Pre nekoliko dana agencije javljaju da æe Èeška kontraobaveštajna služba (BIS) poèeti da proverava zainteresovane za privatizaciju strateških preduzeæa, jer je, prema njihovom tumaèenju, u privredi te zemlje sve više sumnjivih ekonomskih grupacija. U godišnjem izveštaju BIS upozorava da je sve više finansijskih grupa koje predstavljaju rizik u privatizaciji i koje neregularno koriste državne subvencije.
Na udaru kritike kontraobaveštajne službe našla se privatizacija Telekoma, Unipetrola, fabrike traktora «Zetor» i metalurgije. Èeška televizija je prenela da policija namerava da sasluša i bivšeg premijera Miloša Zemana i nadležne ministre koji su odluèili da se izgradnja autoputa do Ostrave poveri izraelskoj firmi.
Zašto sam preneo ovaj izveštaj agencija? Èeška je zemlja koja, poput Slovenije, Maðarske, Estonije i Poljske, sve nove èlanice EU, ima najbolje rezultate u tranziciji. Bruto nacionalni proizvod dostigao je veæ 63,3 mld €, dok je naš svega 12 mld €. Dohodak po glavi stanovnika iznosi 6.200 €, dok je naš dohodak siromašnih 1.500 €. Radi poreðenja, Èeška ima 4,825 mil zaposlenih na 10,2 mil stanovnika, a mi imamo 1,2 mil zaposlenih, taènije onih koji se vode da su zaposleni jer 194.779 radnika uopšte ne prima plate, na ukupno 7,47 mil stanovnika. Nezaposlenost u Èeškoj je 378.200 lica ili 7,3 odsto, dok je naša nezaposlenost 968.250 ljudi uveæana za 468.000 ljudi, koji æe u 34.208 firmi pred steèajem ostati bez posla, što èini skoro 50 odsto radno sposobnog stanovništva. Izvoz Èeške je 26,259 mld $, dok je naš izvoz skromnih 2,2 mld $. Èeška tranzicija traje od 1990. godine i danas, posle uspešno preðenog puta, civilna kontraobaveštajna služba proverava privatizaciju. Naši neoliberali treæu godinu lažu graðane da sprovode prave reforme i transparentnu, seæate li se te ružne reèi koju više niko iz vlasti ne koristi, tranziciju, mada nametnute reforme ne dovode do privrednog rasta, veæ privreda stagnira, a životni standard graðana je ozbiljno ugrožen. Pored toga, ubrzanom rasprodajom društvenih preduzeæa i strateških grana stvara se posebna kasta novobogataša koji èine pseudoelitu kumovskog kapitalizma.
Privatizacija je, dakle, pljaèka koju su organizovali birokrate u Vladi da bi za kratko vreme svoje neuspešne vladavine izvršili što im je nareðeno, a za uzvrat, kao nagradu, dozvoliæe im da se lièno obogate i mirno pobegnu da žive na nekom egzotiènom ostrvu. Oktobarska graðanska revolucija je obesmišljena na samom poèetku onoga trenutka kada su uticajni pojedinci iz nove vlasti sklopili tajni savez sa vrhom državne bezbednosti, krupnim kapitalom i organizovanim kriminalom sa osnovnim ciljem da se saèuvaju steèene privilegije i da se nastavi dotadašnja pljaèka.
Zato se sistem upravljanja nije promenio. Samo je sve prepakovano u primamljivu ideologiju vulgarnog pragmatizma kojim su zaluðeni naši malograðani i skorojeviæi. Šibicarska logika i šuplja retorika pobedila je zdravu pamet. Nova vlast nije nikada imala ozbiljnu nameru da izgradi valjane institucije sistema, niti je želela da uvede vladavinu prava, jer su oni dobro znali da u slobodnoj tržišnoj utakmici, o kojoj toliko prièaju, ne mogu da izaðu kao pobednici i uplašili su se da æe svoja mesta brzo morati da ustupe sposobnijim i poštenijim. Revolucija bi za njih izgubila smisao.
Svoje kobne namere su zaogrnuli providnim reformskim metaforama. Smatrali su da nemaju èega da se plaše. Niko pre njih nije odgovarao za pljaèku države pa neæe valjda ni oni. Narod nazivaju neprosveæenom rajom i stokom, i ubeðeni su da mogu ponovo da ga namagarèe. Na kraju, znaju oni dobro da Srbi brzo sve opraštaju, a još brže zaboravljaju, pa se nadaju da æe se lako izvuæi iz nevolje i uspeæe, kao što su svi ranije uspeli, da saèuvaju ukradeno. Svuda po svetu sretali su pripadnike crvene buržoazije i moænike iz burazerskog socijalizma i videli su kako oni uživaju u pokradenom bogatstvu, dok su neki obesniji i bezobrazniji ostali da žive i dalje na Dedinju jer nisu mogli da odole èarima Ukletog Brda.
