Početna Sadržaj Crtice POOLEMIKA

POOLEMIKA

1121
0
SHARE

 O večnoj vedrini ili baštovanska oda zlu

Polemika o knjizi Bele Hamvaša “ Oda XX veku“

piše Branko Dragaš, 17.otobar 1999


Bela Hamvaš piše odu XX veku. Bela Hamvaš je, na području  zajednièkih zabluda, uspeo da pobedi naše sablasti. On se nije zatvorio u “neko bilo kakvo javno shvatanje sveta, ili u čekaonicu treće klase”, već je odlučio da u potpunoj celovitosti (?!) bez bilo kakve rezerve, usvoji stvarnost. To je “okeansko uverenje”. To je on uradio zbog nas, a ne zbog sebe. Čovečanstvo može da odahne. Napokon je pronađena velika tajna života. Celovito treba posmatrati svet! To je samo važno.

Možete li vi celovito da posmatrate svet? Ne možete. Dobro, onda ste vi – autsajder.

Ljutite se? Ne želite to da budete? Ne možemo vam pomoći. Žao nam je, vi nemate “bitan uticaj na tok stvari”. Vi ste beznadežan slučaj. Zašto? Vrlo jednostavno, vama  nedostaje “univerzalan stav”. Mrštite se? Nije vam sasvim jasno? Vidite, vama je univerzalan stav preko potreban kako biste potpuno razumeli i prihvatili naše doba zajedno sa svom njegovom  stvarnošću. Tako kaže Bela Hamvaš. A pošto vi to ne možete, vi ste, dakle, autsajder i zato nemate bitan uticaj na tok stvari. Vrlo jednostavno, zar ne?

Pitate se kojih to stvari? Pretpostavljam onih stvari koje se dešavaju u našem dobu. Bela Hamvaš, za razliku od vas, nije autsajder. Beli Hamvašu ne nedostaju univerzalni stavovi o svetu i, prirodno, on potpuno razume i prihvata svoje doba. Naravno, prihvata ga pozitivno, priznaje ga, njegov realitet prima ozbiljno i usvaja ga. Zato nije autsajder. I, što je vrlo važno, on uspeva da pobedi svoju sablast. Zato je i postao baštovan. Nije hteo da postane beznadežan slučaj, da se utopi u sivilo planktona. Hteo je, pošto poto, da ima uticaj na tok stvari. A čovek koji želi da ima uticaj na tok stvari, zove se – Neko. Taj Neko je nazvan Hanan ili nevidljivi vladar. Njegovo majstorsko znanje jeste “hlađenje temperature duše”. Zato se Bela Hamvaš prerušio u baštovana. On dobro zna da su pravi vladari uvek nevidljivi. On je odmeren i hladan, pametan i trezven. On nije prorok. On je antipod proroku. Ovlašæen je da iskaže sud o dobu. I misli da ima uticaj na tok stvari, zato što celovito gleda na svoje doba. Naravno, prezire plankton i autsajdere. Prezire sve vidljive oblike hananizma. Njemu nije neophodna čak ni uprava, pa ni kruna. On je otkrio svoje sopstvene sablasti i, za razliku od svih drugih, obično prema sablastima ne pokazuje toliko netrpeljivost. Razlikuje se bitno od svih nas. I zato hoće čovečanstvo jednom i zauvek da oslobodi vlasti mračnih sablasti. To on može jer on nije dozvolio da se zatvori u neki pogled na svet. To mogu kvalmikijanci, ili esesovci, ili analitičari koji su protkani snažnim  negativnim sudovima prema svome dobu. Bela Hamvaš – ne!

To je velika greška, zadovoljno misli usamljeni baštovan Hamvaš. To on sebi nikad ne bi dozvolio. I hananci, i plankton, i hitri mangup, svi oni žive u intenzivnoj panici dela, zato što su ovi realiteti veoma suženi. Oni ne znaju šta da čine sa drugim sablastima i ne znaju da ih asimiluju i ugrade u svoj životni plan. Nisu sposobni za višu baštovansku sintezu koja će trezveno i mirno, hananski, odustati od sopstvene suštine. Za to oni nisu sposobni. Za to je sposoban samo Bela Hamvaš. I on ima jedini pravo da optuži sve druge. Zašto?

