Posle održanih lokalnih izbora mnoge stvari su jasnije na trusnom politièkom tržištu. Uprkos propagandnim lažima svih politièkih stranaka kako su baš oni jedini pobednici na izborima, prava istina je da su pobednici izbora 67 odsto graðana koji nisu izašli na izbore. Ako tom procentu dodamo još 15 odsto onih revnosnih graðana koji, uprkos tome što ne znaju za koga da glasaju, izlaze na izbore jer to smatraju svojom patriotskom dužnošæu, pa rasipaju glasove na sve strane, onda dolazimo do poraznog podatka da 82 odsto graðana ne zna za koga da glasa.
Pokušaj plaæenih analitièara i njihovih politièkih mentora da to objasne navodnom èinjenicom da se narod umorio od izbora bio bi smešan da nije tragièno opasan po demokratiju. Šta to znaèi, gospodo politièari i potkupljeni analitièari? Treba li zabraniti izbore u Srbiji? Ili možda da èekamo èetiri godine da razbojnici i kriminalci na vlasti opljaèkaju naše živote i upropaste državu u svom izbornom mandatu? Kakva su to glupa podmetanja? Graðani Srbije se nisu umorili od izbora veæ od neuspešnih politièara i njihovih nadobudnih liènih analitièara. Graðani su nezadovoljni politièarima koji nemaju nikakvu državotvornu viziju, koji ne brane interese graðana i koji politiku doživljavaju kao unosan biznis za sticanje velikih bogatstava.
Svi oni koji ništa nisu postigli u životu ulaze u politiku da bi izleèili svoje psihopatske komplekse. Pojava novobogataša u politici, trenutni trend na politièkom tržištu, njihov agresivni pokušaj da se sami nametnu za mesije siromašnog i opljaèkanog naroda, potièe iz njihove uplašenosti za svoj brzo steèeni kapital. Novobogataši životinjskim instinktom oseæaju da se u Srbiji sprema argentinski scenario i zato ubrzano peru sopstvene biografije potcenjujuæi intelekt naših graðana. Graðani nisu, dakle, izašli na izbore zato što preziru politièare i neæe svoj glas da daju psihopatama.
To je prava istina koju skrivaju politièari i njihovi lièni analitièari. Zašto je to tako? Kako se desilo da upadnemo u vrzino kolo apstinencije? E to je pravo pitanje za sve nas. Pošto se država nalazi pred kolapsom, haos je veæ svuda vidljiv, privreda pred bankrotom, a dobar deo graðana pred iseljenjem iz lude zemlje ili pred samoubistvom, onda smo svi životno zainteresovani da napokon krenu da se rešavaju pravi problemi u društvu.
Uslov da otpoène oporavak je da znamo kakvo je danas naše stvarno stanje, koji su uzroci doveli do tog stanja i kako da krenemo dalje. O krivcima neka odluèuju tužilaštva, sudovi i graðani na izborima. Kada se desi saobraæajna nesreæa i povreðene donesu u Urgentni centar, hirurg ne treba da istražuje kako je došlo do nesreæe veæ mora nastradalima hitno da pruži struènu pomoæ. Ako hirurg uzme knjigu iz Anatomije da je izuèava, onda se pacijentu vrlo loše piše.
Naši uobraženi eksperti-stažisti su se lažno predstavljali da su vrhunski hirurzi. Zbog toga su pukli. Šifrovana organizacija G17 plus je nanela gubitke državi, privredi i graðanima za 3 godine i 9 meseci preko 35 milijardi $. Labus, Dinkiæ i Jelašiæ su dokazali da su nestruèni i sada moraju da odu. Vreme traži neke nove ljude. Prave struènjake koji neæe primenjivati neoliberalni koncept koji nigde u svetu nije uspeo. Fundametalizam neoliberala i njihov dogmatski pragmatizam, ostrašæenost slièna bahatosti primitivnih nacionalsocijalista, bili su toliko medijski jaki da su iz javnosti iskljuèili svaku struènu kritiku. Prema nama struènjacima koji su se usudili da napadnu štetnu šok terapiju i neoliberalni koncept uvedena je prava cenzura. Ona traje i danas na državnim medijima.
Izbori su, kako bi Kafka rekao za književnost, slomili okovane sante leda u društvu. Nešto se ipak pokreæe. Toliko je velika nevolja u kojoj se Srbija nalazi da više nemamo vremena za gubljenje. Ekspertske laži i politièke floskule više ne mogu da proðu. Sve prièe su isprièane. Skoro 80 odsto graðana živi na rubu ili ispod granice egzistencije. Poèinje otrežnjenje prevarenih i osiromašenih. Politièari koji to ne razumeju biæe zbrisani sa politièkog tržišta.
To je istorijski proces. Ako retrospektivno pogledamo našu bližu politièku prošlost videæemo da, kako država i graðani propadaju, režimi sve manje traju. Drug Tito je vladao 35 godina, naš Sloba 12 godina, pragmatièni reformator Ðinðiæ svega 2,2 godine i legalista Koštunica manje od jedne godine. Ko sledeæi doðe vladaæe samo šest meseci, onaj iza njega tri meseca i onda, poput Argentine, za 15 dana biæe promenjeno 5 predsednika. To je put kojim æemo se kretati. Prolazna vremena mogu biti još kraæa pošto socijalna bomba može svakog trenutka da eksplodira. Zatvoreni mediji i cenzurisanje struène kritike od strane režima samo æe doliti ulje na upaljene vatre socijalnog nezadovoljstva.
