Interview – BRANKO DRAGAŠ, ekonomista
Nalazimo se na pragu prevremenih parlamentarnih izbora. Nasuprot tvrdnjama koalicije na vlasti, veliki je broj onih koji smatraju da je do toga trebalo mnogo ranije da doðe, uzimajuæi u obzir opšti uèinak DOS-a. Kako Vi vidite reformiste koji su samozadovoljno proglasili „Srbiju na dobrom putu“?
Koncept njihovih reformi je potpuno pogrešan. Pored toga, taj pogrešan koncept sprovode pogrešni ljudi. Oni su došli na vlast tako što su graðani Srbije glasali protiv despotskog režima koji je izgubio svako uporište u samom narodu. Meðutim, nova vlast je samu sebe ubedila da su graðani glasali za nju. Uveden je neoliberalni koncept koji su nametnuli G17 plus, nasuprot koncepta koji smo 1999. godine pod nazivom Program za spas Srbije (èiji sam ja bio koordinator) ponudili opoziciji. Naš koncept nije prošao, veæ neoliberalni koncept G17 plus, koji danas upravo G17 plus kritikuje. To je prosto neverovatno.
Umesto iskusnih struènjaka iz zemlje i sveta, poslovnih ljudi koji su radili na tržištu godinama, dobili smo apsolutne diletante koji nikada u životu nisu radili u privredi. Ja ih zovem konsultanti stranih kompanija na privremenom radu u srpskoj Vladi. Oni su krivi za sve. Nije došlo do suštinske promene sistema. Nema institucija, nema vladavine prava, nema pravne države i zato je nastala potpuna politièka konfuzija u državi.
Posle tri godine njihove vladavine, o njima najbolje govore njihovi rezultati. A rezultati su katastrofalni. U samom startu ja sam prihvatio, kao èovek koji je petnaest godina bio drug sa pokojnim premijerom i koji sam od 1988. godine bio u opoziciji onom režimu, da im pomognem kao spoljni saradnik, ali nisam prihvatio da uðem u Vladu i dobijem bilo kakvu funkciju jer sam video da su to pogrešni ljudi. Tada je postojala energija naroda koja je morala da se kanališe kroz Vladu nacionalnog spasa i kroz novi ekonomski program, koji je trebalo da se napravi posle javne rasprave o tipu ekonomske reforme koja je za nas najbolja. Slovenci su sproveli tu javnu raspravu i zato oni danas imaju najbolje izvršene reforme meðu zemljama u tranziciji.
Kako prema ekonomskim pokazateljima izgleda taj srpski reformski eksperiment?
Dosovski ekonomski program sa današnje distance izgleda ovako:
U devetom mesecu treæe godine tranzicije industrijska proizvodnja je u minusu 3,6 odsto. To je neoborivi dokaz da DOS ne zna da pokrene industrijsku proizvodnju, jer se proizvodnja ne može pokrenuti pogrešnim merama. Ove godine neæe biti privrednog rasta, èak i poljoprivredna proizvodnja beleži minus od 10 odsto. A oni su planirali da stopa rasta bude preko 4 posto. Spoljnotrgovinski deficit do kraja godine, raèunam od januara 2001. do decembra 2003. godine po mojoj proceni popeæe se na 11,5 milijardi dolara koji su otišli iz ove zemlje, što je upravo posledica neoliberalnog koncepta i njegova tri segmenta. Prvo, ubrzana opšta spoljnotrgovinska liberalizacija koju je Labus forsirao; drugo, još brža rasprodaja državnih preduzeæa koju sprovodi ministar za rasprodaju; i treæe, vezanost domaæe valute za stranu i pogrešna monetarna politika bivšeg guvernera. To je bio koncept koji je doveo do potpunog kraha srpske privrede. Poražavajuæe je kada pogledamo na koji naèin je nastao deficit od 11,5 milijardi dolara. Na primer: za prvih sedam meseci ove godine u Srbiju je uvezeno 21.854 tone jabuka, iako je Srbija puna jabuka, uvezeno je 15.589 tona paradajza, 9.584 tona crnog luka i 7.337 tona krastavaca kornišona… Najbolja ilustracija potpune apsurdnosti i tragikomiènosti domaæe ekonomske politike je sledeæi podatak: iz Srbije je izvezeno kisele vode i vode za piæe 7.206.000 litara, a istovremeno je uvezeno 9.835.000 litara! Ovo pokazuje da je naglom spoljnotrgovinskom liberalizacijom došlo do potpunog razbijanja srpske privrede.
