Moskva je u plamenu. Dim je obavio prestonicu. Ljudi napuštaju Moskvu da bi zaštitili svoje zdravlje. To je metafora današnje situacije u Rusiji. Premijer Putin je ponovo, po ko zna koji put, pokazao svoje holivudske , marketinške vratolomije. Ovoga puta je upravljao lično avionom. I lično je gasio požar.
Pa, rećićete vi, šta je tu problematično? Zar nije dobro da premijer pokaže svoju brigu za nastradale?
Greška. Premijer nije stručnjak za požare. Premijer nije obučen da gasi požare. To nije njegov posao. U opisu posla njegovog radnog mesta ne piše da je on obavezan da sedne u avion i da gasi požar. Šta da premijer ne zna da vozi avion? Da li bi on uzeo gumeno crevo i vodenim mlazom lično gasio stihiju. ? Ali ni to nije u opisu njegovog radnog mesta. Premijer nikada lično ne gasi požar. Premijer razvojem institucija , koje su zadužene za gašenje požara, ne dozvoljava da se pojavi požar. To je zadatak premijera. Treba da napravi institucije u društvenom sistemu koje će sprečiti izbijanje požara, ali koje će. , ukoliko, ipak, požar izbije, biti spremne da ga odmah lokalizuju i ugase.
Šta je pokazao ovaj požar u vrelim letnjim danima? Pokazao je da sistem ne funkcioniše. Pokazao je da sistem ne valja, jer se ovakva nesreća ne bi desila da je sistem funkcionisao. Pokazao je da premijer ne radi dobro svoj posao. Sistem kojim upravlja je u požaru. Ne bi se ugrozilo zdravlje ljudi da je sistem funkcionisao. I tu je suština problema demokratije.
Umesto da institucije spreče nastanak požara, premijer lično , pred kamerama, pilotira avionom i gasi požar. Premijer to lično radi? Zašto? Zato što je premijer lično odgovoran za sve što se desilo. Zato što premijer demokratiju zamišlja kao lično upravljanje aviona pred kamerama oduševljenih gledalaca. Takav Rambo premijer nije poželjan u demokratiji. Takav Džems Bond premijer je marketinški trik. I to ne rešava suštinu problema demokratskih država.
Premijer Putin je političar, kako sam već pre svih isticao, koji je sa svojom KGB ekipom uistinski spasio Rusiju ponižavanja i uništavanja. Tu istorijsku zaslugu mu niko ne može oduzeti. On je istorijska ličnost. Zar mu to nije dovoljno da nastavi svoju misiju demokratizacije Rusije. Nažalost, to nije dovoljno premijeru plejboju koji pokušava, svestan da mu rejting iz dana u dan sve više pada, da zaustavi taj logičan pad popularnosti. I sve što radi, ponovo nažalost, čini na najbesmisleniji način.
Dugo sam, preko dve decenije, javna ličnost i prisutan sam u medijima. Ali nikada nisam dozvolio da me , mojom sujetom i pohlepom, mediji istroše. Opominjao sam, recimo, Djindjića da nauči da se kontroloiše i da se zaustavi. Mediji brzo potroše čoveka. Čak je i Milošević to dobro znao I retko se pojavljivao. Što mu je davalo, makar prividno, državničku mudrost. . Nije dozvoljavao da ga mediji spale u požaru. Svakodnevno pojavljivanje Tadića u javnosti u svim situacijama je besmisleno i kontraproduktivno. Smučio se i Bogu i narodu
Suština demokratije je u vladavini institucija, a ne ličnom režimu premijera ili predsednika države. Ako premijer lično gasi požare, ko radi njegov posao? Zamislite predsednika banke, to mi je struka i najlakše za objašnjenje, kada bi primao štediše na šalteru. Ko stvara viziju i strategiju razvoja?Ko pravi organizacioni sistem koji besprekorno funkcioniše? Suština demokratije je da svako radi posao koji mu je poveren i da ga radi profesionalno i odgovorno. Uspeh zajednice je zajednički uspeh. Marketinškim trikovima se ne demokratizuje država. Lična vlast nije dobra. Ona uništava Demokratiju i Republiku.
Autoritarna vlast stvara još veće požare. Koji mogu da se ugase na ulici socijalnom revolucijom poniženih, opljačkanih i siromašnih.
