U našoj politici možemo gotovo svakodnevno otkrivati mnoštvo apsurda, nelogičnosti i nedoslednosti i to je postalo već opšte mesto političkog života. Može se slobodno reći da je politika u Srbiji čudesna tvorevina, sazdana od isključivosti, kontroverznih i nemogućih političkih saveza i koalicija i iznad svega želje da se vlast održi po svaku cenu i bez obzira na osnovne političke ideje na koje se stranke pozivaju u izbornim kampanjama kada se daju najnerealnija obećanja i najneverovatnije izjave. Tako dobijamo čudnovate i nelogične političke koalicije u čijoj je osnovi vapijuća nedoslednost i odsustva elementarne političke načelnosti. Ideološku konfuziju i nemoguće političke mešavine možemo prepoznavati na svakom koraku a to se naročito može jasno videti u vreme izborne kampanje kada na površinu isplivava naš najcrnji politički talog. To su specifični politički derivati koji svedoče da se politika u našoj sredini pretvara u neku vrstu političkog švedskog stola na kome može da se nađe za svakog po nešto Izgubljena je ona nužna i neophodna politička profilisanost određenih političkih koncepcija i organizacija i sve se sada sliva u mutnu i tmastu plutajuću političku kaljugu.
U ovako pulsirajućem političkom vašarišu posebno mesto zauzima Demokratska Stranka kao politička organizacija koja pretenduje da bude ona u svakom stabilnom društvu neophodna politička središnjica koja ostvaruje toliko potrebnu političku ravnotežu tragajući za racionalnim i efikasnim političkim kompromisima i obezbeđujući sprovođenje jasno oblikovane državne i nacionalne politike. Osećaj za državna pitanja i državotvornost je kroz istproriju Demokratske stranka bila i ostala jena glavna politička odrednica i snaga. O tome je u jednom od mnogobrojnih intervjua veoma precizno i odrešito govorio predsednik Demokratske Stranke Boris Tadić. On je u toj prilici govorio o Demokratskoj Stranci kao organizaciji koja ima jasno određenu državnu i nacionalnu politiku. “Insistirao sam na državotvornom karakteru DS, na tome da se interes stranke podređuje državnim, to jest da ništa ne sme biti važnije od same države. To je odgovorna nacionalna politika. Obavljajući dužnost Predesednika Srbije sve vreme se trudim da gradim jednu novu nacionalnu politiku“. Problem nastaje onda kada se ispostavi da veoma retko i nevoljno vodeći funkcioneri DS, i to ne samo u ovoj izbornoj kampanji , slede ovako koncipiranu odgovornu i novu nacionalnu politiku o kojoj neprestano govori predsednik DS. Oni veoma retko spominju i samo postojanje nacionalne politike u DS i više su skloni da se utope u niz opštih fraza o neophodnosti evropskih integracija.
To se naročito može videti i osetiti u političkim sučeljavanjima sa predstavnicima Liberalno Demokratske Partije koji žestoko i bespoštedno kritikuju i sam pomen nacionalno odgovorne i državotvorne politike DS, ali i pored toga njihova kritika i ostraščeno političko kidisanje ostaje bez jasnog i adekvatnog odgovora upravo od onih koji bi morali da brane i odlučno zastupaju osnovne principe odgovorne nacinalne politike za koju se zalaže Demokratska Stranka. Često se dešava da ptredstavnici DS tvrde da oni dele mišljenje LDP o najbitnijim državnim i nacionalnim pitanjima a da je jedino sporno određenje prema nezavisnosti Kosova. Radi se o svojevrsnom političkom mazohizmu i političkoj raspolučenosti funkcionera i predstavnika Demokratske Stranke koji nemoćno podilaze i politički koketiraju sa jurišnicima Liberalno demokratske Partije u njihovoj neprestanoj negaciji ne samo državne i nacionalne politike Demokratske Stranke o očuvanju teritorijalnog inegriteta Srbije. Prosto je žalosno gledati kako predstavnici DS prećutno podržavaju najekstremnije stavove funkcionera Liberalno demokratske partije dovodeći sebe