Ne mogu se više problemi gurati pod tepih. Danas je došao ceh na naplatu. Graðani preziru politièare ali traže novu politiku. Politiku koja æe se voditi u interesu zajednice. Politiku koja æe poèivati na znanju i poštenju. Najteži posao u zajednici imaju oni koji vode tu zajednicu. Ne može psihopata da bude državnik. A Srbiji su potrebni državnici. Vizionari koji imaju moralnu vertikalu. Takvih danas nema na politièkom tržištu. I zato graðani bojkotuju izbore. Neæe da uèestvuju u politièkom cirkusu. Traže novu alternativu. Neæe klovnove, pajace i šarlatane. Neæe šatru gde su iskopane zamke i klopke za probisvete i ološ. Neæe silikonske reforme i dva posto tranzicionih dobitnika prevaranata koji profitiraju.
Lokalni izbori su pokazali da su graðani pametniji i odgovorniji od svoje politièke pseudoelite. Trenutne politièke špekulacije, šuplje koalicije i novi savezi za zamajavanje graðana neæe dugo trajati. Izgubiæe svi koji ne razumeju šta se dešava. Danas su potpuno marginalizovani Vuk Draškoviæ, Vuksanoviæ, Èoviæ i šifrovana organizacija. U Beogradu su dobili manje glasova od prikupljenih potpisa što najbolje govori o njima. Bogoljub Kariæ je hiperinflatornom brzinom izgubio ono što je na brzaka dobio. Njegov politièki koncept nije utemeljen i zato je brzo pukao. Vodio je bahatu julovsku kampanju koju graðani preziru.
U politici kao i u poslovnom svetu morate da imate moral. Kada nemate moral ruši se lažno carstvo privilegija, obmana i tajnih dogovora sa režimom. Morate da imate i meru. Politikom mogu da se bave samo oni koji su utemeljeni u svom vremenu i prostoru. Novcem se ne može silovati demokratija. Slobodno politièko tržište traži od aktera da jasno definišu interese svih uèesnika. Kažem – svih! Ne mogu se uspostavljati monopoli i širiti kiè zato što smo pod cirkuskom šatrom i zabavljamo biraèe. Tu cirkusku predstavu koja se seli iz grada u grad biraèi neæe da gledaju.
Graðani traže nove politièke izražaje. U primeru mrzovoljne stranke DSS najbolje se vidi kako je Drakuliæ zaustavio krah stranke bez mirisa i ukusa. Šteta što Koštunica nije sam izašao na izbore jer bi doživeo pravu katastrofu i teško da bi uspeo da proðe cenzus. Drakuliæ je trenutno zaustavio strmoglavi pad ideologa verbalnog legalizma. Radikali imaju veliki problem prošlosti, uprkos modernijem dizajniranom nastupu, koji ih veèito prati i nemaju sposobnost da okupljaju ljude, veæ samozadovoljno velièaju osvojeno drugo mesto. U politici se ne može biti veèito drugi. Radikali æe, ukoliko ostanu ovakvi, biti sledeæi gubitnici. Ako nekad uspeju da pobede nemaju ljude koji bi preuzeli voðenje države, što pre doðu na vlast pre æe sa nje otiæi, a ako ostanu veèita opozicija izgubiæe èlanstvo koje neæe hteti da stalno igra u nižim ligama.
Blistava pobeda demokrata izvojevana je na Tadiæevom antiradikalizmu i šupljim frazama o evropskim integracijama. Kada bolje pogledate lokalne izbore videæete da su žuti doživeli debakl. Tadiæeva pobeda na predsednièkim izborima samo je zaustavila tendenciju da demokrate ne izgube svu vlast. Tadiæ je u svojoj kampanji uspeo da uveri uplašene biraèe da æe pobedom radikala doæi do novih sankcija, što je politièka manipulacija, i da je on idealan predsednik države. Svi znamo da Tadiæ nema kapacitete da bude državnik i da je u dugogodišnjem opozicionom šepurenju bio u senci ostalih lidera. Njegov izboksovani uspeh zaustavio je otvaranje svih kriminalnih afera oligarhije u stranci koja je, sledeæi staro srpsko politièko pravilo, krala èim je došla na vlast.
Tadiæ je obeæao rešavanje svih tih sluèajeva koje je danas zaboravio. Ishitreni odlazak u SAD, prerano uzeti godišnji odmor, lièni obraèun sa èovekom koji ga je izvreðao, nesretno lièno pismo upuæeno Džordžu Bušu uoèi novembarskih izbora i traženja da mu se poveæa predsednièka plata, u zemlji u kojoj 300.000 radnika dolazi na posao, a ne prima platu, a 200.000 dece gladuje, samo je dokaz da èovek nije dorastao funkciji i da njegov propagandni tim japijevaca ne poznaju stanje u zemlji koju vode.
Samo napred mogu da idu graðani koji traže novu alternativu. Takvih je 82 odsto i oni æe morati da dobiju svoje zastupnike na politièkom tržištu. Lokalni izbori su pokazali da se probijaju graðanske incijative i pokreti. Grupe graðana se udružuju da bi popunile prazninu na politièkom tržištu. Što ih više bude to æe biti bolje za demokratiju. Zato predlažem da se uvede pravilo da se na izborima mora da obezbediti izlaznost od 51 odsto, da se ne bi desilo da Beogradom vlada neko ko dobije 9 odsto biraèkog tela. A šta ako ne izaðe 51 odsto? Treba zabraniti tim politièarima naredne èetiri godine da se ponovo kandiduju. Traži se novi politièki tim. Ako ni oni ne uspeju onda ponovo novi! I sve tako dok nam ne krene. Sve dok ne doðu oni koje mi graðani zaista hoæemo. Državnici nam trebaju koji rade u interesu zajednice. Sve je vrlo jednostavno. I moguæe. Ima nade! Idemo dalje! 2004-09-22 Svedok