Što se tièe kursa domaæe valute, nismo hteli da poslušamo Slovence, recimo Mencingera ili Ribnikara, koji su rekli: ne slušajte strane eksperte. To je dovelo do toga da je bivši guverner otvorio 744 menjaènice i glavni posao Centralne banke je bio da, s jedne strane, zatvori èetiri banke, a da problem apsolutno ne reši u privredi jer su one bile utemeljene u privredi, a s druge strane da otvori menjaènice gde æe sve siromašniji graðani menjati sve veæe kolièine deviza kako bi opstali. Za protekle tri godine kurs je podignut za 10%, a roba neophodna za životni standard, usluge i plaæanje komunalija poskupeli su preko 300%. U tom neskladu došlo je do katastrofalnog pada životnog standarda. Zbog toga današnja socijalna struktura stanovništva izgleda tako da 74% graðana Srbije živi na 1 do 2 dolara dnevno, dok je ogromna nezaposlenost. Kako æe nezaposleni da prežive tranziciju?
Kao jedan od svojih glavnih ciljeva reformatori su isticali poveæanje zaposlenosti koje æe se postiæi ubrzanom privatizacijom društvenih preduzeæa. Zašto je obeæani efekat izostao?
Proces privatizacije predstavlja završni udarac uništavanja srpske privrede. Prodaju se firme, a da prethodno nije donet zakon o denacionalizaciji. Ja sam sve vreme predlagao da se donese zakon o denacionalizaciji i da sa tim zakonom istovremeno otpoène privatizacija, koja bi tekla slièno slovenaèkom modelu: treæina državi, treæina graðanima i treæina stranom investitoru. Nažalost, takav model sada više ne može da funkcioniše. Treba za svaku firmu napraviti poseban program za privatizaciju. Mi, privrednici okupljeni u udruženju Privredna Snaga Srbije, predlažemo da se naèini revizija dosadašnje privatizacije kako bi se videlo šta je raðeno u protekle tri godine. A posledice su sasvim jasne i poražavajuæe: prodate su sve cementare èime je nastao monopol stranaca, prodate su šeæerane da bismo dobili „kralja šeæera“ i dve strane firme – jedna od njih je „Helenik šuger“, grèka državna kompanija koja je privatizovala našu šeæeranu. Ako je to dobro, zašto neka naša državna firma nije uèestvovala u privatizaciji šeæerane u Grèkoj?