u duboku političku defanzivu i nemoguć položaj , da postaju nemoćni statisti u političkim sučeljavanjima u ovoj izbornoj kampanji, ali zato ne propuštaju priliku da izraze svoje zadovoljstvo što će možda biti u prilici da zajedno konstituišu proevropsku vladu. Demokratska stranke ne reaguje na permanentne i otvorene napade LDP čija je očigledna namera koju oni i ne skrivaju da svojim političkim radikalizmom i tzv. beskompromisnošću prezmu što veći deo njenog biračkog i stranačkog tela, pri tome neprestano optužujući i napadajući DS za oklevanje, kompromiserstvo, nedoslednost, kohabitaciju i nekonzistentnost njene politike. Ova namera se jasno može prepoznati u nastupima predsednika LDP koji se javlja kao tutor nedorasle i zalutale Demokratske Stranke stalno joj držeći lekcije o političkoj doslednosti i potrebi da se ova stranka vrati na put Zorana Đinđića koji on kao novi politički mesija u svom pseudo harizmatskom nadahnuću veruje da sledi. “DS treba da se vrati na Zoranov put. Ako neće da priđu nama, neka priđu onome što su nekada bili, onome što je taj čovek radio. Predsednik Srbije i DS-a Boris Tadić treba da bude lider države, a ne statista u Koštuničinom sistemu vrednosti. Glas za Tadića u ovom trenutku je glas za Koštunicu i Nikolića, a Demokratska stranka nastavlja stranputicom kojom je krenula. Da bismo bili u stanju da završimo taj posao, potrebno nam je veća politička snaga. Zato su ovi izbori test za birače Demokratske stranke koji treba da izvrše protisak na Tadića da promeni svoju politiku. Ako on ije u stanju da se menja, birači treba da svoju političku podršku usmere ka onima koji su u stanju da urade ono za šta Tadić više nije sposoban , da vrate Srbiju na Zoranov put“. Iz ovih reći politička namera predsednika LDP je više nego jasna , političku snagu njegove stranke treba jačati tako što će razarati Demokratsku Stranku i koristiti svaku priliku da je izloži najžešćim napadima za koleb ljivost i neodređenost politike koju vodi i tako privlačiti pokolebane i nezadovoljne članove Demokratske stranke kojih je očigledno sve više. To jedino ne vide vodeći funkcioneri Demokratske Stranke jer su izgubili stvarni kontak sa realnošću i veruju da će im izborni uspeh doneti prosta inercija biračkog tela sa predsedničkih izbora. Zato izjava šefa izbornog štaba liste Za evropsku Srbiju Marka Đurišića , da stranka Čedomira Jovanovića nastavlja praksu započetu tokom predsedničkih izbora kada je uskratikla podršku Borisu Tadiću. LDP umesto da svoju političku aktivnost zasniva na napadima na one stranke koje su protiv evropske Srbije najveći deo svoje kampanje posvečuje napadima na listu Za evropsku kampanju. U borbi za političke poene mora se pokazati minimum političke čestitost, uveliko zakasnela i neubedljiva. I šta još treba da se desi da bi Demokratska Stranka izašla iz svoje političke defanzivne i kunktatorske pozicije u odnosu na delovanje LDP-a i odlučnije i rezolutnije afirmisala i branila svoju novu nacionalno odgovornu državnu politiku. To ne može da radi samo Predsednik DS već to je obaveza svih predstavnika DS koji nastupaju u njeno ime. Jer ne postoje samo suštinske razlike u vođenju državne i nacionalne politike između DS-a i LDP-a već su razlike veoma duboke i u odnosu na programske koncepcije sadržane u ekonomskom i političkom programu. Liberalno Demokratslka Partija u ovoj kampanji sebe otvoreno deklariše kao stranku koja zagovara apsolutnu liberalizaciju u ekonomiji i povlačenje države iz sfere ekonomije dok Demokratska Stranka sebe sve češće profiliše kao modernu socijal-demokrtsku stranku u čijim temeljima je zastupanje principa socijalne pravde i uvođenja socijalnih korektiva u delovanje slobodne tržišne privrede u kojoj država ima svoju ulogu i značaj. To su