Početna Sadržaj Komentari Pijana država

Pijana država

758
0
SHARE

Ovih dana mi je istekla lična karta i otišao sam u policijsku stanicu na Starom gradu da izvadim novu ličnu kartu. Uprkos velikoj medijskoj halabuci oko evropskih integracija i nastojanju da što pre postanemo članica EU, u policijskoj stanici u centru Beograda službenica je kucala dokumenta na dotrajaloj pisaćoj mašini Ista ona mašina koja je kucala i pre petooktobarske kontrarevolucije. Ništa se nije promenilo. Red koji se stvorio pred šalterom bio je ogroman. Isti ovakav red bio je i u komunizmu i u nacionalsocijalizmu Ni reformatori nisu uspeli da reformišu državnu upravu. Službenica je uporno pokušavala da profesionalno uradi svoj posao. Izuzetno se trudila. Vredno radila. Ali, nažalost, nije vredelo. Red je bio sve veći. Problem nije bio u službenici. Nije ni u onoj nesretnoj pisaćoj mašini. Problem je u sistemu koji je nakaradan.

Problem je što nismo sposobni kao narod da napravimo uređenu i organizovanu državu. Narodi se ne dele na pametne i glupe. Narodi se dele na organizovane i neorganizovane. Organizovani narodi imaju organizovanu državu. Organizovane države su bogate. Bogate su jer poštuju red, rad i disciplinu. Bogate su jer je interes države iznad interesa pojedinca ili kompanija. Ni multinacionalne kompanije ne mogu da dobiju rat sa državom. Današnji primer je politika Ugo Čavesa u Venecueli.

Neorganizovani narodi imaju slabo uređene države. Slabo organizovane države su siromašne. U slabo organizovanim državama mali broj tajkuna pljačka većinu građana. Većina građana postaje sve siromašnija. U sve siromašnijem narodu drastično se povećava kriminal. Naročito onaj najgori i najteže kontrolisani kriminal koji potiče iz socijalne bede. Kako raste beda sve većeg broja građana, rastu i socijalne napetosti i rađa se ideja o revoluciji. Neizdrživa stanja stvaraju revoluciju. Neorganizovane države proizvode revolucije. Revolucija je idealno stanje za demagoge i psihopate. Istorija pokazuje da su mnogi revolucionari bili poremećene ličnosti. Međutim, istorijske prilike traže takve ličnosti.

To se desilo u nacističkoj Nemačkoj. Hitler je proizvod opšteg nacionalnog nezadovoljstva nakon prvog velikog klanja. Nemci se nisu osećali poraženima, nego poniženima. Isto tako se osećao i propali minhenski slikar. Tako je došlo do smrtne ljubavi naroda i njegovog vođe. Slično je bilo i sa Staljinom. Razlika totalitarnih režima je bila samo u objašnjavanju razloga masovnog klanja. I ništa više. Sopstvenu mentalnu bolest narod i vođa su projektovali na neprijatelje nacije i komunizma. Neorganizovana država izlazi iz sopstvenog haosa organizovanim ludilom obožavanog vođe.

Kada danas plaćeni savetnici tajkuna, kriminalaca i političke oligarhije brane svoje finanijere da su se obogatili po zakonu, odgovor je jednostavan – i Hitler je koncentacione logore pravio po zakonu, i Staljin je Gulag napravio po zakonu da bi radom prevaspitavao neistomišljenike. Slično je nastao i Goli otok. Dakle, neorganizovani narodi postaju žrtve bolesne sujete svoje kvazielite. Narod nije spreman da strpljivo i sistematski rešava nagomilane probleme, to je mnogo teži i mučniji put, nego hoće da probleme reši odmah i to da neko uradi za njega.

Navešću jedan primer iz života. Jedan moj rođak je kupio tesne cipele. Krenuo je u grad da završi neke poslove i cipele su ga žuljale. Da bi umanjio bol, svratio je u prvu kafanu u popio na iskap dve čašice rakije. Kada je krenuo, više bol nije osećao.Činilo mu se da može i da poleti. I tako je toga dana završio sve poslove. Uveče je, skidajući krvave cipele, video šta je uradio. Završio je u bolnici. A cipele je morao da baci.

