Kontroverzni političar Čedomir Jovanović, koji se pominje u svim aferama nakon petooktobarske kontrarevolucije, koji je bio potpredsednik Vlade bez jednog dana radnog iskustva, koji je pre rušenja despota hodao u pocepanim patikama i starim teksas jaknama, dok se danas razmeće kapitalom, a koga njegovi bivši saradnici, nakon političkog razlaza, optužuju za totalitarizam, kriminal, bahatost i malverzacije; nedavno je izjavio da je traženje vanrednih izbora u ovom trenutku – politički zločin.
To isto tvrde svi totalitaristi.
Totalitarizam se uvek plaši slobodnih i demokratskih izbora.
Zašto se kontroverzni političar Čedomir Jovanović plaši izbora? Zar svaki izlazak na izbore nije znak slobode i demokratije? Zar čovek koji se predstavlja da je baštinik Đinđićeve ideje, koji se nameće kao moderni reformator i kritičar svega postojećeg, zar on slobodne izbor smatra političkim zločinom?
Nije li poželjno za jednu zemlju u kojoj je demokratija uskraćena, gde tajkuni i politička oligarhija uništava izvorne principe demokratije i slobodnog tržišta, nije li, dakle, za takvu zemlju, koja je sklona totalitarizmu i kultu ličnosti, poželjno da budu učestali izbori i da se tako ruše politički monopoli nastali na manipulaciji biračkim telom.
Kada pogledate našu istoriju demokratije, onda ćete videti da je u periodu 1903-1914, period koji je nazvan najvećim demokratskim dobom u istoriji Srbije, bilo pet puta izbora i 18 vlada, tako da je vlada prosečno trajala 7, 3 meseca, dok je u periodu 1903-1906 bilo 6 vlada i da je prosečno vlada trajala 165 dana.
To govori u prilog moje teze, koju zastupam još od 1990 godine, da je za našu mladu demokratiju mnogo bolje da budu učestali izbori, da vlade traju kraće i da se brže smenjuju, kako bi se svi politički pohlepnici željni vlasti što pre izređali, jer će samo tako, kada znaju da su brzo smenjivi, početi novi političar odgovorno da se ponašaju kako bi dugoročno mogli da vladaju.
Recept je vrlo jednostavan, ali nije bio primenljiv u našim uslovima. Mnogi su otvoreno govorili da to mnogo košta, međutim moje računice pokazuju da su to beznačajni troškovi prema gubicima koje u napravili nesposobni političari na vlasti. tako je Vođa nacije uništio je u periodu 1990-2000 preko 216 milijardi maraka, dok su neoliberali na vlasti uništli u periodu 2001-2008 preko 110 milijardi dolara. Da smo imali učestale izbore Milošević bi bio smenjen 9. marta 1991, a neoliberalizam bi propao posle prve godine u oktobru 2001 i Đinđič bi ostao u životu.
Nažalost, naša primitivna politička kultura, odsustvo elite i večito ulizivanje stručne javnosti političkim moćnicima dovelo je Srbiju pred sam rub ponora. U 2009 godini dobićemo račun za promašene reforme i sve pljačke tajkuna i političke oligarhije. Građani će padom životnog standarda platiti svoju političku naivnost, neznanje, nepromišljenost i potkupljivost. Ne može se sa 100 grama kafe otkupiti bolja budućnost.
Politički zločin nije kada tražite slobodne izbore u svakom trenutku. Politički zločin je to sprećavati i osuđivati. Politički zločin je, kad je već upotrebljen taj kriminalni termin, ideologija cilj opravdava sredstva koja dovodi do toga da se ljubite i grlite sa ubicama i mafijašima. Politički zločin je kada vam ubiju premijera i najbližeg saradnika, dok vi nastavljate da vodite neku svoju privatnu politiku. Politički zločin je kada postanete drugi čovek u vladi bez dana radnog iskustva. Politički zločin je kada izađete pred radnike Bora i kažete generacijama sposobnih inžinjera i rudara da mogu, ako su nesposobni da vade rudu, da gaje kikiriki. Politički zločin je kada otvoreno priznate da se klanjate vašim uzorima u Pentagonu i Forin ofisu. Politički zločin je kada reketirate i ucenjujete tajkune. Politički zločin kada živite mondenski, dok 80% građana jedva nekako preživljava. Politički zločin je kada prezirete svoju naciju, jer o njoj ništa ne znate.