Zatim je došlo do zloèinaèke prodaje duvanske industrije. U Srbiji se popuši 20.000 tona duvana godišnje. Od jednog kilograma duvana dobija se šezdeset boksova sa po deset paklica. Znaèi da se godišnje u Srbiji popuši 1,2 milijarde paklica cigareta. To je potencijal tržišta od milijardu i stotrideset miliona evra godišnje. Taj potencijal oni su ustupili za 437 miliona evra – jednokratno. Zašto? Od 1885. godine, kada je osnovana duvanska industrija u Srbiji, samo prve tri godine ona je bila u rukama Lender banke, da bi se od 1888. do 2003, što je 115 godina, duvanska industrija nalazila u državnom vlasništvu, bez obzira da li je država bila kraljevina ili republika. Jedno pitanje za ministra za rasprodaju i ministra finansija: kako se toliki ljudi tokom 115 godina nisu dosetili da prodaju duvansku industriju? Jesu li bili glupi? Mislite da se oni toga nisu mogli setiti? Ne! Oni su bili pravi domaæini i znali su, u odnosu na ovu dvojicu, da duvanska industrija donosi godišnji prihod neophodno potreban za budžet, kojim se finansiraju obrazovanje, zdravstvo, socijala… I nakon toga dolaze genijalne izjave ministra za rasprodaju koji kaže: „Ove godine smo ubrali milijardu i dvesta miliona dolara od privatizacije a pošto sledeæe godine neæemo imati šta da prodamo ostvariæemo prihod od svega dvesta miliona“. To je potpuni apsurd. Zarada u duvanskoj industriji je šesto miliona evra bruto godišnje, što èini neto zaradu od trista miliona evra, stranim kupcima vratiæe za samo dve godine sve što su uložili. Zašto te pare ne idu svake godine u budžet naše države.
Multinacionalne kompanije razmišljaju ovako: u prvoj, evantualno u drugoj godini, mora da se vrati sve što je uloženo. Da bi ostvarile taj cilj spremne su da plaæaju na terenu sve one koji im to omoguæe. Tako rade multinacionalne kompanije svuda u zemljama u tranziciji i ja sam bio svedok mnogih njihovih kombinacija.
Iza toga dolazi skandalozna prodaja „Beopetrola“, èime je direktno naneta šteta NIS-u, èiji status nije do kraja definisan. Sada hoæe da prodaju strateške grane: EPS, NIS, PTT, „Telekom“, „Srbijašume“, „Srbijavode“, infrastruktura, RTS, Aerodrom, JAT, komunalna preduzeæa… Ako se i ovo proda – Srbija više ne postoji. Postaæemo potstanari u sopstvenoj kuæi.
Možete li tako ozbiljne tvrdnje da potkrepite konkretnim primerima?
Gledao sam na terenu, pogledajte samo pojedine zemlje u Južnoj Americi gde je izvršena privatizacija komunalnih preduzeæa, kakva je tu katastrofa napravljena. Sada su tamo cene komunalnih usluga otišle za dvesta do trista posto naviše a ništa se po pitanju poboljšanja usluga nije promenilo. Samo su siromašniji slojevi dovedeni do prosjaèkog štapa. Sve ovo dokazuje koliko je koncept naše Vlade pogrešan. To je vlada koja radi na provizije, što sada i sami obelodanjuju meðusobnim optužbama. Oni su prva vlada u srpskoj politièkoj istoriji koja nema opoziciju veæ su sami sebi opozicija: ministri su prepodne ministri, a popodne su opozicija onome što su prethodno govorili. Potpuno ludilo!
Bojim se da æe mnogi od njih pobeæi iz zemlje kada završe ono zbog èega su dovedeni. Graðani Srbije moraju biti spremni na izuzetno težak period suoèavanja sa istinom, jer ovo što je dosada otkriveno, novac koji je dolazio sa egzotiènih ostrva, samo je manji deo liènog bogatstva koje je ukradeno za poslednje tri godine. Znaèi, mora da se napravi revizija svih poslovanja od 1989. do 2003. godine i politièkom voljom buduæeg parlamenta moraæe da se pronaðe naèin kako da se taj kapital vrati državi.
Balast nezaposlenosti postaje socijalno nepodnošljiv. Meðutim, vlast i dalje tvrdi da je pred nama blistava buduænost otvaranja novih radnih mesta, iako je realnost demantuje: nema ni u nagoveštajima podsticajnih mera za osnivanje malog privatnog biznisa, novi vlasnici privatizovanih preduzeæa masovno otpuštaju radnike. Dokle?
