Tražimo nove izbore jer je pobednik proglašen samo na osnovu prebrojanih glasova, nije uzeto u obzir raspoloženje birača
Aleksandar Baljak
U Herodotovoj Istoriji postoji izuzetno zanimljiva priča o tome kako su Persijanci nekada donosili odluke. Oni su imali običaj da pijani donose odluke o najvažnijim pitanjima. Što im se za vreme savetovanja dopadne, to im sutradan njihov domaćin iznese pred njih da o tome raspravljaju i kad su trezni. Ako im se dopadne i kad su trezni onda usvajaju tu odluku, a ako ime se ne dopadne onda je odbacuju. O čemu su se prethodno trezni posavetovali o tome još jednom i pijani razmišljaju. Ovo Herodotovo kazivanje može nam poslužiti kao suštinska metafora za savremeno određenje naših političkih događanja nakon vanrednih parlamentarnih izbora. Ponekad se čini da naši političari i ne pokušavaju da o svojim odlukama razmišljaju trezno uzimajući u obzir elementarne principe racionalnosti i razumnosti. Oni kao da svoje odluke istrajno baziraju samo na svojevrsnom ideološkom i političkom pijanstvu od koga ne odustaju bez obzira na to koliko će cenu platiti narod koji oni sa toliko zavetnog žara zastupaju.
Pregovori o formiranju vlade postaju tako najbolji izraz sve veće konfuzije, političkog vašara i gubljenja elementarne logike i principijelnosti u našoj politici. Ovi izbori su u isto vreme označili kraj jedne političke ere i otvorili prostor za jasnije ideološko i političko profilisanje naše političke scene. Postizborne koalicije koje se najavljuju jasno pokazuju da su se stvorili uslovi da se u našoj politici donesu neke do sada nezamislive političke odluke koje imaju dalekosežni istorijjski značaj. Veliko je iznenađenje da su glasači i članovi Demokratske Stranke bez velikog otpora i oklevanja prihvatili moguću koaliciju sa socijalistima kao jedinu realnu političku mogućnost da se formira vlada koja će nastaviti da sprovodi proces evropskih integracija. To je svakako pouzdan znak sazrevanja našeg biračkog tela koje se polako pomera ka ostvarivanju realnih političkih mogućnosti bez ideološke ukopanosti i političke isključivosti u kojima živimo već dugo vremena i nakon uvođenja višepartijskog sistema. Čak je i „beskompromisna“ Liberalno demokratska partija prihvatila novu političku realnost i pružila podršku stvaranju koalicione vlade Koalicije za evropsku Srbiju i Socijalističke partije. I ova politička organizacije se danas nalazi pred velikim političkim izazovima i iskušenjima i ima priliku da donese odluku koja će u velikoj meri odrediti njenu dalju političku sudbinu. Jasno je da se u redovima socijalista odvija pregrupisavanje između stare političke garde koje je sklonije da uđe u koaliciji ju sa svojim prirodnim radikalskim saveznicima i vodećih stranačkih funkcionera koji shvataju da su se vremena promenila i da socijalisti moraju da se otvaraju prema izazovima novog političkog doba. S druge strane konačno je Demokratska Stranka Srbije pod firmom principijelnog zalaganja za nacionalno odgovornu vladu otvoreno ušla u koaliciju sa Srpskom Radikalnom Strankom i nagovestila mogućnost koalicije sa Socijalističkom partijom kao još jednom nacionalno odgovornom strankom. Nakon očiglednog izbornog poraza narodnjačke koalicije ona se našla u veoma teškom političkom položaju jer je Demokratska stranka Srbije spremna da zbog zadržavanja premijerskog mesta žrtvuje svoju političku i stranačku budućnost. Jasno je da je ova stranka nakon ovih izbora više nego ikada ranije postala zatočenik njihovog stranačkog vođe koji želi da po svaku cenu ostane na premijerskom mestu bez obzira što stranka koju on predvodi nije najveća u mogućoj koaliciji. Demokratska Stranka Srbije se neprestano poziva na legalističke principe i poštovanje demokratskih pravila ali kada je u pitanju premijersko mesto tu prestaje svaka politička principijelnost i dolazi do izražaja težnja da se zadrži najuticajnije mesto u novoj koalicionoj vladi. Demokratska Stranka Srbije je svoje političko postojanje gotovo fatalistički vezala za premijersko mesto bez obzira što se ova politička opsesija racionalizuje i vezuje za velike i uzvišene nacionalne i državne principe.