Jer veći deo stvari ljudi ne razumeju i budući da ne razumeju, ne umeju ni da ih prihvate, kaže onaj koji ima celovit stav o dobu. Naravno, posve je nejasno kako oni koji veći deo stvari ne razumeju treba da prihvate ono što ne razumeju. To će do kraja ostati nerazjašnjeno. Očekivati, pak, od onih koji ne razumeju da će prihvatiti to što ne razumeju i da će, gle sad novog čuda, to što ne prihvate da prevaziđu, krajnje je nelogično tumačenje za onoga koji veći deo stvari razume i budući da ih razume, ume, prirodno i da ih prihvati i budući da ih već prihvata, zna i da ih prevaziđe. To je tek sad logično, zar ne? Zbrku smo nekako razrešili tako što smo logičnost prepisali Beli Hamvašu. Naravno, to prevazilaženje možemo ostvariti samo uz pomoć univerzalnog pogleda na svet dobrovoljnog baštovana koji, za razliku od nas autsajdera, upravo zbog takvog stava ima i bitan uticaj na tok stvari, u svome dobu, zato što celovito razmišlja.

 

DIvno! Zahvalni smo ovoj celovitoj logičnosti.

I ne samo to. Nije dovoljna samo viša baštovanska sinteza.

Dobili smo i jedno iskreno priznanje. Saznali smo da se celovitim pogledom na doba, ono što mi autsajderi nemamo, mogu otkriti svoje sopstvene sablasti i da se neposredno posle toga, prema njima više ne pokazuje toliko netrpeljivo ponašanje. Čemu tolika isključivost i netolerantnost? Cemu crni Sokratov humor koji po svaku cenu nameće popravljačku, sopstvenu ludost? Bela Hamvaš neće da se prepire sa Andre Bretonom. Bela praktikuje beli humor. Andre Breton više nije bitan. Bela Hamvaš je važan jer nudi nešto novo. Zna on posve dobro, da su danas naše sablasti ponovo užasno zavladale nad nama i da naš život postaje, ako ne praktikujemo beli humor, nepodnošljivo težak. Ali, neka! Ne treba očajavati! To je prava, celovita stvar! Od nje Bela Hamvaš ne beži. Sve prihvatam onako kako jeste, bez bilo kakve ispravke, klikće radoznali ljubitelj užasa koji se raduje što će mu skandal pokvariti dobro raspoloženje.

Zašto skandal? Zar to nije sablast? Zar sablasti ne uništavaju naše doba? Zar zločine ne treba proterati?

Ne!

Nikako, kaže onaj koji ne nameće drugima popravljačku, sopstvenu ludost.

To bi odjednom bilo previše. Ni govora o proganjanju. To rade samo idioti. To rade samo oni koji su zablesavljeni u sopstveno individualno ludilo. Zato, slušajte dobro!

Nema kritike!

Nema pobune!

Nema proklete samopouzdanosti idiota koji oseća da je ovlašćen da izrekne sud o dobu. Gospodo, ovde se zbiva prvi ozbiljan pokušaj istinskog raščišćavanja stvari. Bela Hamvaš se izdiže nad svojim dobom, ne dozvoljava da mu se sablasti raspu, nego upravo radi obrnuto. On se trudi da ih obuhvati, kako sam kaže, jednim kolosalnim minotaurom.

Minotaurom?!

Sjajno! Evo, napokon, prave istine. Nije se više mogla prikriti. Baštovan koji ne želi da bude autsajder, posle svega upotrebljava pravu reč kojom otkriva svoju duhovnu borbu protiv potiskivanja. Ćudnovata figura sa telom baštovana i glavom analitičara, koji se sam zatvorio u lavirintu sopstvenih zabluda, autsajder koji sanjari o hananskoj moći, onaj koji prezire pedagogiju, a sve neprekidno podučava, veliki neurotčar u panici nad sopstvenim nepriznatim delom, želeći da se uzdigne iz banalnosti planktona, pedantno guta sve naše sablasti i strasno prikriva svoju izopačenu, kažnjivu ljubav, neispunjene želje, povređenu taštinu u nesvesnom prizivanju kolosalnog čudovišta.