To je prosto zapanjujuæe: naša trenutna nezaposlenost je 986.250 ljudi, a samo u poslednje dve godine 250.000 ljudi je ostalo bez posla. U 1.000 preduzeæa je uveden steèaj, u 34.200 preduzeæa to tek predstoji… tamo radi 468.000 ljudi. Mi æemo uskoro imati izjednaèen broj ljudi koji rade, nezaposlenih i penzionera, svih otprilike po milion i po. To nijedno društvo, nijedna država ne može da izdrži. Mi znamo da postoje viškovi u državnim preduzeæima ali je zadatak menadžmenta i Vlade da rade na otvaranju novih preduzeæa. Srbiji treba 50.000 preduzeæa godišnje. Ali, vlast to ne zna da uradi. Oni ne znaju da pokrenu privredu. Do sada je potrošeno preko 3,5 milijarde dinara za finansiranje socijalnih programa. Broj radnika koji su dobili otpremnine do juna ove godine je 22.146, proseèno je svaki radnik dobio 157.304 dinara. Šta on može da uradi sa 157.304 dinara? Može da plati struju, komunalije i sve što do tada nije plaæao. Kada sve to plati, može još deci da kupi cipele i jednom da ih izvede na ruèak. Umesto da su te pare dali privatnicima koji otvaraju nova preduzeæa, sa obavezom zapošljavanja ljudi koji su ostali bez posla u propalim firmama. Na taj naèin bi se otvarala preduzeæa koja bi zapošljavala ljude, stvarala bi se nova vrednost, plaæali porezi i doprinosi, punio bi se budžet. Ovako, jednokratno ste dali novac ljudima koji su ga potrošili i nakon mesec-dva ponovo postaju socijalni problem.
Neoliberali kažu: neka radnici idu na tržište. Ja im poruèujem – neka Vlada ide na tržište! Oni se plaše raspisivanja izbora zato što su izbori politièko tržište. O èemu onda prièaju? Mora se pokrenuti proizvodnja i ko to zna da radi neka bude u Vladi, bez obzira na stranaèku pripadnost. Nama je neophodan privredni rast od preko deset odsto da bismo se izvukli i poèeli bolje da živimo.
Neoliberali koje spominjete svoju doktrinu brane gotovim receptima razvijenog sveta olièenog u institucijama poput MMF, Svetske banke i sl. Šta onda tu ne štima?
Svi znaju da smo mi imali sankcije, bombardovanje, despota na vlasti… Trebalo je da tražimo od MMF-a, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije da nam omoguæe da u periodu od sedam do deset godina branimo naše tržište da bismo doveli svoju privredu u stanje normale. Šok-terapija se primenjuje na nekom ko je veæ u šok-sobi ali ona mora biti osmišljena tako da se bolesnik oporavi a ne da ga ubije. Nije cilj da doðe do smanjenja inflacije na 7%, ako imate ogromnu nezaposlenost i privredu koja stoji. To su im rekli i slovenaèki ekonomisti. Nažalost, ovi na vlasti neæe nikoga da slušaju. Znaèi, prvo što je trebalo da se uradi jeste da se u tih sedam godina napravi odbrana srpskog tržišta od svih napada neoliberalnog koncepta nekontrolisanog uvoza svakakve robe. Drugo, trebalo je automatski liberalizovati unutrašnje tržište. Morali ste doneti zakon o novim preduzeæima koje bi se otvaralo za devet minuta, za koje bi vam bilo potrebno samo 10 evra takse i kapital za otvaranje preduzeæa u iznosu od 100 evra. Na taj naèin bi se u Srbiji godišnje otvaralo 50.000 preduzeæa. Danas u Srbiji da biste otvorili preduzeæa treba proseèno 105 dana, a da biste dobili kredit od banke treba vam proseèno 203 dana. To vam je danas Srbija. Iza toga trebalo je doneti dvesta sistemskih zakona. Sve to smo mi predlagali pokojnom premijeru ali on ništa od toga nije prihvatio. Mi danas nemamo zakon o investicionim fondovima, zakon o denacionalizaciji, zakon o ispitivanju porekla imovine – da biste izbacili sve oligarhe i profitere koji su na nelegalan naèin stekli svoju imovinu. Smatram da se veliki potencijal nalazi u oslanjanju na sopstvene snage, ukljuèujuæi naše ljude iz rasejanja i njihove strane partnere. Naši poslovni ljudi iz rasejanja su morali da dobiju pravo glasa, pravo da uðu u Vladu Srbije i Parlament, da naprave Srpsku Banku negde u EU ili SAD, investicioni fond i srpsku satelitsku televiziju. Samo na taj naèin bi ti ljudi poèeli da ulažu ovde. Mi danas nemamo normalnu berzu veæ imamo vrlo primitivnu berzu koja služi da bi se preotimale firme. Nama berza treba kao investiciono mesto gde æe se susretati ponuda i tražnja projekata i slobodnog kapitala.
