Piše: Vladimir Jevtić (Bajina Bašta)
U društvu u kome nema života izvan države, gde je uslov egzistencije kačenje na državni aparat, što je još jedan kontinuitet istorije moderne srbijanske države, oni koji kontrolišu državni aparat, relativno efikasno bi uspostavljali kontrolu nad svim segmentima društva. Vremenom, ljudi su se na to navikli, pa je svaki pokušaj nezavisnog stava i delovanja dočekivan na nož i sasecan u korenu
Eskalacija političke nestabilnosti u Sandžaku kao da potvrđuje tezu srpskih nacionalista da će na red doći Sandžak, Vojvodina i tako redom sve dok se Srbija ne svede na područje beogradskog pašaluka. Razlog tome je naravno, što nas svi mrze – i svet i susedi, i čekaju svaku priliku da nam napakoste.
Razlog naravno, nije u mržnji sveta, već se nalazi u društvenom modelu iz 90-ih, koji je još uvek dominantan, a koji državu doživljava kao organizam kojim se rukovodi iz jednog središta, koji potpuno kontroliše sve delove društva. U pitanju je jedan kod ugrađen u strukturu srbijanskog društva, mehanizam dugog trajanja koji je, čini se, među glavnim kočničarima modernizacije i progresa ove zemlje kroz dugi niz godina.
Radi se o nesposobnosti za razumevanje drugog i drugačijeg i nemogućnosti da se prihvati koncept bilo kakve autonomije nekog dela društva, bilo da se radi o teritorijalnoj autonomiji, autonomiji verskih zajednica, Univerziteta, lokalnoj samoupravi…
Koncept vladavine Srbijom na način kojim se vladalo istočnjačkim despotijama u Starom veku (sve živo u društvu se nalazi pod kontrolom vladaoca i njegove kamarile, pri čemu je jedini efektivni zakon volja vladaoca i trenutni interesi klike, a kada se ta volja i ti interesi promene, menja se i zakon, ili se jednostavno krši) jeste dominirajući model još od stvaranja države u 19. veku.
Takav model uprave opstajao je uprkos činjenici da su se ideologije menjale i da je sama elita u pojedinim razdobljima potpuno menjala svoju strukturu (drastičan primer je period kraja Drugog svetskog rata, kada je dobar deo stare elite uklonjen sa scene, a na njihove pozicije došli su novi ljudi). Međutim, despotski model upravljanja društvom ostao bi na sceni, pošto bi obnovljena elita vrlo brzo usvajala koncept uprave na stari način, jer despotija omogućava ispoljavanje moći vladajućih struktura do krajnjih konsekvenci, a da istovremeno ne moraju mnogo da se troše oko formulisanja opštih pravila, kojih bi onda i one morale da se pridržavaju.
Otuda u istoriji moderne srbijanske države ta zjapeća provalija između pravne norme koja je pratila moderne evropske pravne sisteme, koji su garantovali prava i slobode i između primene iste te norme, što se zapravo nije dešavalo, tako da su proklamovane slobode ostajale mrtvo slovo na papiru, nedostižne ljudima kojima su bile namenjene.
Otuda napori zvanične istoriografije i publicistike da pojedine periode nacionalne prošlosti prikažu kao svetle tačke širenja slobode i društvenog progresa, dajući primere nekih ustavnih akata, čije su norme bile upodobljene najliberalnijim zakonodavstvima toga vremena.
Međutim, kada se posmatra primena ustava i zakona i dublje osvetli funkcionisanje i razvoj srbijanskog društva i države od druge polovine 19. veka do danas, uočava se jasan kontinuitet neprekidnih kršenja proklamovanih normi, koja su bila takvog obima da su one ostajale mrtvo slovo na papiru, a institucije društva, formirane u cilju zaštite sloboda garantovanih ustavima i zakonima, uglavnom nisu vršile izvorne funkcije, već su menjale svoju suštinu i postajale dodatni instrumenti za sprovođenje volje elite.