Zašto baš kolosalnog? Zar Minotaur veæ nije kolosalan? To je zbog toga što je i delo tog erudite kolosalno i megalomansko, na momente nesagledivo, ali, ipak, ne toliko dovoljno duboko mislima i konzistentno da bi se neki današnji Tezej, pristavši da uđe u njega, izgubio u tom sladostrasnom zaplitanju protivrečnih stavova. A protivrečnih i nelogičnih stavova ima svuda u njegovom celovitom gutanju sablasti. Kako drugačije prihvatiti njegovo mišljenje da je naše doba sve sama pozitivnost i da su sablasti jedine pozitivnosti? Otkud tolika zagriženost? Zbog čega isključivost? Kao inteligentan Evropejac potrudio se da sablast našeg veka uhvati na najusijanijem mestu. Dobro, rećićete da je to pravo stanovište. Ali, ne radujte se prerano. On to ne radi zato što ima nešto protiv sablasti. Ne!

Naprotiv!

On smatra, u svojoj pohvali stoleću, za izvanrednu prednost to što može da živi i živi, baš tako autsajderski naglašava, u takvo vreme kada je izbio baš tako sjajan skandal. Opet, skandal!Zahvalan je svom stoljeću, ne proklinje i ne grdi svoju zlu sudbinu što ga je bacila u ovo doba, zato što ga je toliko namučilo i tako mu dala priliku da, preživljavajući sve, dospe do ovih svojih kolosalnih misli. Zato peva odu XX veku. Zato se raduje što će mu skandal pokvariti dobro raspoloženje.

Mnoga pitanja, ipak, ostaju otvorena.

Zar je zla sudbina skandal? Zar je skandal to što su mu cvokotali zubi kad je odlazio u rat? Zar je skandal to što je drhtao u vreme vazdušnih napada? Zar je skandal kad čovek ludi od straha zbog proganjanja? Zar je, na kraju, skandal to što je hteo da izvrši samoubistvo zato što je patio od gladi?

Zar je to za Belu Hamvaša sve bio samo skandal? A šta reći o zločinima koje su počinili boljševci i esesovci? A Gulag i Aušvic, zar su to skandali? Zar su nam dva svetska rata pokvarila dobro raspoloženje?

Ili je, možda, skandal upravo to što on sve te užase i zločine koji su nam se dogodili naziva samo skandalom? Može li nam on dati odgovor?

Ne, baštovan nije autsajder. On nikome ne polaže račune. To nikako. On ima bitan uticaj na tok stvari. Nije beznadežna situacija. Neće da se zatvori u neki tamo pogled na svet. Nije zainteresovan kao hitri mangup da vrednuje shvatanje sveta na prikladan način.

Minotaur je on!

Kolosalni minotaur! To mi treba da shvatimo. Razlikuje se on od svih nas. Ne proklinje, ne grdi, kao što bi, gotovo, svi bez izuzetka uradili.

Ne, on nije taj!

Svi bez izuzetka! Ali Bela Hamvaš – ne!

Kako to lepo zvuči! Moćno!

Svi!

Samo on – ne! NE! On zna dobro da je žrtva. Žrtva svoje taštine! Raspet je kao Isus Hrist i uživa u tome. Zna on šta treba da radi. Progutaće sve naše sablasti kao kolosalni minotar, jer su sve te sablasti ogromne i ne može ih progutati niko drugi osim njega. Niko osim njega! To je važno! Najvažnije! Drugi ih kritikuju, hoće da se bore. Hoće da ih unište. Nešto pokušavaju. Idioti!

Plankton!

Ne shvataju ništa.

Treba pomišljati samo na blistave užase, jer užasi doba nisu argumenti protiv doba. Ne, odrično grmi onaj koji veći deo stvari razume i budući da ih razume, ume da ih prihvati i budući da ume da ih prihvati, zna da ih prevaziđe.

A prevazilazi ih svojim univerzalnim stavom.

Da, gospodo autsajderi, stvari stoje upravo obrnuto. Užasima doba dugujemo najveću zahvalnost. Užasima doba! Zločinima! Zlu!