Ko je od njih odgovarao zbog lopovluka? Niko. Kome je oduzeta imovina? Nikome. Jesu li oni priznati i viðeni èlanovi društva? Jesu. Zašto onda reformatori ne bi iskoristili pruženu priliku. Pametniji su, obrazovaniji i moderniji od svih njih, a, što je važno, svet ih priznaje. Velike socijalistièke spoljnotrgovinske kuæe, koje je stvarala državna bezbednost, propale su pred oèima èitave javnosti, ali njihovi direktori danas poseduju dovoljno kapitala da sami mogu da preuzmu zapoèete poslove. Proverava li neko njihove raèune? Lešinari društvene svojine, koji su se obogatili u burazerskom socijalizmu pljaèkajuæi pod patronom Familije, danas javno kupuju diplome, titule i zvanja, pokušavajuæi da prigrabe sve što nisu mogli radom da steknu.
Ko je od njih odgovarao? Niko. Oni su danas kasta po sebi. Uspeli su da potkupe reformatore i namame ih na novac. Ali nas, graðane, ne mogu da prevare. Znamo kako su stvarana njihova bogatstva. Ne možemo da zaboravimo ljubitelje Familije i dogovorne ekonomije koji su preko noæi izrasli u monopoliste. Sada pozivaju na konkurenciju i traže slobodno tržište. Svi koji tvrde da imaju veliko bogatstvo u Srbiji i koji se vidno razmeæu njime stekli su ga uz pomoæ Familije. Ne zbog toga što su bili preduzimljivi i vešti u tržišnoj utakmici, veæ zato što su bili pseæe ponizni i što su mogli da izdrže svakakve gadosti.
Tako se u nas javila parazitska kasta kapitalista, koja je finansijski podržavala Familiju od novca opljaèkanog od graðana. Biti sponzor jednog propalog politièkog projekta bio je preduslov za legalizaciju pljaèke države. Uspešnim je smatran onaj koji je bio bliži Familiji, taènije onaj koji je mogao da izdrži sva njihova ponižavanja i koji je imao snage, takvi su se posebno cenili, da se podsmehne samom sebi. Ipak, novobogataši su brzo izdali svoga Šefa i našli nove zaštitnike. Uspeli su da ga otpreme u Èistilište, dok su se oni otpoèeli pripreme za novu privatizaciju.
Najveæa greška nove vlasti je bila ta što odmah posle oktobarskog prevrata nisu uhapsili nekoliko stotina tih pljaèkaša društvene svojine i što ih nisu, zajedno sa Familijom, izveli pred domaæe sudove, da odgovaraju za veleizdaju države i otuðivanje društvenog bogatstva. Naravno, posle presude, sva imovina bi im bila nacionalizovana i uplaæena u penzioni i socijalni fond za podršku siromašnim u procesu tranzicije. Zar to nije pošteno? Zar zbog pravde graðani nisu protestovali? Gde je ta obeæana pravda? Pošto tako nije uraðeno, prirodno je bilo da reforme propadnu.
Pohlepni pojedinci u novoj vlasti nisu hteli ozbiljne reforme. Današnje meðusobne optužbe reformatora i svakodnevne afere koje izbijaju najbolje govore o pljaèki koja se upravo odvija. Ne vredi ni nabrajati sve njihove mahinacije. Prosto je neverovatno kako su samo postali bahati i drski. Ogadili su se svima. Pravo je umeæe bilo da za svega dve godine postanu omraženiji od Despota i da, uprkos meðunarodnoj pomoæi, kreditima i donacijama, privredni rezultati budu gori nego u vreme sankcija. To je zaista za neverovanje.
Šta je za graðane važno? Najvažnije je da se uspostavi princip za sve i da svako bude priveden pravdi. Èesi su pokazali kako se to radi. Èesi su ozbiljan narod. Imaju li Srbi snage da pobede sami sebe? Ako hoæemo da budemo uspešna država i da graðani budu bogati, potrebno je da zaustavimo sadašnju pljaèku. To je jedino moguæe ostvariti vanrednim izborima. Do izbora možemo doæi jedino graðanskim i sindikalnim protestima. Iza toga, nova vlast mora doneti dva hitna zakona: Zakon o denacionalizaciji i Zakon o nacionalizaciji nelegalno steèene imovine od 1989-2003.
Neka se napravi finansijski rentgen za sve nas koji smo poslovali u tom periodu. Neka poènu prvo od mene. Niko ne sme biti izuzet. Tako æemo vrlo brzo saznati kako su stvarana bogatstva u vreme dok je ogromna veæina naroda osiromašila. Napominjem, sve to moraju da rade sudovi. Ne možemo krenuti napred ukoliko se to sada ne uradi. Èeška civilna kontraobaveštajna služba je to prva shvatila. Na redu su naše institucije. Nemamo previše vremena.