U proteklom periodu bilo je dosta reèi i o uništavanju domaæeg bankarskog sektora. Nije li i to ogranièavajuæi faktor za ozdravljenje privrede?
Što se tièe zatvaranja èetiri velike državne banke vreme je pokazalo da to nije trebalo uraditi. Od te èetiri banke mogle su se napraviti dve solidne banke. Jedna bi bila Nova Investiciona Banka, a druga – Nova Beobanka koja bi se bavila štednjom i omoguæavala bi kapitalisanje te štednje. Nije taèno da nema projekata. Nema sposobnih ljudi u Vladi koji znaju da prave poslove i pare za državu. U Srbiji ima 60.000 privatnih preduzeæa. Ako bi svakom preduzeæu dali kredit od 50.000 evra uz garanciju liène imovine vlasnika dobile bi se tri milijarde potencijalnih investicija koje bi mogli da se plasiraju na domaæem finansijskom tržištu i moglo bi se zaposliti 180.000 ljudi.
Država je prvo morala i sama da krene od ušteda, poèev od Vlade sa svega devet ministara, dva potpredsednika i jednim predsednikom. Morali su na svom primeru da pokažu kakve nam reforme trebaju. Ništa od toga nisu uradili. Preziru sve one koji su pametniji ili bolji od njih. Plaše se konkurencije i slušaju samo strane savetnike. Od 1.100 privatizovanih preduzeæa za koje je zvanièno dobijen iznos od 1,2 milijarde evra u èak 428 preduzeæa su izneti prigovori na nepoštovanje ugovora od strane novih vlasnika. Iz još toliko preduzeæa prigovori æe tek stiæi, jer se ljudi do sada nisu snašli. Plaše se nove vlasti koja u novim, modernim uniformama policije tuèe radnike na ulicama. To smo veæ imali u prošlom režimu. Èemu onda 5. oktobar?
Èinjenice koje teško terete ovu vladu i obaraju njen koncept reforme, neumoljive su. Za minulih tridesetšest meseci iz zemlje je kao spoljnotrgovinski deficit otišlo 11,5 milijardi dolara. Da su taj iznos prepolovili supstitucijom uvoza, imali bismo uštedu od 6 milijardi dolara. Da je tih šest milijardi dolara ostalo u Srbiji za isti period moglo se zaposliti 600.000 ljudi, jer za jedno novo radno mesto treba 10.000 dolara. Zašto to nije uraðeno? Jedini moguæi odgovor glasi: nekome to nije odgovaralo. Kome? Uvoznom lobiju koji je zaradio 1,16 milijardi dolara. Sve se vrti oko novca i interesa. Politièari na vlasti brane interese uvoznog lobija.
I zato se mi danas ovde nalazimo. U velikom smo problemu, ali izlaz postoji. Privredna Snaga Srbije nudi ekonomski program i ljude spremne da pokrenu privredu i stvore institucije u državi. Neka otpoène javna rasprava!
Objavljeno u listu „InterNacional“
2003-11-12