Njima treba da zahvalimo što oni u nama podstiču sve veće razrastanje antisila. Njima! Blistave antisile!

Moje antisile!

Koje se rađaju i izrastaju u borbi s ovim užasima. Da, to je ono što uzdiže baštovana iznad bezličnog planktona koga vetar i talasi gone čas prema obali, ačèas prema pučini.

Baštovan to plantonsko kretanje ne može da prihvati. Neće! Baštovan hoće bitan uticaj na tok stvari po svaku cenu. On verno prati svoje učitelje: Lao Cea, Demokrita, Rablea i Poiusa. Hoće da se uzdigne po svaku cenu. Da se uzdigne do svojih ideala. Ponavljam – po svaku cenu – da bih objasnio to kolosalno gutanje svega i svačega ovog proždrljivog minotaura, što se izgubio u lavirintu suprotstavljenih misli i stavova. Ali, on se ne obazire na naše primedbe. Nezaustavljivo ide dalje, guta sve zločine pred sobom i radosno peva odu XX veku. U tom pogledu naše stoleće smatra jedinstvenim u istoriji sveta. Sladostrasno se naslađuje koncentrisanim stanjem užasa koje se, za svega pedeset godina, moglo proživeti u odnosu na hiljadugodišnje demonsko poniranje čovečanstva. Divni užasi! Neponovljivi zločini!

E, to je ta veličanstvenost našeg veka, kaže ljubitelj skandala. To je ono što mu je trebalo. I to mora iskoristiti. To smatra svojom izvanrednom prednošću. Sjajan skandal! Skandal nad skandalima! A, to drugi, svi bez izuzetka, ne vide! Svi bez izuzetka su plankton! Svi bez izuzetka plaše se naših sablasti! Samo kolosalni baštovan minotaurski guta sve naše sablasti. I raduje se tolikim progutanim zločinima jer će oni, zahvaljujuæi njegovom univerzalnom stavu, podstaći razrastanje antisila koja će izdići baštovana iz autsajderske anonimnosti i pomoćiće mu da se, napokon, dokopa, u početku, samo svojih dragih učitelja, a kasnije, kada se oslobodi religije uz pomoć hrišæanstva, uzdići se i do blistavog belog humora, koji je oličen u samom Isusu Hristu. Isusu Hristu! Isusu Hristu!

Da, to je poslednja karika koju baštovan drži u svojoj ruci. I zato kaže, poslednja karika u lancu kada saznamo da jesmo inteligentni.

A jesmo, naravno, jer hoćemo svima da podvalimo. Pričamo zato o skandalima, o celovitosti stvari, pišemo odu zlu, gradimo lavirinte u mislima da Arijadnina nit nikada ne bi Tezeja vratila na svetlo; sve, dakle, činimo da bismo se osvetili što smo autsajderi, što nemamočak ni tu hanansku moć, što smo poniženi i u plankton pretvoreni, nadajući se da tako prikrivamo svoju bolesnu taštinu i želju da se izjednačimo sa Sinom Božijim. Želju svih želja!

Isus Hrist! San svih snova!

Poslednja karika u baštovanovom  mitu.

Blistavi beli osmeh.

I vedrina!

Prozirna, prosvetljena i božanska. Vedrina lišena ljudskih osobina. Astralna. Nedodirljiva. Vedrina koja zrači i pokreće. Vedrina postistorijskih bića. Sakralna vedrina Pekiæćvih akvarijusa. Blistavi osmeh potonule Atlantide.

Večna vedrina!

To je konačni ideal. To je strast doba. Biti daleko iznad ljudskog roda. Biti besmrtan! Šta za to treba uraditi? Koga treba progutati?

Zna baštovan dobro da nije jedini u toj svojoj sumanutoj želji za besmrtnim. Mnogi su pokušavali pre njega ali nisu uspeli. Baštovan je inteligentan, zato se i sklonio od očiju drugih. Dobrovoljno se povukao, zatvorio u svoj vrt i trpi. Pati i smišlja podvalu. Nešto što niko ne sme. Peva svečanu pesmu zločinu. Veliča koncentrisano stanje užasa. Da, to mu treba. On je prvi!

