Srpsko tržište, nažalost, nije uređeno. Kada od takvog tržišta država okreće glavu, ona upravo tim nemešanjem šalje jasnu poruku da je na strani jakih i da im dopušta zloupotrebu tržišne pozicije
Hronična nelikvidnost srpske privrede nije posledica svetske ekonomske krize. Ona je rezultat finansijske nediscipline države, ali i privredne strukture kojom dominiraju monopoli i karteli. Ovakva struktura, kao i modeli ponašanja koji iz nje slede, jedan je od osnovnih izvora domaće, sada već endemske inflacije.
Vladajuća ekonomska teorija tretira inflaciju kao monetarni fenomen, dakle kao rezultat prekomernog štampanja novca. Narodnoj banci Srbije (NBS) mnogo se toga može zameriti, ali prekomerno štampanje novca nije na tom spisku. Kako onda objasniti činjenicu da je domaća inflacija godinama jedna od najviših u Evropi?
Srpska ekonomija je poseban slučaj, pa se na nju mora primeniti „specijalna” monetarna teorija. Jedan od njenih najvažnijih elemenata je privredno „međukreditiranje”, pojam koji je ušao u modu sedamdesetih godina prošlog veka i odnosio se na uzajamno robno kreditiranje domaćih preduzeća. Međukreditiranje vremenom je izmaklo kontroli i preraslo je u socijalistički eufemizam za finansijsku nedisciplinu.
To je koncept u kome preduzeća međusobno razmenjuju robu i usluge, ali ih ne plaćaju. Promet se ostvaruje bez novca, plaćanja se odlažu unedogled, a dugovanja i potraživanja bujaju preko svake mere. Onaj ko kupuje ne brine previše zbog cene – kada konačno bude izmirio svoje obaveze, one će inflacijom biti umanjene. Onaj ko prodaje, cenu mora povećati za troškove finansiranja i za rizike neplaćanja koje je teško proceniti, pa je uvek mudrije zaračunati što više. Na ovaj način monetarna politika se obesmišljava, a cene rastu i kada je politika NBS restriktivna.
Ako se takvo ponašanje moglo razumeti u sistemu društvenog vlasništva, kako je moguće da se sličan model ponavlja i u novokomponovanoj kapitalističkoj privredi? Kako to da se privatna preduzeća ponašaju slično kao i samoupravna, da isporučuju robu i usluge iako ne znaju kada će i da li će biti plaćeni? Odgovor je jednostavan – nemaju izbora i nemaju kud.
Tržištem dominiraju velika preduzeća, pogotovo trgovinska, i tu postoji apsolutna asimetrija moći. Veliki kupci svojim dobavljačima mogu diktirati uslove kakve žele ili ih mogu jednostrano menjati kako im se prohte. Manja preduzeća nemaju druge kupce, a eventualni pokušaj da kroz sud zaštite svoje interese osuđen je na neizvesnu i skupu agoniju i izvesnu odmazdu moćnih dužnika.
Odlaganje plaćanja, pogotovo u ambijentu visoke inflacije i enormnih kamatnih stopa, veoma je unosno. Novcem koji se uskraćuje dobavljačima mogu se širiti imperije i može se zagrabiti još više. Domaći moćnici ne prave razliku između ekonomskog siledžijstva i tržišne utakmice.
Takvu razliku ne pravi ni država. Ona kupuje robu i usluge, ali ih ne plaća ili još gore plaća ih selektivno. Institucija koja bi morala biti uzor finansijskog reda i discipline sada postaje drugi generator nelikvidnosti. Samo se u takvom ambijentu može dogoditi da država ima novac da kroz subvencionisanje ogromnih kamatnih stopa sipa novac bankama, ali nema novac da plati za već izvršene usluge.
Sve dok su odnosi moći takvi kakvi jesu, inflacija i nelikvidnost će biti sistemski. Nešto se ipak može uraditi ili se bar može pokušati.
Privreda mora ući u proces multilateralne kompenzacije u kome bi svi poverioci prijavili svoja potraživanja bez straha od odmazde dužnika. To nije čarobni štapić, neće rešiti problem nelikvidnosti, ali će ga bar malo ublažiti, jasno kvantifikovati i ukazati na generatore nelikvidnosti i na preduzeća koja moraju otići u stečaj.
Valjalo bi razmisliti i o uvođenju interventnog zakona kojim bi se uvela disciplina plaćanja i u platni promet. Možda bi bilo mudro i da se sva plaćanja sa rokom dužim od šezdeset dana tretiraju kao prodaja na kredit, sa svim instrumentarijem i regulativom koja uz to ide.
Kada je država u pitanju, regulativa bi morala biti još stroža. Država bi morala standardizovati svoje uslove plaćanja, a obaveze izmirivati redom kojim pristižu. Svako preskakanje reda moralo bi se tretirati kao krivično delo budući da se razlozi prekorednih isplata pre svega nalaze u sferi korupcije.
Nije dobro kada se država meša u odnose između preduzeća na uređenom tržištu. Srpsko tržište, nažalost, nije uređeno. Kada od takvog tržišta država okreće glavu, ona upravo tim nemešanjem šalje jasnu poruku da je na strani jakih i da im dopušta zloupotrebu tržišne pozicije. Domaći teolozi neoliberalizma moraju konačno shvatiti da država nikada nije neutralna.
finansijski konsultant
Nebojša Katić
Politika 13/05/2009
