ПИСМО ИЗ ЛИБИЈЕ
Преносим вам неизмењено и у целости, писмо, особе која је 10 (десет) година живела у Либији.
Evropska unija se suočava sa ogromnim finanskiskim problemima a jedna po jedna evropska drzava proglašava bankrot. Zona evra je ozbiljno uzdrmana i u ogromnim problemima. Amerika je sve svoje resurse potrošila 12 godina unapred jel duguje svom i pojedinim državama u svetu 36.000 milijardi dolara. Evropska unija i amerika duguje Libijskoj državi za isporučenu naftu blizu 200 milijardi dolara. 2012 godine istuču koncesije velikih naftnih kompanija koje polažu pravo na Libisku naftu. Gadafi je zatražio vraćenje duga ili će sklopiti međudržavne ugovore sa drugim zemljama i kompanijama. Zbog toga je ovo neviđeno razaranje Libije. A da li je Libiski građanin imao razloga da se buni protiv režima Muamera el Gadafija, mislim da nije. Ako gledamo standard Libiskog naroda i povlastice koje im pruža država imali su jako lep i lagodan život, živeli su kao mali bogovi. Libija ima 6,5 miliona stanovnika a ima 14 miliona registrovanih automobila. Ako neko hoće da studira u bilo kojoj državi u svetu on podnosi molbu i država mu obezbeđuje stan, hranu, automobil, besplatno školovanje i mesečnu stipendiju od 2300 dolara. U Libiji se ne plaća voda, struja, gas, porez, krediti se daju bez kamata. Ako u roku od pet godina nemožete da vratite kredit država ga otpisuje ili vraća za vas. Svaki punoletni gradanin Libije kada napuni 18 godina dobija ključeve od stana. Ako hoćete da kupite auto vi dajete 20,30 posto od cene ostalo dotira država. U Libiji za 10 dolara možete da kupite 85 litara benzina ili nafte. U Libiji je hrana gotovo đabe, 10 hleba košta 0,15 dolara. U Libiji njihovi građani ne rade vizičke poslove, sve su to stranci. Ziveo sam 10 godina u Libiji po raznim gradovima i nikada nisam video ni jednog prosjaka na ulici. Libijci ne idu da rade po belom svetu jel za to nemaju potrebe. U Libiji ni jedan građanin nije izbačen ili mu je oduzet stan ili auto zato što nije mogao da vrati kredit što nije redak slučaj po ovim takozvanim demokratskim zemljama koji su se okomili na Libiju. Iskeno žalim za Libijskim narodom jel će se pretvoriti u najamnu radnu snagu gde će raditi za 100 dolara i gde će im ove povlastice biti sve ukinute a o lagodnom životu kakav su živeli moći će samo da sanjaju.“