog koncepta reformi? Koliko još afera treba da se otkrije da bi se on razdružio sa ekspertima iz G 17 plus?
Da li sam napisao da je g. Novakoviæ iz G 17 plus? Nisam? Pa, zar je to trebalo reæi? Sve kljuène finansijske tokove drže eksperti šifrovane organizacije. To im je Koštunica dozvolio i on je glavni krivac za nastavak reformi koje æe ekonomski potpuno uništiti Srbiju. O tome su, napokon, poèele i moje kolege ekonomisti hrabrije da pišu i govore. Tek sada upotrebljavaju pojam – argentinski scenario i dužnièka kriza. Tek su danas shvatili kakva se nesreæa nadvila nad srpskom ekonomijom. No, bolje ikad nego nikad. Još samo kad bi smeli da poènu pišu o privatizaciji. Dok se to ne desi, ostajem jedini žigosan koji traži, zajedno sa UMA Srbije, reviziju privatizacije o Srbiji.
Zar je to populizam? Jeste, to je populizam, optužuje g. Novakoviæ, narodni poslanik i predsednik skupštinskog odbora za privatizaciju. Šta je to populizam? Populizam potièe od latinske reèi POPULUS – narod, to je pokret koji je rukovoðen i nadahnut ljubavlju prema narodu. To je pokret koji pokazuje narodni život i njegovu suštinu. Kada je upotrebio izraz populista, narodni poslanik Novakoviæ je hteo da me uvredi. Meðutim, nije znao šta znaèi ta reè. Jer da je znao ne bi je verovatno upotrebio. Pošto me je, zapravo, nesvesno pohvalio. Meni je, iskren da budem, èast što pripadam UMA pokretu koji je nadahnut ljubavlju prema narodu i koji prikazuje narodni život i njegovu suštinu. I tu je glavna razlika izmeðu mene i g. Novakoviæa, narodnog poslanika.
Pitanje koje se samo nameæe, zašto narodni poslanik to napada? Zašto narodni poslanik to ne radi? Zar narodni poslanik nije nadahnut ljubavlju prema svom narodu? Zar narodni poslanik nije biran od tog istog naroda? Zašto se sada pripadnici šifrovane organizacije gade narodne podrške? Zašto su ulazili u politiku? Zašto su se u izbornoj kampanji borili za glasove tog naroda koga danas preziru? Danas kada su izgubili popularnost zbog svih afera u kojima su uèestvovali. Danas više nisu zainteresovani za svoj rejting. Zašto? Dinkiæ se hvali da ministarski posao radi iz ljubavi i da ga ne interesuje popularnost. Otkud toliki nagli zaokret? Šta se to desilo da politièara ne interesuje kako stoji u biraèkom telu? Postoji samo jedan odgovor – ispunili su cilj zbog koga su ušli u politiku. A koji je to bio cilj? Novac! Jedini njihov cilj je bio i ostao – novac.
Da to nije tako, stanje u našoj privredi bi bilo mnogo bolje nego u vreme kada su napadali prošle neuspešne vlade. Da to nije tako, narodni poslanik bi tražio – reviziju privatizacije! Zašto se g. Novakoviæ boji revizije privatizacije? Ako je neko kupio firmu po tržišnoj ceni, onako kako je to predviðeno Zakonom o privatizaciji, èlan 2, taèka 4, ako poštuje investicioni program, socijalni program i kupoprodajni ugovor koga je sam potpisao, zašto bi se plašio revizije? Pravi privatnici se ne plaše revizije. Njima revizija i odgovara da bi se ogradili od privatnika koji pljaèkaju državu koristeæi se lošim Zakonom o privatizaciji. G. Novakoviæ kaže da je tržišna cena ona koja se postigne na tržištu, odnosno ona cena koju je kupac spreman da plati. To je teorija Adama Smita. Koja danas ne funkcioniše nigde na tržištu.
