Vratimo se u daleku istoriju. Možda æemo, napokon, nešto od nje da nauèimo. Pogotovo naši politièari koji, zadovoljni osvojenom vlašæu, veruju da sve poèinje i završava sa njima. Pisaæu danas, dakle, o Pisistratu. Zapravo, podsetiæu vas na njegovu vladavinu. Kao što znate, Pisistrat je bio diktator. Uspeo je vešto da obmane atinsku skupštinu, tvrdeæi da su mu telesne rane nanete od strane neprijatelja naroda. Dobio je telesnu stražu, uprkos protivljenju Solona koji je prozreo prevejanost svoga roðaka. Solon ga je optužio da je ranu sam sebi naneo i da æe lièna telesna straža otvoriti put diktaturi.
I bi tako. Pisistrat je uspeo, posle dva progonstva, da 546 g. p. n. e. uspostavi svoju diktaturu koja æe trajati punih devetnaest godina. Meðutim, svojom mudrom vladavinom uspeo je potpuno da izbriše slike beskrupuloznih sredstava kojima se služio da bi došao na vlast. Ako su se ljudi, na poèetku, mirili sa njegovom vladavinom, uskoro su se njime ponosili, da bi ga na kraju iskreno voleli. Istorièari veruju da je Atini bio potreban vladalac sa dovoljno snage da nered u državi zaustavi i da uspostavi red i sistem Solonovih zakona. Solon za to nije imao praktièno snage i zato se povukao iz politike i svoje poslednje dane je posvetio poeziji. Pisistrat je došao, ne da bi zakone uništio, veæ da bi ih uspostavio. Njegova “tiranija” je bila deo opšteg društvenog pokreta u trgovaèkim gradovima Grèke da se feudalna vladavina zemljoposednièke aristokratije – “ravnièari” – zameni privremenom politièkom dominacijom saveza srednje klase “primorci” i siromašnih “brðani”. Ovakve diktature bile su izazvane patološkom koncentracijom bogatstva i moæi s jedne strane, te strastvenom potrebom siromašnih da orobe bogate nasiljem ili glasanjem. Kompromis nije bio moguæ.
Ali, Pisistrat je našao rešenje. Put do vlasti je bio jednostavan: napasti aristokratiju, braniti sirotinju i sporazumeti se sa srednjom klasom. Njegova ekonomska reforma otpoèela je proširivanjem sloboda ljudi jer je procenio da æe tako svako naæi neke svoje interese. Došavši na vlast diktator je rešio agrarno pitanje podelivši meðu sirotinjom zemlju koja je pripadala državi, poništavao je dugove i konfiskovao velika imanja aristokratije, oporezivao je bogate da bi finansirao javne radove, izdao je novi nezavisni kovani novac i uveo jedinstven porez od 10 odsto, koga je kasnije smanjivao na pet odsto, na sve poljoprivredne proizvode. On je shvatio da nema oporavka države ukoliko se ne izvrši prerasporeðivanje koncentrisanog bogatstva iz ruku neproduktivne aristokratske manjine u ruke preduzetnièke veæine. Zbog toga je obezbeðivao podršku poslovne zajednice trgovaca i jaèao srednju klasu pružajuæi joj niz pogodnosti. Izbegavao je ratove i sa mnogim državama sklapao komercijalne ugovore. Razmrdao je uspavano aristokratsko društvo koje je moæ crpelo na osnovu nasleða i podsticao je preduzetnièki duh kod osloboðenih graðana. Davao je podršku religiji, poboljšavao je moral, rešavao status žena, podsticao umetnost, na svoj dvor privukao skulptore, arhitekte i pesnike, a u njegovoj palati sakupljena je jedna od najranijih biblioteka u Grèkoj. Osnovao je Panatenske igre koje su donele veliki ugled državi. Kako kažu hronièari, pod njegovom vladavinom trgovina je cvetala, a bogatstvo raslo, ne samo meðu malim brojem ljudi, veæ u zajednici kao celini. Siromašni su bili manje siromašni, bogati nisu bili manje bogati. Koncentracija bogatstva, koja je grad skoro uvukla u graðanski rat, dovedena je pod kontrolu i stvorena je ekonomska baza za dalji razvoj atinske demokratije. Pored toga, Pisistratov karakter bio je redak spoj kulture i intelekta, upravljaèke snage i liènog šarma. Bio je blag u ophoðenju, human u odlukama i velikodušan prema svima. Aristotel je za njega rekao da je bio državnik, a ne tiranin.
Zašto vas podseæam na Pisistrata? Želeo sam da pokažem kako u istoriji ništa nije novo. Sve je veæ zapisano, samo je potrebno pronaæi pravi put izbavljenja. Naši reformatori, mada zaogrnuti demokratskim plaštom, nemaju državnu strategiju i viziju. Ostrašæeni osvojenom vlašæu, izgubili su meru i krenuli putem koji je pogrešan. Promašili su pravac kretanja. Gde su naši javni radovi? Zašto nije oduzeta koncentracija moæi i bogatstva iz ruku onih što se obogatiše na narodnoj nevolji? Da li je rešeno naše agrarno pitanje? Zašto nije donet zakon o denacionalizaciji? Zašto još uvek nema bogaæenja zajednice kao celine? Pisistrat je pre toliko vekova bio veæi reformator nego samoproklamovani politièari na vlasti koji nemaju nikakve rezultate. Demokratsko pitanje danas u Srbiji rešava se u ekonomiji. Ko pokrene privredu i zaposli graðane vladaæe u politici dugo. Danas nam treba državnik. Umesto diktature njegov zadatak je da uvede vladavinu prava i tržišne institucije. Red i zakon svi moraju da poštuju, bez obzira na partijsku pripadnost. To je put izbavljenja iz sadašnjeg stanja. Verujem da imamo snage da se uspravimo. Potrebni su nam samo novi ljudi koji æe shvatiti svoju istorijsku odgovornost.
Tek tada æe Srbiji krenuti.
O kulturi, intelektu, liènom šarmu, blagosti i velikodušnosti reformatora na vlasti neæu govoriti. Sami prosudite.
Beograd, 03. 02. 2002. god.