izuzetno velike i duboke poltičke razlike i ne mogu se pokrivatri zajedničkom proevropskom ideološkom mantrom i tzv, proreformskom orijentacijom i mogućem postizbornom saradnjom u kojoj će ipak mlađi partner biti tretiran kao razmaženo i nedoraslo političko derište kome je u prirodi da se ponaša kao da mu je dozvoljeno da neprestano sebe predstavlja kao jedini glas istine i razuma. O tome nam najbolje svedoče politički istupi kandidatkinje LDP-a za gradonačelnika Beograda Biljane Srbljanović. Ona je uspela da samo u nekoliko javnih nastupa u izbornoj kampanji demonstrira kako izgledaju arogancija, netolerancija, vređanje i odsustvo osećanja za odgovoran politički govor a sve pod borbenim pokličem i zalaganjem za departizaciju gradske uprave. Ona pokušava da sebe predstavi kao glas ojađenih i obespravljenih građana a pokazala je samo da nije sposobna i spremna da vodi ozbiljan politički dijalog, sasluša svog sagovornika i uvaži drugačije mišljenje. Ona nam je slavodbitno saopštila da je došla do velikog i epohalnog političkog otkrića da su organi vlasti u ovoj državi i u glavnom gradu u kandžama partijskih oligarhija i time se preporučila kao borac za neposrednu demokratiju i izvorne interese građana. Samo je propustila da nam citira na svu sreću zaboravljenog teoretičara delegatskog sistema Edvarda Kardelja, ali biće verovatno i toga, kampanja je tek na pola puta. Takođe je očigledna velika protivrečnost što se ona bori protiv partitokratije kao kandidat jedn partije bez obzira što pokušava da se ovu partija predstavi kao širok građanski pokret. Biljana Srbljanović je takođe propustila da nas obavesti kako su njeni partijski prijatelji delili mesta u državi i upravnim odborima u vreme kada su bili na vlasti, ne sećam se da su se tada pitali nešto građani, već su odlučujuću ulogu imale partijske kvote. Sada ti isti ljudi govore o pogubnosti partijske države a ništa nisu u svoje vreme učinil na njenoj razgradnji i rastakanju, naprotiv, samo su je stabilizovali i ojačalai. Zato zalaganje Biljane Srbljanović deluje kao svojevrsni bajati politički performans u kome je njoj dodeljena uloga razbesnelog borca protiv partitokratije.
Međutim, i ovde se pokazalo da DS nije reagovao na veoma teške i ozbiljne napade koje uputila ova ostraščena Alisa u zemlji političkih čuda. A upravo je ona ponavljajući ispraznu i izanđalu političku mantru da se ona ne bori za vlast već za odlučujući uticaj i glas građana sasula mnoštvo najtežih osuda i diskvalifikacija na račun aktuelne gradske vlasti i Demokratske stranke . I opet nije bilo rezolutnog i odlučnog odgovora iz redova DS već se preko ovih furioznih, nervoznih i neartikulisanih napada prešlo kao preko usputne nezgode na sjajnom proevropskom putu , jer radi se o opet o mogućem koalicionom partneru . Ne bi se iznenadio da posle izbora upravo Biljana Srbljanović kao samozvani predstavnik i branilac glasa i interesa građana dobije mesto zamenika gradonačelnika kako bi Demokratska stranka još jednom demonstrirala svoju političku širinu , evropsko opredeljenje i zalaganje za odbranu beogradskog duha . I ne bi bilo prvi put da Demokratska Stranka upravo zbog svoje nedoslednosti i kolebljivosti propusti priliku da afirmiše svoju odgovornu nacionalnu i državnu politiku ostajući u svojoj političkoj raspolučenosti , nastojeći da postigne nemoguće , da vodi nacionalnu i državnu politiku i da ulazi u neprincipijelne koalicione saveze upravo sa političkim snagama koje su očigledan primer negacije i poništavanja odgovorne nacionalne politike. Ta su vremena definitivno prošla, i ona politička snaga koja to bude shvatila moći će da se izvuče iz ove opšte razarajuće političke konfuzije i nedoslednosti u kojoj se već dugo nalazi naša politika i društvo.
23 April 2008 godine