Treba biti strpljiv. Podvala će uspeti. Komedija se svuda igra, niko neće ništa primetiti. Ja ću biti prvi posle moga brata, Isusa Hrista. I ja sam Sin Božiji. Hoću da se osmehujem. Beli humor je jedino pouzdano sredstvo za pribavljanje savremene svesti. Beli humor je drevni metod čovečanstva.

Moram uspeti!

Moram postati besmrtan!

Taština je moja sablast. Nju nisam progutao. Nju sam samo vešto prikrio. Niko to ne sme otkriti. Svi će mi se diviti kad me budu otkrili. Svi! Vaskrsnuću ponovo!

Zato se sada i skrivam. Neka se dive mom kolosalnom, čudovišnom liku.

Zar je moguće da je takav čovek postojao? Ko je on? Zar je on čovek?

Ja nisam čovek! Ja sam Sin Božiji! Ima li neko savršeniju ideju? Ima li neko nešto bolje? Ako ima, ja ću biti prvi koji će to prihvatiti. Ja uvek moram biti prvi!

Ja sam kolosalni minotaur. Potisnuo sam u vlastite lavirinte sve svoje neispunjene želje i neuzvraćene ljubavi. Od detinjstva vežbam ritmičko prihvatanje i odbacivanje sve novijih i novijih ubeđenja. Izverzirao sam se u toj veštini da mogu prihvatiti ili odbaciti ubeđenja koja su usmerena protiv mog interesa. Zar su ubeđenja važna? Bitno je samo da dobro uvežbam  životnu tehniku. Samo se tako može da premosti veoma nepovoljna i štetna provalija koja se pojavila između čovekovog realnog  života i njegove svesti. Ko će da premosti tu provaliju?

Ko je taj koji to može da uradi?

Opet, ja!

Zato moram trpeti. Zato valja biti strpljiv. Moje vreme tek dolazi. Ja se protežem i u daleku budućnost. Ja sam besmrtan! Nema granica, nema vremenskog  toka. Sve nestaje u blistavoj belini vedrine. Sve se gubi u osmehu moga brata, Sina Božijeg. I On je svojom smrću pokazao da žrtva dobrog  zahteva nužno zlo. Ja sam dobar. Žrtvovao sam se i povukao u osamu. Niko ne zna moju tajnu. Ja sam žrtva dobrog. Zato je meni nužno potrebno zlo. Zato ja zahtevam nužno zlo. Zahtevam zlo! Zbog sebe! Zbog poslednje karike.

Ali, kako ću pred čovečanstvo izaći sa pričom o zlu koje meni treba? Kako to da izvedem? Moram  smisliti neku podvalu. Ja to mogu. Ja sam inteligentan. Kolosalno inteligentan. Ja neću da se zatvorim u neko bilo kakvo javno shvatanje sveta. Meni to ne treba. Ja hoću nešto kolosalno. Ne mogu da sedim u čekaonici treće klase. Ja sam iznad svega toga. Ja težim celovitosti, univerzalnosti i besmrtnosti. S ovim ljudima neću više ni da razgovaram, jer su bez humora. Napraviću u “Patanu” intervju sa samim  sobom. Ne mogu dozvoliti da mi neko drugi postavlja pitanja. Ko može bolje od mene da mi postavi pitanja? Ko?

Ljudi ne razumeju ništa, ama baš ništa. Ne shvataju oni moju veličinu. Kolosalnu veličinu! Moram da izmislim  neki svoj humor i da ga suprotstavim dvehiljade i petstotina godina starom Demokritovom crnom  humoru. Dve hiljade i petsto godina nasuprot mene! Sokrat  nasuprot mene! I onaj bedni Andre Breton, koga sada umesto mene veličaju. Neću ni da se prepirem s njim. On nije dostojan ni mog prezira. Ja ću izmisliti beli humor. Zar to nije originalno? Kakav idiotski crni humor? Zar da ja popravljam svet koji zlo nosi? Pa meni zlo upravo treba. Skandalozno bi bilo da priznam nešto drugo. Bez zla moja besmrtnost je nemoguća. Treba se izdići iznad svog doba. Ljudi nisu bitni, važan je samo Sin Božiji. Zato ću srušiti hrišćanstvo kao žalosnu istorijsku zabludu, veličajući njegovu ukupnu celovitost, bez bilo kakvog isključivanja, prigovora i kritike. Niko neće ni primetiti u povodnju mojih reči da je ukupna celovitost najvrednija podvala čovečanstvu. Ali ja sam ingeniozan. Izgradiću svoju religiju, jer nedvosmisleno je da je religija najsvečanija među svim  agonijama. Izmisliću blistavi beli humor. To je moja Dobra vest mira, to je moja religija.