Primer je poučan i za razmišljanja o narodu. Demagozi su opijum za narod. Demagozi mogu biti iz različitih ideologija. Danas imamo tržišne fundamentaliste koji opijaju narod propagandom o evropskim integracijama. Traže od naroda da bude strpljiv kako bismo ušli u EU. Tako je, recimo, Labus, koji je danas potpuno zaboravljeni birokrata, tražio strpljenje samo nekoliko godina da bi reforme uspele.

Prolazi i sedma godina njihove rasprodaje države a vlastodržci pričaju o Miloševiću. Ona pisaća mašina sa početka teksta i dalje tipka. Redovi su sve veći. Naročito redovi mladih i stručnih ljudi za bekstvo iz nesretne zemlje u kojoj nema ni života, niti bilo kakve budućnosti. Uprkos činjenici da danas kompjuteri zastarevaju posle nekoliko nedelja, ona pisaća mašina je neuništiva. Neuništiva je jer je neuništiva birokratska država. Neuništiva je pokvarenost, podlost, pljačkanje i lenjost naše političke oligarhije. Neuništiva je jer je neuništiva bahatost, pohlepa i primitivizam srpske kvazielite. I to mora da se menja. A to se ne menja. I ne samo da se ne menja, nego stanje u društvu postaje neizdrživo. Dramatično raste raslojavanje našeg društva. Socijalni kriminal, zabeležen u crnim hronikama tabloida, preti da uništi samo društvo.

Moramo da priznamo da je srpsko društvo obolelo i da mora hitno da se leči. Ali srpsko društvo se ne leči. Umesto stručnog lečenja, srpska kvazielita dopinguje svoj narod debilizmom Velikog brata, kičom grand parada i primitivizmom javnog servisa. Narkotizujući tako građane Srbije, politička oligarhija ubeđuje svoje birače da će se tako izlečiti.

Ali, to nije prava terapija za našu bolest. Svaki normalan građanin Srbije, kome se gade sve te medijske masturbacije prebogatih skorojevića koji su ideolozi svake vlasti, dobro zna da se stanje pacijenta pogoršava. Rakija ne može proširiti tesnu cipelu. Medijska narkoza može samo stvoriti privid medijskim manipulatorima da su uspeli da stvore Potemkinovo selo. Taj privid oni dobro naplaćuju. Posledice po građane su strašne. Najmanji problem je čekanje u redu. Ali je najveći problem čekanje u redu smrti Ako svake godine 30.000 ljudi više umre nego što se rodi i ako isto toliko ljudi godišnje oboli od teških bolsti, onda je samo pitanje vremena kada će naša nacija umreti. Onda smo svi mi u tom tragičnom redu za nestajanje.

I koji je smisao svih tih pljački? Koji je smisao svih tih sprdanja i prostakluka u medijima? Koji je smisao da li je neka bitanga u TV duelu rasturio neku drugu vucibatinu? Koji je smisao našeg govora i delovanja, ako smo mi za života mrtvi?

O tome se u Srbiji ne govori. O tome se u Srbiji ne raspravlja. Ta ključna pitanja našeg opstanka i našeg života nisu na dnevnom redu. Ne redu su neredi. To je izvesno. Neredi uvek nastaju u neorganizovanoj državi. Neredi su bunt normalnog čoveka protiv haosa i beznađa. Neredi su protesti poniženih i otrežnjenih. Nakon nacionalnog pijanstva, sledi bolno otrežnjenje. To je nužno.

Moramo izaći prvi put sa ocem na jutrenje. Neko će sam izaći, a nekoga će izvući. Istorijski procesi su neumoljivi. Ne možemo ih izbeći. Hteli mi to ili ne da uradimo, sledi katarza. Prvo unutrašnja. Lična. A onda kolektivna. I to moramo da prođemo. U suprotnom, nastaće neki balkanski Ugo Čaves. A to je onda ponavljanje pređenog kruga. Dosadno i glupo traćenje vremena. A mi vremena za gubljenje nemamo. Makar se svi napili dok čekamo u redu za bolju budućnost.

Objavljeno u listu Tabloid broj 131 2007-06-28

SHARE