ПОЈАС БОГОРОДИЦЕ
Реликвију Појас Богородице је целивало скоро милион људи.
Који су чекали сатима да се поклоне светињи.
Како објаснити оволику упорност и доследност у вери?
Објашњење је врло једноставно.
Наше друштво је у потпуном распаду и расулу.
Окупирани изнутра, фашистички режим криминалца Узурпатора извршава добијени задатак програмираног уништавања Србије и биолошког истребљење Срба.
Све институције су намерно уништене.
Поданичка и корумпирана интелигенција је издала свој народ.
Они мрзе народ и стиде се што потичу из корена тог древног народа.
Није важно да ли је интелигенција ЕУ малограЏанерска или су естрадне патрЈоте, који чекају да Руси изађу на Дунав.
Сви они бесрамно паразитирају на леђима грбавог народа.
Цркву су окупирали фарисеји и садукеји.
Који су отворили мењачнице у храмовима.
Једино их Исус Христос може бичем да истера из Божијег храма.
И да очисти Цркву од шпекуланата и манипулатора.
САНУ је постала склеротична установа за додворавање режиму.
Продали су какадемици свој морал и знање за академски додатак.
Ћуте у историјским тренуцима када треба да урлају из свег гласа.
Плаше се своје сенке и пландују у својим кабинетима на великим пензијама.
Универзитет је препун професора и доктора фраза и фуснота.
Наравно, част храбрим појединцима који се боре за Слободу и Правду.
Остали универзитетски службеници чекају да их режим позове на неки уносан пројекат.
Потрошачки конформизам је изнад просветитељске улоге у окупираном друштву.
Народ је остао напуштен и остављен.
Сам.
Потпуно сам.
Без Елите која треба да га поведе и усмери.
Која треба својим примером да покаже шта народ мора да ради.
Народ нема на кога да се угледа и на кога да се веже.
Нема за кога да се ухвати да га следи.
А сам не може да се избори.
Треба му – надахнуће!
Народ исконски осећа да се спрема Велика Несрећа.
Народ древном интиуцијом својих предака осећа да долази Велика Невоља.
Страдалачки народ историјским сећањем види да стиже време Жртвовања.
И да ће поново, ко зна који пут у историји, народ морати да поднесе Жртву.
И шта је остало том одбаченом, напуштеном, изданом и презреном народу?
Остало му је једино да се узда у Бога и своју древну снагу борбе за опстанак.
Остало му је да стане у ред Духом испуњеним и да у том заједништву трпљења потражи спас од светиње.
Потребно му је охрабрење и подршка да издржи предстојеће Велико Страдање.
Нико нема права да осуђује вернике који су се поклонили светињи.
То је њихов лични избор.
Неким верницима то много значи, некима није потребно таква подршка.
Могу сами да се припреме за одлучујућу Борбу за опстанак.
Нису они у том Богородичином реду стајали јер су затуцани, него зато што су издани, остављени и забринути.
Тражили су подршку, снагу, чистилиште и уточиште за напаћену Душу.
Тражили су да се стопе у Заједницу и да се припреме за време Спасења.
Када се ухвате за Појас Богородице биће им лакше да се боре.
Наша заједничка Борба је са животом скопчана.
Београд, 7535.г. трешњар
