Početna Tekstovi ПОКОЈНИК

ПОКОЈНИК

3655
0
SHARE

ПОКОЈНИК

 

 

О покојнику све најлепше.

Фраза!

Глупост!

Како о покојнику који је био гад и зликовац, да говоримо све најлепше?

Нарочито ако је покојник био јавна личност.

И ако је својим радом био на страни Зла.

Слуга Зла.

Који се борио за себе, уместо за опште Добро.

 

Сви ми, који смо јавне личности, долазимо на суд историје.

Кад тад.

И ту добијамо коначну оцену.

Којом се мери наш јавни допринос општем Добру.

Заједници.

И то је једина и права оцена нашег живота.

Све остало покрива заборав.

 

 

Када умре нека бараба из јавног живота, који је био верни слуга тоталитарног режима, онда се наша малограђанерска јавност разбрабоња о њему као да нас је напустио неко ко је направио  неко велико дело за заједницу.

И коме требамо да будем захвални.

Заборавља се да је тај лош човек био на страни зла.

Да је радио по налогу тоталитарног режима.

Да је био плаћеник, љигавац, полтрон и дупљак.

Величање таквог човека је покриће за оне који су исти као он.

Који су остали иза њега.

И који га јавно бране, не због тога што заиста то мисле о њему што су рекли на сахрани, него због себе.

Ти скотови све раде само због себе.

Као што је и покојник радио.

 

Цена нашег јавног рада је да се о нама критички говори.

Нема сакривања иза глупих фраза и флоскула.

Нема сакривања иза чини смрти.

Неко се време се може ћутати из знака пристојности.

Након тога мора се отворено да каже истина о јавном раду покојника.

 

Има оних који траже да се о покојнику више уопште не говори.

Ни после читаве деценије од његовог одласка.

Траже заштиту за њега као да је светац.

То није добро за заједницу.

То је историјски неодрживо.

Сви они који су управљали нашим животима, који су доносили одлуке у име народа, који су јавно износлили своје ставове и јавно наступали морају да прођу историјски суд одговорности.

Нико не сме да буде поштеђен.

 

Мој јавни наступ је увек директан и отворен.

Говорим и пишем оно што заиста мислим.

Немам никакве задње мисли.

Немам никакве скривене калкулације.

Никада нисам написао наручен текст.

Не знам да пишем наручене текстове.

Понижавајуће је да мислим туђом главом.

 

Према припадницима снага Зла сам немилосрдан.

Излазим им на црту.

Позивам их у ринг.

Где су рефлектори упаљени.

Нападам их онда када су најјачи.

Тада то једино има смисла.

Када многи не смеју.

Када их се плаше.

Све приче након тога, немају више ту снагу.

Постају – блебетање!

Када падну са власти су ми потпуно неинтересантни.

Нека их судски процесуирају.

Када се упокоје, остаје оцена њиховог јавног деловања.

Помињем их само у контекту откривања забрањене историјске истине.

Коју њихови следбеници хоће да нам подвале.

Која се крије од грађана и која грађанима треба да буде саопштена.

Само због тога.

И ништа више.

 

Јавне личности морају да буду изложене критичком суду јавности.

Ко временом опстане, ко тај критички суд издржи, значи да је вредео.

Кога генерације иза нас буду помиали по доброме, тај је прави.

Вечан и непролазан.

Сви остали су небитни.

Нестају у забораву.

Најчешће  док их још сахрањују.

 

Београд, 31.08.2018

 

 

 

SHARE