Početna Tekstovi ПИСАЊЕ

ПИСАЊЕ

2524
0
SHARE

ПИСАЊЕ

 

 

Зашто пишем?

 

Моје писање је крик над нашом трагичном стварношћу.

Моје писање је побуна против људске глупости, лажи и покварености.

Моје писање је борба за добробит заједнице и за слободу сваког човека.

Моје писање је одраз мог живота и мојих мисли.

 

Пишем када имам нешто ново и оригинално да предложим заједници.

Пишем када хоћу да образујем човека који ништа не зна или који је у заблудама и предрасудама.

 

Не пишем да бих се показао.

Не пишем јер ми је досадно.

Не пишем јер је помодарство нешто написати.

Не пишем да бих понављао оно што су паметнији од мене већ написали.

 

Нема писања без великог читања.

Књига, наравно.

Читање је старије од писања.

Пет деценија читам.

Скоро три деценије пишем.

 

Данас ме све већи број људи чита.

Захваљујући само интернету.

Без интернета за моје идеје би знали само мени блиски људи.

Друштвене мреже могу брзо да преносе идеје.

Ако неко жели да их прочита и чује.

 

Самоук сам у свом образовању.

Учио сам на усменом предање нашег древног народа.

И читајући класике мисли и литературе.

Које за живота не можемо да прочитамо.

И којима се увек враћам да бих утврдио и поновио градиво.

Из једне старије животне перспективе.

 

Никада не пишем наручене текстове.

Не знам да пишем по поруџбини.

Нити могу да изговарам туђе речи напамет.

Речи које изговарам долазе из мог мисаоног промишљања.

 

Моја литература настаје као одраз мојих запажања.

Историјских или догађаја из свакодневнице.

Који се уздижу у моралну вертикалу.

Или нестају у понирању.

 

Где настаје проблем са људима који прате мој рад?

 

Настаје када ми се јаве људи који ме, како бар кажу, читају.

И који високо оцењују моје писање.

Па, управо због тога, како они мисле, одлучују се да мени пошаљу своју књигу коју су написали.

Траже да  ја нешто напишем о књизи или препоручим за издавача.

 

Ако људи читају то што пишем и објављујем, онда они морају да промисле пре него што се одлуче да ми пошаљу своју књигу.

О укусима се, кажу сваштоједи, не вреди расправљати.

Али, ми овде говоримо о књигама и литератури.

Није реч о неком спорадичном чланку, него о написаној књизи.

И ту нема малограђанског незамерења.

И тапшања по рамену.

Нити повлађивања.

 

Мој став је јасан и увек непромењен.

Или знаш да пишеш или не знаш.

Или то има смисла или нема.

Прави одговор на то што сте написали пронађите сами.

Довољно је само да поставите питање:

Који је смисао овога што сам написао?

 

Ако нема смисла то што сте написали, немојте да ми шаљете књигу.

Ако цитирате шта је неко написао и то сте ставили у књигу, то нису ваше мисли и та књига цитата нема смисла.

Који смисао да читам књиге које су препуне цитата?

Зар ви немате неке своје мисли?

Зар ви немате неке своје предлоге?

 

Могу да се слажем или не слажем са вашим предлозима.

Могу да полемишем са вашим ставовима.

Могу да износим контрааргументе и да водимо јавну дебату.

Отворено и без увијања.

Све то могу да прихватим, али не могу да поднесем када је неко препотентан и глуп.

Када не зна да пише и изда књигу или када изда књигу са туђим мислима.

 

Зашто би тај безобразлук трпео?

Свако мора да зна где му је место.

Свако мора да зна меру своје вредности.

Ако не зна,онда мора неко да га постави тамо где припада.

 

Када би се тако поставиле мере вредности у друштву, имали бисмо годишње издатих свега неколико књига.

Само оне књиге које имају уметничку вредност.

Све остало никада не би видело светлост дана.

 

Кога, бре, занимају баљезгања неталентованих и неписмених скрибомана.

Који су умислили да су велики писци.

Зато што их режимски медији хвале и рекламирају.

Права вредност тога што данас пишете, господо другови, знаће се тек за најмање 50 година.

Отуда ја нисам ништа хтео да урадим за моју литературу.

Нека о њој суде наша поколења.

Ако буде издржала тај тест, ако буде била читана за педесет година, онда значи да вреди.

Све остало је јефтино базарско саморекламерство.

Које не могу да поднесем.

 

Уосталом, време је најбољи судија.

Навешћу вам један историсјки пример.

Који може да буде јако интересантан за она пискарала који су умислили да знају да пишу.

 

Један он највећих умова Египта, мислилац и писац,математичар, медицинар, астролог и уметник Ипувер, који је живео 2.800 год.п.н.е. , написао је да он не зна шта ће поколења после древног Египта да пишу, када су они све написали и све теме исцрели.

 

Запамтите ове речи древног мудраца.

 

Ако заиста желите нешто да напишете, онда то мора да буде оригинално и продукт ваших мисли.

Морате вашим писањем, како је саветовао мудри Кафка, да секиримо разбијате смрзнуто море у вама.

Можете ли то?

 

Ако не можете, узмите нешто дуго да радите.

Писање није хоби и убијање досаде.

Саветујем вам да не пишете и не шаљете своје рукописе никоме.

Лакше ће бити и вама и ономе који  то не може да чита.

 

Београд, 12.07.2018

 

 

 

 

 

SHARE