Jedna od značajnih i veoma važnih odlika ovih izbora sadržana je u jasno uočljivoj tendenciji u kretanju biračkog tela ka uravnoteženim i središnjim političkim stanovištima i opredeljenjima i gubljenju zamaha političkog radikalizma i ekstremizma o čemu jasno svedoče rezultati Srpske Radikalne Stranke i Liberalno Demokratske Partije. Srpska Radikalna Stranka nije uspela da dostigne magičnih 40 posto biračkog tela a Liberalno Demokratska Partija nije ni u najurbanijim sredinama uspela da načini značajniji izborni prodor. Rezultati u drugom krugu izbora u Vojvodini samo dodatno pojačavaju ovu tvrdnju o kretanju biračkog tela ka racionalnoj artikulaciji svojih političkih i egzistencijalnih interesa. Čak i najtvrdokorniji i najrezolutniji zastupnici ideološke koncepcije građanizma čija je osnovna politička ocena da u Srbiji i dalje postoji predominacija nacionalizma i antievropejstva, sada su bez ikakvih uslovlajvanja tvrdili da su ovi izbori predstavljali veliku pobedu pro-evropskih snaga u Srbiji. Što je još važniji ostvareni izborni rezultati ovog bloka revitalizovali su već klonule i političkoj apstinenciji sklone proevropske političke snage.
Međutim , rezultati izbora su više nego ikada ranije razotkrili duboku političku i ideološku podelu u našem političko telu na proevropski politički blok i grupaciju stranaka koje ne negiraju svoje evropsko opredeljenje ali u prvi plan stavljaju pre svega zalaganje za teritorijalni integritet i suverenitet Srbije koji je proglašenjem nezavisnog Kosova doveden u pitanje, a samim tim i odnos prema Evropskoj Uniji i nastavak evropskih integracija. To je staro političko iskušenje modernizacije i evropezacije koje je u Srbiji prisutno još od vremena izgradnje srpske države u devetnaestom veku. To su pitanja koja je pokretao Nikola Pašić u svojoj Političkoj ispovesti. On je u svojim zapisima opisao svu protivrečnost položaja Srbije pred koju se i onda postavljao imperativ modernizacije i evropeizacije a pri tome se javljala tendencija ka održavanju nacionalne samobitnosti i po cenu narušavanja istorijskog procesa političkog i ideološkog usklađivanja sa razvojem evropskih i modernizacijskih procesa. Dilema o kojoj je govorio Nikola Pašić nije ni danas razrešena i ostaje i dalje kao najveće političko iskušenje savremene Srbije. U svojoj Političkoj ispovesti Nikola Pašić je zapisao „Upravo ti moji, iz rane mladosti nacionalni ideali, i osećaji, nagnali su me u politiku, koja me je poučila, da za izvršenje nacionalne slobode, za oslobođenje i ujedinjenje celog Srpstva, neophodno je nužno da Srbija bude unutra dobro uređena, da građani uživaju građanske slobode i politička prava Za lakše izvršenje srpske zavetne misli Srbiji su potrebne i simpatije evropskih naroda. Kakve koristi mogu simpatije u politici doneti, to pokazuje nam istorija grčkog oslobođenja i italijanskog ujedinjenja. Ustavno uređena Srbija uživaće simpatije evropskih naroda jer u uređenjima srpskim vide one iste ustanove, za koje su se oni junački borilli i utvrdili, vide da Srbija nije tuđa evropskim ustanovama, vide da je Srbija ušla u kulturnu zajednicu evropsku i tim samim smatraju je kao njima nešto, po ustanovama, zakonima, blisko i srodno, pa prema tome neće zazirati od uvećanja i pojačanja jedne države, čiji se život kreće po stazama i načinom kojima idu njihove države. Ako evropski narodi više ljube i poštuju svoja ustavna uređenja, onda će biti i veće simpatije na strani ustavne Srbije, no na strani onakve Srbije koja je bila u mnogome slična turskoj državi. Po mome mišljenju nema spora da su nam potrebne simpatije evropskih naroda u vremenu kad se laćamo za izvršenje našeg nacionalnog zadatka. I ove simpatije biće tim jače i veće , što je Srbija kulturnija, naprednija i slobodnija-i što su u njoj više utvrđeni zakonitost i poredak. Česte, neosnovane, za evropskeo javno mnenje neshvatljive promene i potresi samo slabe simpatije evropskog javnog mnenja i troše i slabe srpsku nacionalnu moć“. Ovo je još jedna istorijska lekcija koju nismo i danas uspeli da razumemo i savladamo. Bilo bi dobro da zastupnici srpske zavetne misli pročitaju ove reči Nikole Pašiće zapisane krajem devetnaestog veka.