Ljudi stvarno ne shvataju ništa.

Oni ne razumeju ništa od onoga što sam ja rekao o belom humoru i o blistanju jevanđelja, i ne vide ni Isusov osmeh, ni vrelu azurnu čistotu koju je on oslobodio u ljudskoj duši, kojoj ja stremim i koju sam ja prvi nazvao vedrina. Prvi! To je meni važno! Uvek biti prvi!

Zato ja pevam odu XX veku. Zato sam ja radostan. To je moje okeansko uverenje. To je moje privatno uverenje koje ne želim ovekovečiti u esesovsko ponašanje. Ja sam to prevazišao. Šta će mi moć Hanana? Za to nisam sposoban. Da jesam, ne bih se ni bavio ovim što sada radim. Ja sam prevazišao hanansku narcisoidnost. Mene pokreće moja taština. Ja hoću da budem Sin Božiji. I sve sam spreman da uradim  samo da to ostvarim. Sredstva opravdavaju cilj.

Zato sam prožet dubokim nepoštovanjem svake svečanosti. Zato pevam odu XX veku. I svim zločinima koji su u njemu izvršeni. Radujem se tim užasnim sablastima, jer mi je samo tako pružena jedinstvena mogućnost da se ostvarim. Zar da veličam Eldorado, ili, bratsvo, ili akcionarsko društvo Svetske zajednice? Zar da verujem  u  zemlju Dembeliju, ili da čekam zastrašujuće naučne misli da stvore svojim opitima Utopiju? Ma koliko zvučalo  laskavo, moram da priznam, nikada nisam bio tako blesav pa da nasednem na tu ideju napretka.

Kakav napredak? Za koga napredak? Kakvo planktonsko čovečanstvo? To je sve privid. Paklena komedija. Savršeno pogrešno stanje. Ne! Treba upravo činiti sve suprotno. Treba po svaku cenu veličati zlo. I ja zato biram zlo. To je moj izbor i moj život. Ja se ne plašim da biram. Ja na to imam božansko pravo. Ja nisam autsajder. Ja imam univerzalan stav o našem dobu i upravo zato imam bitan uticaj na tok stvari. Ja sam čovek sa nadom koji se raduje neizmernim  antisilama što se bude u meni.

Ja sam, gospodo kritičari, crnohumoraši, vi što hoćete da promenite svet, monumentalno čudovište u pripremi koje će progutati uplašenog Tezeja, sažvakaću mu glavu kao Saturn, a onda ću, komedijanti moji, Arijadninim koncem  pročačkati zube, samozadovoljno i sladostrasno, mljacnuću nekoliko puta svojom celovitom prazninom i neću dozvoliti da svetlo prodre u mračne delove moje napaćene duše; vratiću se u izopačene lavirinte skrivene svesti, gde me ni Arijadnina blistava kruna svojom sjajnom svetlosti neće sprečiti da otplovim u večnu vedrinu. Odlazim u večnu vedrinu! Moju večnu vedrinu!

Tako je govorio baštovan.

Zacereka se nad našim sablastima.

Jezivo. Ništa više nije mogao da sakrije.

Jer sve je to smislio zbog sebe. Samo zbog svoje taštine.

I onda otplovi sam u večnu vedrinu. Jer tamo nema mesta za druge.

Tamo ne mogu dospeti obični smrtnici.

čovečanstvo može napokon da odahne i svi autsajderi.

Svi autsajderi.

Jer sve naše sablasti ostaše neprogutane.

I ostade večna nada poslednjeg čoveka i njegov crni humor.

Beograd, 17. oktobar 1999. god.

SHARE