Uzimati depozite od građana sa kamatom od 4 – 6% i taj novac plasirati, uz sve marže, provizije, naknade i kraduckanje klijenata na svim bankarskim poljima, uz prinos od 20 – 40% i napraviti gubitak za period januar-septembar 2006. godine od 55 miliona evra, moguće je samo na strogo kontrolisanom tržištu
Kada će nam da bude bolje. Tačka. Nema znaka pitanja. Tačno tako piše na koricama pompezno izreklamirane knjige bivšeg ministra finansija Đelića, koga njegov prijatelj po vršenju vlasti, ljubitelj gitara, frula, pasa i pravljenja afera, ekspert političar koji rešava preko noći pitanja Kosova, Haga i nezaposlenosti, pa zato mora da radi dvadeset četri sata, ljubimac Miškovića i njegov kandidat za premijera, naziva spletkarošem, kukavicom, tračarom i lažovom, jer uporno tvrdi da je konvertibilni Dinkić emitovao primarne naloge za njegovo spektakularno hapšenje pred Pink kamerama i pred njegovim, što ga više vređa i boli, silikonskim pevaljkama.
Ovog puta ministri nisu spominjali majke. Majke se spominju samo kada se gubi vlast. Odgovor na upitnu rečenicu – kada će nam biti bolje – glasi: bolje će nam biti kada na kraju upitne rečenice ponovni kandidat za ministra stavi znak pitanja. Ako nema znaka pitanja, poslušajmo staroga Frojda, onda je to nesvesna greška koja pokazuje pravu prirodu totalitarne ličnosti. Ako postavljate pitanja bez znaka pitanja, znači da je već unapred dogovoreno oko podele vlasti. Sve se unapred u demokratiji zna i nema potrebe postavljati više nikakva pitanja. Pitanja bez znaka pitanja su ministri bez ministarske funkcije. Zato će se svi ovi koji se danas svađaju i vređaju naći u novoj vladi. To je najbolje rešenje da se oni pomire, a da Srbija bude dokrajčena.
U senci njihovih predizbornih prepucavanja ostalo je gotovo nezabeleženo da je Zakon o investicionim fondovima stupio na snagu. Tako je prvi put u Srbiji stvoren zakonski okvir za nastanak investicionih fondova. Pitanje sa znakom upitnika za posvađane ministre – zašto investicioni fondovi nisu formirani u 2001. godini? Ko je sprečio formiranje investicionih fondova? Čiji je to bio interes? Danas je jasno da su parazitske banke potpuno kartelizovale finansijsko tržište i prilično unovčile svoju poziciju. Tako se 3,2 milijarde evra slilo u depozite banaka i one su agresivno nudile kredite siromašnim građanima željnih boljeg života sa upitnikom.
Neke banke su preterale u toj napadnoj i primitivnoj agresivnosti, pa je novoformirani krizni menadžment, nezadovoljan arčenjem novca i lošom pozicijom banke na finansijskom tržištu, počistio sve aktere koji su postavljali pitanje kakvo sunce usred bijela dana bez upitnika. Upitna rečenica mora da ima upitnik i Evropa ne oprašta nepoštovanje standarda. Računica na suncu je pokazivala da je banka zaostala za konkurencijom i da ima svega 1,8% tržišta, umesto planiranih 10%, pa su svi akteri smenjeni jer su bili neuspešni. Takva su pravila igre. Evropa ne podnosi neuspešne. Samo u Srbiji neuspešni ministri, smenjeni zbog bezbrojnih afere njihove vlade, ministri koji su vraćali ekstraprofit tajkunima, mogu se ponovo kandidovati nudeći upitnu rečenicu bez upitnika. U Evropi takav bi završio političku karijeru za sva vremena. Pogotovo ako se ministar javno izjasnio da se posvetio biznisu na suncu. Bankarski karteli su bili spremni da se oduže vladinim činovnicima.
Ako napravite analizu gde danas rade visoki činovnici bivše vlade, videćete da je najveći broj njih našao zaposlenje u bankama. Preko noći su, bez radnog iskustva i znanja, postajali menadžeri banaka. To je nagrada za podaništvo. Na početku lažnih reformi sukobio sam se sa tim prepotentnim neznalicama bez radnog iskustva i tvrdio sam da su oni konsultanti multinacionalnih kompanija na privremenom radu u srpskoj vladi. Pokazalo se da sam ih precenio, jer su oni samo činovnici. Ako ispitamo ko je vodio pregovore oko otpisa državnih dugova i koja banka je bila gestor banka, onda će građanima sve biti jasno. Na tom polju treba tražiti odgovore na pitanja sa upitnikom i oko namernog zatvaranja i uništavanja državnih banaka, rasprodaje domaćih banaka i sprečavanja formiranja investicionih fondova.
Uzimati depozite od građana sa kamatom od 4 – 6% i taj novac plasirati, uz sve marže, provizije, naknade i kraduckanje klijenata na svim bankarskim poljima, uz prinos od 20 – 40% i napraviti gubitak za period januar-septembar 2006. godine od 55 miliona evra, moguće je samo na strogo kontrolisanom tržištu. Gde nestaju bankarski profiti? Na ovo pitanje sa upitnikom treba da odgovori guverner koji je zabrinut više za svoju smenu, nego gubicima novih banaka.
Ko je stvorio uslove da se banke ovako ponašaju? Da li je to slučajno? Koliko košta stvaranje takvih uslova? O tome se mora otvoreno govoriti u javnosti. Kao što se mora postaviti pitanje: zašto je dozvoljen rad stranim investicionim fondovima na našem tržištu, obično sa egzotičnih ostrva, koji su nastali nekoliko meseci pre kupovine velikih ptreduzeća u Srbiji, dok se sprečavalo formiranje domaćih investicionih fondova?
Takođe, treba postaviti pitanje zašto imamo samo šest portfolio menadžera koji mogu da vode investicione fondove? Ko sve to usporava i obesmišljava? Ko pravi biznis? Ako brokeri postanu portfolio menadžeri i investicioni savetnici, ako tajkuni budu imali banke, brokerske kuće, portfolio menadžere i investicione savetnike, onda nema ništa od slobodnog finansijskog tržišta. Sve će biti kontrolisano od strane korporacija i tajkuna. Konkurencija neće postojati, uprkos tvrdnjama profesora univerziteta da nema monopola i da smo lideri u slobodama na tržištu. Mali investitor neće imati izbora. Zbog toga će preostale 4 milijarde evra ostati u slamaricama.
Predlagao sam da se odmah naprave domaći investicioni fondovi i da građani kupe najbolja preduzeća u Srbiji. To je bila ideja narodnog kapitalizma. U dosadašnjoj privatizaciji, ako isključimo prodaju mobilne telefonije i banaka, prodato je 2.200 preduzeća i prihodovano svega dve milijarde evra. Građani su sa 3,2 milijarde evra mogli da otkupe sva ta preduzeća. Ali to bi bilo opasno za sve one koji poslednjih šest godina učestvuju u organizovanoj pljački države i građana. Jeste li primetili da nijedna stranka ne postavlja pitanje privatizacije? Zašto? Šta mislite? Mislim da svi znate odgovor. Naučili ste to odavno. Upitna rečenica mora da ima znak pitanja. Bez znaka pitanja se ne može u Evropu, zar ne? Znak pitanja.
Tabloid broj 121, 21. decembar 2006.