S puno prava može se još jednom postaviti pitanje da li je naš politički život i dalje opterećen gotovo nerazrešivim istorijskim iskušenjima,dilemama i ideološkim ograničenjima.
Nakon ovih izbora u Srbiji je otvorena politička trgovina postala apsolutno prihvatljiva politička disciplina. Više se niko i ne osvrće i zgražava nad očitim kršenjem svih poklitičkih i moralnih normi i načela jer je borba za golu vlast i donošenje odluke o daljem pravcu kojim će se politički kretati Srbija postala univerzalni alibi i opšte pokriće za neprincipijelnu i besramnu političku i partijsku trgovinu. Ali na to kao da se niko više i ne obazire, važno je da se po svaku cenu ostvari ona politička kombinacija koja će namiriti narasle političke i nezajažljive ekonomske apetite koalicionih partnera. Sve drugo je potisnuto u drugi plan – demokratski principi, moralni obziri,ideološka konzistentnost i doslednost, sve se to žrtvuje na oltar političkog pragmatizma. Čak i najtvrđa i najdoslednija politička opredeljenja i zavetna izborna obećanja se tope pred mogućnošću da se zadobije vlast. Čak se i zacementirano izborno opredeljenje da nacionalno odgovorna vlada i skupštinska večina neče na prvoj sednici ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj Uniji dovedeno u pitanje pred neodoljivim izazovom da se konačno formira večinska vlada. O tome najbolje svedoče reći Tomislava Nikolića. “Neće biti nekog grubog i brutalnog poništavanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. O njegovoj sudbini neka odluči Skupština. Mi smo u kampanji rekli da će se o tome Skupština izjasniti što je za socijaliste dovoljno. A pročitao sam izjave iz DSS-a da oni neće ići na poništavanje, već će tražiti izmenu“. Međutim sve je očitije da Demokratska Stranka Srbije nije spremna da napravi kompromis oko ratifikacije ovog sporazuma, ostaju samo pokušaji radikaa da pronađu prihvatljivi politički modus za pronalaženje prihvatljivog rešenja vezanog za rešavanje suštinskog političkog pitanja savremene Srbije, odnosa prema nastavku evropskih integracija.