Problem elite u Srbiji je u nizu kontinuiteta, koji se održavaju neprekidno od formiranja države do danas, a koji predstavljaju kočnicu preustrojstvu države i društva i promenama u mentalitetu, koje bi dovele do konačne modernizacije i evropeizacije zemlje.
Jedan od njih je stalno održavanje totalitarnog principa gde svaka vlast u Srbiji, bez obzira na ideologiju na koju se poziva, želi sve da kontroliše i naročito je zanimljiva ta večna fascinacija tajnim službama i njihovom stvarnom ili zamišljenom mogućnošću da kontrolišu nečiji privatni život. U tzv. „zlatno doba srpske demokratije“, u periodu 1903 – 1914. godine, jedno od najvažnijih unutrašnjih pitanja bio je odnos prema oficirima-zaverenicima i njihovoj nameri da utiču na politiku zemlje. Na čelu te grupe se nalazio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, šef vojne obaveštajne službe, koga se regent Aleksandar rešio 1917. godine streljanjem, nakon smrtne osude na tzv. Solunskom procesu.
Druga osobina elite jeste jedna njena specifičnost, koja se provlači od osnivanja države u 19.veku i koja je prisutna i danas. Naime, elita u Srbiji je neekonomska – obnavlja se uglavnom, preko činovničkih položaja i državne službe. Činovnik iskoristi svoju poziciju da pohvata veze i obogati se na račun državnog novca i tako uđe u red „gornjih“ slojeva i „uglednih“ građana. Tako formiran, novopečeni „ugledni“ građanin, uglavnom nema osećaj za ekonomske prilike sredine u kojoj živi. Nije u stanju da shvati materijalne potrebe okoline i zbog toga uglavnom se ne bavi proizvodnjom novih vrednosti, već ulaže u neki oblik rente.
Kupuju se kuće i stanovi na atraktivnim mestima, opljačkani novac se deponuje u banke na štednju, kupuju se lokali i zemljište koji se kasnije prodaju ili izdaju po višestruko višim cenama, sve u cilju da se „obezbedi egzistencija deci, da deca imaju od čega da žive i da ne moraju da se muče“.
Najveći broj današnjih tajkuna i lopova nije uložio novac ni u kakvu poizvodnju, a tako je bilo i u prošlosti: npr. glavni posao Rada Pašića, sina Nikole Pašića, koji se obogatio na špekulacijama sa državnim nabavkama tokom Prvog svetskog rata, bio je da kupuje nekretnine po Dedinju.
U takvim okolnostima, elita bez osećaja za materijalne potrebe društva, nije u stanju ni da formira ambijent koji bi bio povoljan za ulaganja, razvoj privrede i jačanja materijalne osnove društva.
Zbog toga je Srbija i dalje siromašno društvo u kome je i dalje, kao i decenijama ranije, jedini siguran prihod posao kod države, do koga da bi se došlo, mora se biti dobar sa onima koji su na vlasti, odnosno sa onima koji imaju moć.
I tu prestaje svaka priča o demokratskim institucijama, koje počivaju na razdvojenosti i nezavisnosti vlasti, kao i priča o kritičkoj javnosti, jer da bi tako nešto postojalo, conditio sine qua non je postojanje nekakvog sloja ljudi koji su zainteresovani da se bave pitanjima države i društva, sa izvorima prihoda koje vlast ne kontroliše.
U društvu u kome nema života izvan države, gde je uslov egzistencije kačenje na državni aparat, što je još jedan kontinuitet istorije moderne srbijanske države, oni koji kontrolišu državni aparat, relativno efikasno bi uspostavljali kontrolu nad svim segmentima društva. Vremenom, ljudi su se na to navikli, pa je svaki pokušaj nezavisnog stava i delovanja dočekivan na nož i sasecan u korenu.