Da li je tržišna cena kada se hektar zemlje u Vojvodini prodaje po 100 evra? Da li je tržišna cena kada se šeæerana bez gubitaka i obaveza, neto kapital od 20,5 miliona evra, proda za 3 evra? O kom tržištu govori narodni poslanik? Da li je tržišna cena ATP Vrnjaèka Banja, koji je prodat za 400.000 evra na šest rata, a moja procena je 11.833.000 evra? Trgovinski sud i Viši trgovinski sud su poništili ovu privatizaciju, pa je tako do sada poništeno 218 privatizacija. Da li je tržišna cena kada se Carnex proda za 14,5 milona evra, a moja procena kapitala je 189 milona evra? Novi kupac je po ulasku u Carnex našao 15 milona evra u zalihama robe. Koliko košta kvadratni metar poslovnog prostora u centralnoj zoni Beograda ili Novog Sada?
Zna li odbor za privatizaciju, koji demonstrativno izjavljuje da više neæe razmatrati struène materijale UMA Srbije, da se kvadratni metar poslovnog prostora u Knez Mihajlovoj prodavao u privatizaciji po 300 evra? Kada novi vlasnik otkupi preduzeæe, poslovni prostor prodaje po 10.000 evra po metru kvadratnom. Kome ide razlika, gospodine narodni poslanièe? Zašto preduzeæa u restrukturisanju prave gubitke i rasprodaju se na silu? Zašto se rasprodaje ZMAJ Zemun koji vredi 110 miliona evra? Zašto se rasprodaju preduzeæa u steèaju? Robne kuæe Beograd imaju neto kapital od 702 miliona evra, dok steèajni upavnik tvrdi da nema kapitala. Brodogradilište Beograd je prodato iz steèaja za svega 13 miliona evra, dok je njegova prava vrednost 270 miliona evra.
Zašto Koštunica dozvoljava da se rasprodaje srpska privreda? Zašto niko ne može da ospori nijednu procenu kapitala UMA Srbije? Odbor za privatizaciju je objavio nesvakidašnju glupost koje bi se postideo neki osnovac. Naime, Odbor je u nekoliko novinskih naslova optužujuæi male akcionare i mene lièno, saopštio da procena kapitala nema nikakve veze sa cenom akcija malih akcionara. I onda dodatno potvrðuju svoje neznanje – cena akcija se odreðuje na Berzi. Žalosna i tužna slika naše privatizacije. Ako Narodna skupština stoji iza saopštenja ostrašæenog partijskog poslušnika g. Novakoviæa i podržava tvrdnju da vrednost kapitala ne odreðuje cenu akcija, onda sam duboko zabrinut za sudbinu Srbije.
Kuda ide Srbija? Gde nas to vode eksperti? Kakve su to gluposti kojima nas zasipaju? Šta odreðuje cenu akcija? Berza. A kako se na Berzi odreðuje cena? Ponudom i tražnjom. Na osnovu èega se formira ponuda i tražnja? Na osnovu vrednosti preduzeæa. Šta odreðuje vrednost preduzeæa? Njegov kapital. Šta je kapital preduzeæa? Imovina, nekretnine, oprema, vozni park, znanje, brend i tržišna pozicija. Cena direktno zavisi od procene tog kapitala jer vlasnici imaju procenat od preduzeæa. Od èega imaju procenat? Od vlasništva nad kapitalom. To na svojim predavanjima širom Srbije uèim male akcioanare. Njihove akcije zavise od procene kapitala. Nije isto 30 odsto vlasništva od 100.000 evra, milion, 10 miliona ili 50 miliona. To znaju i deca u prvim godinama škole.
Nažalost, naš Odbor za privatizaciju to ne zna. Oni ponavljaju iste ekspertske gluposti neoliberala. Jedna od najboljih takvih gluposti je izjava ideologa neoliberalizma – model privatizacije je dobar, ali ne daje rezultate. Nasmejte se od srca, pre nego što puknemo od gneva. Vreme je za populizam. Populizam akcionara. 5. jul 2005 Svedok