Žuta kaljuga našeg političkog polja
Marinko M. Vučinić
petak, 15. april 2011.
Očigledno je da vladajuća koalicija nastoji da svim silama održi postojeću vladavinu partijske države i čini sve da održi svoju dominantnu političku moć. Ovakav pristup izmeni položaja narodnih poslanika u našem političkom sistemu govori koliko su verodostojna zalaganja za evropske vrednosti jer jasno je da jedino istrajan pritisak iz evropskih institucija može privoleti vladajuću stranačku oligarhiju da uzmakne u žilavoj odbrani svojih partitokratskih pozicija i privilegija. Preporuke Venecijanske komisije – veća zastupljenost žena u parlamentu, izmena člana 84 zakona kojim se proizvoljno biraju poslanici, apsolutno ukidanje blanko ostavki, ipak će biti usvojene, ali to ne znači da će se radikalnije okruniti postojeći vladajući partitokratski sistem, jer se dalakosežnije promene političkog sistema ne mogu i dalje ostvariti jer bi se na taj način otvorio prostor za snaženje i razvoj stvarnih demokratskih odnosa, demokratske političke kulture i osnažio uticaj građana.
Očigledno je da se naše stranke neće tako lako odreći svog apsolutnog uticaja što se može videti i u zahtevu za povećano finansiranje stranaka koji bi na taj način dosegao gotovo 20 miliona evra. Pri tome se koristi licemerno objašnjenje da se na taj način stranke dovode u povoljniji položaj kako ne bile izložene mogućoj korupciji i uticaju tajkuna. U ovakvo tumačenje verovatno ne veruju ni oni koji ga tako zdušno zagovaraju, jer sva ozbiljna istraživanja pokazuju da je vladajući partitokratski sistem vladavine glavno izvorište korupcije i razaranja demokratskog sistema. Ovo je još jedan u nizu pokazatelja koliko su naše stranke postale bahate i osione, beznadežno udaljene od realnog života, neprestano se pozivajući na odbranu evropskih vrednosti.
Ovo je još jedan u nizu pokazatelja do koje su naše stranke postale bahate i osione, beznadežno udaljene od realnog života, neprestano se pozivajući na odbranu evropskih vrednosti.
Srbijanka Turajlić je nedavno veoma jasno pokazala svu hipokriziju ovakve političke pozicije. “Naši političari su uspeli građanima da ogade evropske vrednosti, predstavljajući sve svoje promašaje, laži i kikseve kao nešto što se od nas traži zarad ulaska u evropsku porodicu. Ovde se sve pravda zahtevima iz EU, počev od reforme pravosuđa do borbe protiv korupcije. A pošto svi dobro vidimo kako je pravosuđe „uređeno“ i kako se borimo protiv korupcije logično je da građani kažu da im takva Evropa – jer ona je navodno baš tako htela – i ne treba. I zato je je sve više evroskeptika. Ko će biti za EU kada se predstavlja da nas je insistiranje na evropskom sistemu vrednosti a ne nesposobnost naše vlasti, odvelo u red za buđav hleb“.
U našoj javnosti se postavlja i dilema da li Demokratska stranka može da povrati razočarane birače i da li ova stožerna stranka vladajuće koalicije može da se trgne i poslednjoj godini mandata i okrene rešavanju najvažnijih životnih pitanja. Bez obzira na to što možemo čuti ohrabrujuće glasove iz redova dežurnih najavljivača optimizma da opozicija nema jasan program promena i da se bavi isključivo obaranjem vlasti i to bez nuđenja stvarne alternative i objašnjenja šta bi one preduzele nakon sve izvesnije pobede na izborima. Još uvek je u našoj političkoj situaciji dominantno protestno glasanje jer je želja za promenom još uvek iznad stvarne snage naših stranaka. Beznađe u našem društvu, i to nije jedinstven slučaj, koje se može gotovo opipati sve više se pretvara u nezaustavljivi zahtev za promenama.
Šta je odgovor Demokratske stranke na ovakav sve ozbiljniji politički izazov. Braneći svoju vladajuću poziciju, ona neprestano istura pitanje održavanja političke stabilnosti kao glavni faktor u ostvarivanju jedinstvene istorijske šanse dobijanja kandidature za ulazak u EU i određivanje datuma za otpočinjanje pregovora. To je jedini argument koji ova stranka pretpostavlja sve upornijim zahtevima za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora. Neizbežna Jelena Trivan kao univerzalna metafora političke i ideološke ispraznosti stranke koju predstavlja svojim izjavama jasno nam pokazuje da se Demokratska stranka čvrsto ukopala u odbranu svoje vladajuće pozicije pozivajući se na to da je Srbija danas stabilna demokratska država.
