Početna Sadržaj Osvetljenja Političari kakve zaslužujemo

Političari kakve zaslužujemo

900
0
SHARE

Autor: Kristofer Hičens   

Kada sam svoje domaćine u Konektikatu upitao ima li nečeg vrednog pomena u vezi sa predstojećim izborima, dobio sam sledeći odgovor: „Pa, imamo čoveka koji želi da bude senator, a lagao je da je bio u ratu u Vijetnamu, i gospođu koja želi da bude senatorka, koja je bila na čelu Svetske asocijacije rvača i koja zaista deluje opasno.“ Iako je sve ovo dovoljno zabavno za razgovor tokom jela, ipak tu nema dovoljno materijala za ozbiljniju raspravu o politici.

Ova oskudica – pravih tema i ubedljivih ili barem prihvatljivih kandidata – vlada u celoj Americi. U Njujorku, jedan prilično istrošeni sin jedne demokratske dinastije (i po svojoj ženi bivši član jedne druge) suprotstavlja se, kako ljudi vole da kažu, jednom razbojniku iz provincije koji se drži pseudo-tvrde retorike. U Kaliforniji, gde su birači suočeni sa gorućim problemom koji sumnjivo liče na propast države, borba između Brauna i Vitmana još nije postala čak ni trivijalna.

Kada već pominjemo stvari koje postaju očigledne kada ih jednom primetimo, tek pre neki dan, dok sam davao neki intervju, odjednom sam shvatio nešto što sam odavno znao. U Vašingtonu sam živeo skoro trideset godina. Moja generacija je sve matorija i bila je svedok nekoliko intenzivnih političkih decenija, ali kada bolje razmislim, mogu da se setim samo dvoje ili troje od nas koji su ikada pokušali da se kandiduju za Kongres. Delimičan razlog tome je sumnjičavost iz vremena šezdesetih prema onome što se sa prezirom zvalo „izbornim procesom“, ali sveopšte izbegavanje politike ima mnogo dublje razloge. Čini se da je odvratnost prema njoj još veća kod mlađih generacija.

Znam na desetine entuzijastičnih i inteligentnih ljudi, visoko svesnih „problema“ i vrlo dobro informisanih o svim pitanjima, od ljudskih prava do globalne ekonomije i vladinih mera protiv terorista, kojima na pamet ne bi palo da zakorače u ono što se danas smatra političkom „arenom“. Oni su spremni da žrtvuju potencijalno unosnije karijere kako bi se bavili važnim pitanjima i širenjem granica onoga što je trenutno politički zamislivo, ali velika čast da služe svojoj zemlji u okviru nekog zakonodavnog tela nudi im se po ceni koja je u ovom trenutku za njih previsoka.

Zapitajte se ko bi se normalan upustio u to da rizikuje svoju karijeru i porodični život kako bi sebe podvrgao neprekidnim rafalima nametljivih pitanja o svakom aspektu svog života od srednje škole? Ko bi bio spreman da se suoči sa neprestanim smicalicama i blebetanjem na Facebook-u i Twitter-u, hvaleći se pri tom velikim brojem lažnih prijatelja koje je stekao u ovom uvrnutom sajber-carstvu? I to nije sve. Sledilo bi dirinčenje za prikupljanje sredstava i beskonačna tiranija istraživanja javnog mnjenja, koje mnogi mediji koriste kao zamenu za vesti i način da se one proizvode, umesto da se o njima izveštava. Čak i ako „uspe“, najveći deo svog vremena u Vašingtonu ta osoba bi potrošila na pokušaje da skupi dovoljno novca da zadrži svoj posao. Nije čudo što se najbolji među nama ne upuštaju u sve to.Možda vam se čini da potcenjujem ili ignorišem očigledan nalet novih političkih volontera koji su članovi pokreta Čajanka. Međutim, koliko su ova lica nova i originalna? Ona proističu iz duge i, ruku na srce, pomalo dosadne tradicije suprotstavljanja Vašingtonu i trenutnim nosiocima vlasti. Oni su uvreda za svakog čoveka sa bilo kakvim političkim pamćenjem. Od kada se to istinski pobunjeničkim ponašanjem smatra protest protiv trenutne situacije u glavnom gradu ove države? Koliko je Gingričovim „pobunjeničkim“ snagama iz sredine devedesetih trebalo da postanu mekušci na vlasti, čim su za to dobili priliku? Mnogi cinični veterani toga vremena, od Dika Armija do Džona Bohnera, danas su zapravo oni koji vode i nadziru navodno spontani talas pokreta Čajanka čiji smo svedoci.

Populizam nameće poniženja, samo njemu svojstvena, svakome ko razmatra mogućnost kandidature. Koliko puta možete stati pred publiku i izgovoriti: „Ja ću uvek prvo misliti na građane grada X“? (Ako je suditi po skorašnjim kampanjama, prilično mnogo puta.) Ovo samo znači da ćete postati megafon za pojedinačne interese i lokalne hirove i ozlojeđenost, što je u stvari priznanje da bavljenje politikom kao takvom nema smisla. Pogledajte samo nedavne odvratne demagoške napade na trgovinu sa Kinom. Ponavljanjem gluposti o „buci džinovskog usisivača“ koja je označila najnižu tačku Ros Perotove populističke obmane od pre dve decenije, obrazovani američki birači (i, indirektno, kineska publika), izloženi su karikaturalnim klišeima zmajeva i Maovih portreta, što je deo jadnih pokušaja da se u raspravu o slobodnoj trgovini unese ksenofobija. U međuvremenu, Kinezi jedini podnose tendere za ugovore o izgradnji brzih pruga u Americi, ali u Konektikatu, pre neko veče, demokratski kandidat za senatora Ričard Blumental (čije se glavno iskustvo iz Azije svodi na laž o svom učešću u ratu na tom kontinentu), prozvao je svoju republikansku konkurentkinju Lindi MekMahon zato što njena rvačka asocijacija svoje maskote pravi u Kini! Koliko nisko rasprava može da padne? Mnogo niže, samo sačekajte i videćete.

Christopher Hitchens, Slate, 11.10.2010.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 15.10.2010.

 

SHARE