ПИКАДИЛИ
Имао сам обичај, неку моју малу тајну, мантру, да се након радног дана, када завршим све обавезе, рачунајући и досадне и напорне пословне вечере, на које нисам ишао вољно, повучем у хотел око 23,00 сата и онда два сата читам књигу коју сам понео, духовно се освежим, да бих, обукавши спортску одећу и патике, након 1,00 сат после поноћи изашао на улицу и упутио се у правцу Пикадилија. Хтео сам да видим ноћни живот Лондона. Нико ми није требао у друштву да ме прати, јер би ме само замарао. Препустио бих се сопственим мислима док сам ишао, побочним улицама, према Пикадилију, али када бих дошао до Piccadilly Circus и кренуо читавом улицом, ишао сам полако, ногу пред ногу, као моји стари у Далмацији,није преша, ниђе не срклетимо, пажљиво сам гледао, ослушкивао и удисао трули смрад распадајућег неолибералног капитализма.
Никаве социолошке или психолошке студије и књиге вам нису биле потребне да читате и истражујете, довољно је само било да у један сат после поноћи прошетате Пикадилијем и да схватите, ако имате здраву памет и ако вас још нису успели да отрују, загаде и зомбирају потрошачком цивилизацијом, да је Западна цивилизација на сигурном путу пропасти и коначног нестанка.
Све што сам тада, шетајући Пикадилијем, видео било је болесно, настрано и перверзно. Људи нису били људи, него некакве сатанистичке, обојене, истетовиране и ружне маске, које су промицале поред мене у свом побеснелом, лудачком и настраном игроказу. Када вам се приближава нека од тих наказних творевина распадајуће капиталистичке цивилизације, ви не можете уопште, упркос силном залагању и напрезању, да одредите ког пола је та унакажена сподоба, колико година има и шта би могла по дану да ради та Георг Гросова карикатура из подземља гламурозног света Пикадилија.
Застрашујуће је све то изгледало око мене и ја сам имао, први пут у животу, осећај да сам се нашао, попут срдитог Јоне, прогутан од морске немани, заједно са читавим човечанством, прождеран у смрдљивој утроби похлепног халапљивца, поједен у маси затуцаних потрошачких планктона, да нема никакве више могућности да се спасимо, јер сигурно кит неће да поврати прогутано и неће да нас избаци као страно тело, него ће нас здробити, удавити, угушити и самлети, јер смо то својим лудилом и настранашћу, ипак, залужили.
Шетајући тако у мислима, одлучио сам да уђем у неки ноћни паб и да попијем црно ирско пиво пред спавање. Наручио сам пиво и размишљао о пропасти Западне цивилизације,када сам приметио да ме један мушкарац гледа.Окренем се, гледа ме пожудно неки други мушкарац. Схватим да сам ушао у погрешан бар.Пиво оставим. Бацим новац конобару и изађем. / 1991/