Čak se u izjavama funkcionera vladajuće stranke može čuti da je besmisleno postavljati pitanje vanrednih parlamentarnih izbora jer se na taj način potkopava stabilnost političkog poretka u Srbiji. Dok lider Ujedinjenih regiona kaže da naprednjaci nadiru kao jedan bezidejni cunami i to kao rezultat grešaka i sporosti vladajuće koalicije, a bez hitnih mera koje bi za rezultat imale zapošljavanje, rast standarda i veće plate i penzije, vladajuća koalicija nema šta da traži na sledećim izborima, dok naprednjaci s druge strane ne moraju ništa da urade već mogu samo da se ušetaju u Vladu Srbije bez da kažu i jednu reč i bez ikakvog programa. Ova izjava predsednika stranke koja se nalazi i dalje u vladajućoj koaliciji je jasan pokazatelj do koje je mere ostvarena ta toliko dragocena politička stabilnost u našem društvu na koju se toliko uporno pozivaju sve grlatiji i isprazniji glasogovornici vladajućih stranaka. Kako može postojati politička stabilnost u zemlji u kojoj je najveća stopa nezaposlenosti u Evropi, najniže plate u regionu, veliko i sve raširenije siromaštvo, obavljena pljačkaška privatizacija, sve rasprostranjenije razaranje moralnih vrednosti i rastuća apatija i anomija u društvu. Zato je stalno pozivanje na održavanje političke stabilnosti nova ideološko-marketinška mantra kojom se opravdava nastojanje vlasti da se i dalje skriva iza tzv. ostvarivanja velikog istorijskog cilja dobijanja kandidature za EU a da se pri tome sve više produbljuje i zaoštrava ekonomska, socijalna i društvena kriza u društvu. Ali jedino je važno očuvati krhku političku stabilnost bez obzira na to što se širi nezabeležena apatija, galopirajuće siromaštvo i beznađe građana. Ali zato ćemo mi čuvati političku stabilnost kao univerzalnu zalogu za dobijanje kandidature i otpočinjanje pregovora koji inače mogu trajati godinama.
Da li to znači da ćemo se i tada pozivati na nužnost održavanja sadašnje vladajuće političke oligarhije kao jedinog izvesnog garanta političke stabilnosti na sada nepovratnom putu evropskih integracija. Ipak ostaje i dalje otvoreno veoma važno pitanje da li Demokratska stranka možre da se trgne i povrati razočarane birače. Verujem da ne može, jer nema ni ozbiljnog nagoveštaja da je spremna da pre svega demokratizuje svoje redove, raskine veze sa predstavnicima krupnog kapitala, preispita vođenje dosadašnje neoliberalne ekonomske politike i katastrofalne učinke privatizacije, jasno se ideološki pozicionira, podstakne kritički dijalog u stranci i društvu, razgradi partijsku državu i afirmiše nove političke ličnosti koje će imati svoj dignitet i dostojanstvo.
Ipak, najbolji odgovor na ovo veoma važno pitanje dala je Srbijanka Turajlić govoreći o žutom polju naše politike koja se pretvara u veliku kaljugu. „Oni koji su na vlasti, a pre svega Demokratska stranka ne mogu dobiti izbore. Ali s druge strane, dolazak Tome Nikolića i njegove stranke na vlast bio bi još gori. Dakle, bira se manje zlo.
Čak se u izjavama funkcionera vladajuće stranke može čuti da je besmisleno postavljati pitanje vanrednih parlamentarnih izbora jer se na taj način potkopava stabilnost političkog poretka u Srbiji.
Naša tragedija jeste to što nemamo pravi izbor jer nemamo ni pravu ponudu. Oni čak računaju da ćemo ih ponovo izabrati, ne zato što su dobri već zato što su manje zlo. To jeste strašno, ali to smo mi. U ovakvoj situaciji u politici mi nemamo druge ljude zato što je žuto polje postalo tolika kaljuga da ljudi od integriteta nemaju snage da u nju uđu. Srbija sasvim sigurno ima ljudi od integriteta, ali oni beže od ovakve politike glavom bez obzira. Oni koji imaju znanje, stručnost, političku potkovanost, shvatili su da u ovoj kaljuzi nemaju šta da traže. Svakako da to nije dobro za ovu državu, ali to je naša stvarnost.“
Jedno je sasvim izvesno, politička kaljuga koja se sve više širi prerastajući u živo blato našeg društva u kojem se samo još možemo zavaravati da nas samo održavanje naše fiktivne stabilnosti može održati na površini.
