Početna Sadržaj Osvetljenja Politika nulte tolerancije

Politika nulte tolerancije

825
0
SHARE

Velike državne teme valjaju se predizbornim skupovima i medijima, dok one „male”, o koje se građani dnevno sapliću i pod kojima posrću, čekaju neko bolje vreme. Kada Srbija uđe u Evropu i sačuva Kosovo, ovim ili onim redosledom, (godinu ili deceniju svako bira po meri optimizma), i to će možda doći na red – ako ne bude prekasno. Potpuni slom građanskog vaspitanja i discipline je tema koja bi se bar tada morala naći pri vrhu neveselog spiska. Problem pogađa svakog civilizovanog građanina, bez obzira na to da li je orijentisan „proevropski” ili „prokosovski”, da li je za naše ili njihove.

U Srbiji se gine i u gradskoj vožnji, a prelazak ulice (trkačke staze) često je avantura. Neurotičari koriste automobilske sirene kao terapiju ili lek. Narkomanija je više porodični, a manje društveni ili zakonski problem. Deo srpske mladeži radije se prihvata pištolja nego knjige – lakše je zakazati grupnu makljažu sa smrtnim ishodom negoli književno veče – a i učesnika će biti više. U najužem centru Beograda, vrli neimari prisiljavaju građane da hodaju kolovozom gurajući se sa automobilima – preduzeće koje popločava trotoare kao da ne zna da mora da obezbedi i označi lokaciju na kojoj radi. U gradu izgleda nema institucije koja bi ih na to podsetila.

Spisak prekršaja, i velikih i malih, koji se verovatno smatraju „malim” i zbog toga ignorišu, više je za feljton nego za kolumnu. Nedopustivo tolerisanje kršenja zakona stvara atmosferu napetosti i agresivnosti koja postaje „zaštitni” znak Srbije i njenih gradova, i dodatno razara društveno tkivo i kvalitet života. Građani se postepeno i fatalistički navikavaju na to bolesno stanje, pa to postaje nova „normalnost”.

Može biti da se iza tamnih stakala limuzina, ili iza leđa visokih telohranitelja ne vidi jasno srpska svakodnevica u kojoj se čvrsto poštuje još jedino zakon jačeg. Može biti i da političari ne žele da se zameraju huliganima, ludacima za volanom, siledžijama i primitivcima koji odavno dominiraju poslovnim životom, medijima, ulicom, školom, komšilukom, pa i porodicom. Konačno, među političkom i drugom „elitom” ima onih koji sve više liče upravo na taj deo društva i sa njim koketiraju, obezbeđujući sigurne glasove. Teško je boriti se protiv socijalne patologije koja buja, ako ste i sami njen deo.

U zavisnosti od ideološke orijentacije i preferencija, može se polemisati u vezi sa mestom, ulogom i odgovornošću države u vaspitavanju građana i kreiranju društvenih vrednosti. Kakva god da je polemika, ona državu ne može osloboditi odgovornosti za sprovođenje sopstvenih zakona. Slom građanske discipline počinje tamo gde država prestaje da vrši jednu od svojih najvažnijih funkcija, ili je vrši loše i selektivno.

Kao protivteža takvom državnom samozaboravu, u nekim zemljama Zapada je promovisana politika koja se najčešće naziva „nulta tolerancija”. Suština je jednostavna i obavezuje državne institucije da sprovode zakone do poslednjeg slova, ne ostavljajući im mogućnost da po volji ili proceni odabiru koja će kršenja zakona tolerisati, a koja neće. Logika je jasna – tolerisanje manjih prekršaja je početak puta koji se završava socijalnim haosom. Onaj ko nekažnjeno krši zakon, sebi i sličnima proširuje prostor „slobode” i pomera granice dopustivog. Koncept nulte tolerancije zahteva od organa vlasti da se drže zakona „kao pijan plota”.

Ova politika je u Švedskoj dala odlične rezultate u borbi protiv narkomanije i alkoholizma. Nešto mekša varijanta, primenjena u Britaniji, uglavnom je rešila problem fudbalskih huligana. Primena takve politike je doprinela da Njujork danas bude mnogo sigurniji grad nego ranije, a na istom temelju je Singapur izgradio verovatno najuređeniju državu na svetu.

Kritičari nulte tolerancije često umanjuju ili relativizuju uspehe takve politike, insistirajući na potencijalnim zloupotrebama. U društvima koja su već podeljena po različitim osnovama, ova politika može da postane instrument represije prema manjinama ili prema siromašnim delovima populacije. To je međutim problem države, a ne koncepta. Takve će države uvek naći izgovor za svoje represivno ili diskriminatorsko delovanje.

Upadljive socijalne bolesti i nedisciplina srpskog društva se ne mogu večito pravdati siromaštvom i teškim životom. Nigde se ne živi lako, ali se u civilizovanim društvima zakoni uglavnom poštuju. U Srbiji je sklonost ka nepoštovanju zakona endemska, i bila je jasno vidljiva i u periodima kada se živelo mnogo bolje nego danas.

Nulta tolerancija je najkraći, i verovatno najjeftiniji put ka pristojnom društvu. Srbija ima i zakone (takve, kakvi su), a ima i organe vlasti za njihovo sprovođenje. Sa politikom nulte tolerancije se može početi već sutra, pod uslovom da je to nekoga briga, pod uslovom da postoje vizija, inicijativa i odlučnost. Pomoglo bi i da političari shvate da male države ne stvaraju velike državnike (to danas više ne mogu ni velike), već samo uspešne ili neuspešne menadžere svakodnevnog života svojih sugrađana.

Nebojša Katić
Politika 06/05/2008.

SHARE