Primera za to je mnogo u modernoj istoriji Srbije, pri čemu je veoma indikativan odnos srpskih elita prema zahtevima za teritorijalnim autonomijama u pojedinim istorijskim razdobljima, koji pokazuje svo slepilo i nesposobnost elita da imalo iskorače iz sopstvene ljušture. U vreme stvaranja Kraljevine SHS srpski političari su nametnuli svoj koncept uređenja zemlje, potpuno centralizovan, u kome je celokupna vlast bila koncentrisana u Beogradu, dok su ostali delovi zemlje bili praktično u statusu provincija. Tokom čitavog perioda postojanja prve Jugoslavije, trajale su političke borbe, u kojima su nezadovoljni narodi, pre svih Hrvati, zahtevali promenu sistema i priznanje određenog stepena autonomije njihovih zemalja. Sve ove zahteve srpske elite su dočekivale nož, odbijajući ih sa argumentacijom da se radi o separatizmu i nezahvalnosti za srpske žrtve u Prvom svetskom ratu. Iako su mnogi savremenici uviđali neodrživost takvog stanja i upozoravali da se između srpskog i ostalih naroda Kraljevine Jugoslavije stvara sve dublji jaz koji preti da dovede do raspada zemlje, srpski političari su ostajali gluvi na ta upozorenja i čvrsto se držali zaposednutih pozicija sve do poraza i raspada zemlje u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine.
Ništa bolji nije odnos ni prema zahtevima za autonomijama koje nemaju teritorijalnu komponentu. Primera za to je puno u naše doba, u kome aktuelne elite ponovo nemaju razumevanja za duh vremena koji uvažava pravo i potrebu ljudi da se povezuju u raznim pravcima i na raznim osnovama i da deluju bez obzira na volju „nacionalnih“ i „centralnih“ ustanova, od kojih se očekuje da uvaže princip subsidijarnosti – da delegiraju sve ono što mogu da delegiraju na niže i običnom čoveku bliže nivoe organizovanja društva.
Iako se očekivalo da će nakon 2000. uslediti brz preobražaj i da ćemo prošlosti ostaviti naše kolektivne atavizme, to se ipak nije dogodilo. Nakon smrti Zorana Đinđića srbijansko društvo se vrlo brzo vratilo na utabane puteve centralizma i po tom pitanju režimi Vojislava Koštunice i Borisa Tadića liče kao jaje jajetu.
Posebno je to vidljivo u odnosu prema Sandžaku, gde su obe administracije povlačile poteze koji su uzrokovali aktuelni porast političkih tenzija. Umesto dijaloga i realnog sagledavanja potreba ljudi u Sandžaku, srbijanske vlasti su se opredeljivale za politikantske poteze kojima su vezivali za sebe pojedine sandžačke političke lidere, verujući da će tako držati pod kontrolom i tamošnje prilike. Kada su sandžački političari etablirani u krugove vlasti u Beogradu, izgubili podršku naroda, a politička moć se izmestila ka Islamskoj zajednici, vlasti u Beogradu nisu razumele poruku, već su reagovale na tradicionalan i tragično pogrešan način. Verujući da će mehanizmom „zavadi pa vladaj“ moći da kontrolišu prilike u Sandžaku, pokušali su da razbiju jedinstvenu IZ, koja im se otrgla kontroli i formiraju „svoju“ IZ Srbije sa sedištem u Beogradu. Umesto očekivanog, za vlasti Srbije se desio potpuno suprotan efekat. Narod Sandžaka se prilično homogenizovao i pružio podršku autentičnoj Islamskoj zajednici na čelu sa muftijom Zukorlićem. Umesto da prihvate realnost da je muftija postao politički lider Bošnjaka Sandžaka, vlasti u Srbiji i dalje nastavljaju po starom, nastoje da dezavuišu BNV, u kome je muftijina Bošnjačka kulturna zajednica stekla većinu, a protiv muftije i njegovih istomišljenika pokreću žestoku kampanju u srbijanskim kontrolisanim medijima, stvarajući atmosferu koja podseća na devedesete i tragičnu nesposobnost srbijanskog društva da iskorači iz sistema koji ga je doveo na rub propasti.
Elektronske Novine