Prisustvujemo tako narastanju čudovišne političke buvlje pijace i farsičnog političkog vašarišta koje u velikoj meri razara svaki racionalan pokušaj da se u našim prilikama razviju i ustale osnovni principi demokratske političke kulture. Ova postizborna stranačka nadgornjavanja i pregovaranja pokazala su da je u našoj politici najteže održati i ostvariti poštovanje osnovnih demokratskih principa, politička doslednost je potpunno gurnuta u stranu a zahtevi tz. realne politike imaju apsolutnu snagu i važnost. To najbolje pokazuje odluka vršioca Dužnosti gradonačelnika Beograda Zorana Alimpića kao očigledan primer primene duplih političkih standarda u našoj politici. Prosto je neverovatno sa koliko licemerstva ovaj nejaki i pre svega paslušni stranački aparatčik pokušava da „obrazloži“ svoju odluku o sazivanju konstitutivne sednice Skupštine grada. On se čak usudio da tvrdi da mu niko nije naredio niti ga instruirao da donese ovakvu odluku jer je odluku doneo sam vodeći se isključivo zakonom. Ovo je zaista vrhunac političke hipokrizije i političke bahatosti i izraz težnje da se po svaku cenu zadrži politička inicijativa u pregovorima o sastavljanju pro-evropske vlade, pa i po cenu otvorenog dezavuisanja i poništavanja elementarnih demokratskih i moralnih principa. Jer šta predstavljaju pravne norme koje u sebi ne sadrže poštovanje moralnih principa, one su samo pokriće za političku samovolju . Indikativna je i izjava Predsednika Gradskog Odbora Demokratske Stranke Novog Sada o poštovanju večinske izborne volje građana u ovom gradu. “Očekujem da će sednica biti što pre zakazana, jer i pre četiri godine, kada je DS izgubio na izborima, odmah smo priznali poraz i sa naše strane nije bilo nikakve opstrukcije: Sada je volja građana Novog Sada jasna. Kao pobednici, mi u DS želimo da se što pre ostvari izborna volja građana, i mislim da je neumesno praviti poređenja sa drugim gradovima“. Verovatno je večinsak izborna volja građana Beograda posebna politička kategorija za koju ne važe usvojena izborna i demokratska pravila i principi. . u Radi se zaista o velikoj ironiji političke istorije, da predstavnici Socijalističke Partije koji su učestvovali u otvorenoj krađi glasova na lokalnim izborima u Srbiji 1996 godine sada drže lekcije o poštovanju demokratskih pravila i izborne volje. Nevolja je sa demokratijom što njeni principi moraju da imaju univerzalno važenje i smisao. Svako žrtvovanje demokratskih principa neposrednom političkom pragmatizmu može imati veoma teške posledice.
U reagovanjima na stvaranje večinske koalicije narodnjaka , socijalista i radikala javili su se glasovi političkog aparthejda i neke vrste političkog rasizma jer se građani opština koji ne pripadaju posvečenom demokratskom građanskom jezgru bez ikakvog zazora označavaju se kao građani drugog reda. Čak se tvrdi da niko u Lazarevcu, Mladenovcu, Grockoj i Barajevu neće za sebe reći da je Beograđanin. I pored toga glasovi građana ovih manje vrednih opština mogu odlučiti ko će biti gradonačelnik Beograda. Veliki korifej demokratije i nekadašnji gradonačellnik Beograda u svom komentaru iznosi svoje originalno shvatanje demokratije. “Loš izborni sistem i nepotrebno administritavno širenje grada doveli su do apsurda izbornu pobedu DS(plus LDP) i Dragana Đilasa . To je kršenje izborne volje građana. Ljudi koji žive u Mladenovcu ili Lazarevcu ne osećaju se Beograđanima. To je opštepoznato i nije uvredljivo. Oni sami za sebe kažu prvo da su Mladenovčani ili Lazarevčani. I Milan St. Protić smatra da je neprihvatljivo da periferija bira gradonačelnika. “Predlagao sam još pre nego što sam postao gradonačelnik da se sprovede promena u kojoj bi se Beograd teritorijalno ograničio na deset gradskih opština, a da se prigradska naselja odvoje, dobiju veća ovlašćenja i formiraju svoju upravu. Što zajedničko imaju ljudi koji žive u Mladenovcu sa ljudima sa Vračara? Pa u Mladenovac ne vozi ni GSP, već Lasta“. Ovako formulisana shvatanja jasno izražene večinske volje građana ne mogu se opravdati i prihvatiti jer predstavljaju zaista besprimerno poništavanje osnovnih demokratskih načela i jednakosti naših građana pred zakonom. Tek kada smenjivost vlasti i bezuslovno poštovabnje večinske izborne volje građana budu poštovane i primenjivane kao osnovne i vrhunske demokratske vrednosti i kada politički pragmatizam ne bude iznad demokratskih principa moći čemo da kažemo da je Srbija konačno na dobrom putu da postane uzornea demokratska politička zajednica. Time je odgovornost političkih snaga koje pretenduju da budu demokratski i pro-evropski orijentisane tim veča i sudbonosnija.
5 Juni 2008 godine
