Početna Tekstovi i kolumne Svedok Peti oktobar

Peti oktobar

1493
0

Pet godina kasnije. Vreme polaganja raèuna. Politièari, analitièari, mediji i obièni graðani protekle nedelje su pokušavali da evociraju uspomene na izdanu revoluciju, upotrebiæu taj termin Trockog, kako bi našli utehu za neizdrživu situaciju u kojoj se danas nalazi naše društvo. Ako iskljuèimo lièni egzibicionizam uèesnika izdane revolucije, ako zanemarimo njihova preterivanja u tim istorijskim dogaðajima, onda možemo da kažemo da naknadna pamet neæe doneti nikakvo otrežnjenje u društvu.

Naknadna pamet je iznuðena. Ona traje taèno onoliko koliko su ti politièari, o njima se ovde govori, van funkcija vlasti. Naknadna pamet im služi da javnost bombarduju demagoškim parolama o lošim rezultatima režima kako bi se oni nametnuli da budu nova vlast. To što su skoro tri godine sprovodili istu takvu vlast zaboravljeno je èim su postali opozicija.

Dešava se, zapravo, taèno ono što sam primetio kod politièara. Ponizni su, predusretljivi do neprijatnosti, servilni do ljigavosti i poslušni do pseæe odanosti dok su bez vlasti, moæi, novca i uticaja. Ali onoga trenutka kada se dokopaju vlasti postaju oholi, pohlepni, arogantni, bezobrazni i agresivni do krvoloènosti. Svi politièari su, nažalost, takvi. Njihove ideološke razlike su samo fraze za zamajavanje graðanstva. I to je osnovni razlog zašto Peti oktobar nije uspeo i zašto se danas nalazimo u ovakvoj situaciji.

Iz liènog iskustva sam došao do zakljuèka da se ljudi dele na politièare i ostale ljude. Politièari su opasan soj ljudi koji iskljuèivo rade u svom liènom interesu i koji, mora se to priznati, vešto koriste društvene nedaæe radi liène promocije.

Kada je Despot dolazio na vlast osetio sam da se radi o prevari, da je taj èovek neiskren, bolesno umišljen i opasan. Meðu prvima sam poèeo o tome javno da govorim, opominjuæi našu javnost da se radi o primitivnom nacionalizmu preobraæenog boljševika koji æe, zadojen opsesivnom idejom o drugu Titu, sve uèiniti da ostvari svoj internacionalni san o borbi proletarijata protiv buržoazije. Nažalost, primitivizam je pobedio. Prevara je uspela.

Glavni krivac za sve što nam se desilo je nabeðena srpska pseudoelita koja je, radi apanaže i unapreðenja, uèestvovala u uspostavljanju i održavanju tog odnaroðenog režima. Krivicu, dakle, snose: vrh naše Crkve, vrh Akademije, vrh našeg Univerziteta i estradni intelektualci koji su medijski trovali javnost i gušili svaku slobodnu misao i kritiku.

Seæam se jedne kišne oktobarske noæi 1990. kada sam se iz Sremskih Karlovaca vraæao sa jednim našim akademikom, nakon njegove književne promocije, da sam o svemu ovome otvoreno govorio, mislim da sam bio toliko iznerviran da nisam birao reèi, a na sve to dobio sam odgovor da preterujem, da nisam u pravu i da imamo sreæe što smo dobili najveæeg politièara posle Svetog Save kome, taèno tako je rekao – iz èela sija sunce! Bio sam zaprepašæen. Tada sam shvatio, u toj kišnoj fruškogorskoj noæi, da smo izgubljeni i da æe biti velikih nevolja.

Sve što se kasnije dešavalo, nažalost, pokazalo je da sam bio u pravu. Slièno se ponovilo i nakon Petog oktobra. Pobuna graðana Srbije protiv odnaroðenog režima bila je iskrena želja da se promeni jedan istorijski prevaziðen režim. Taj režim više nije mogao da opstane. Bilo je samo pitanje vremena kada æe doæi do njegove smene. Sunce iz èela Voðe odavano je prestalo da sija. Da je bilo prave opozicije, da mnogi opozicionari nisu bili na spisku Službe, da smo imali pravu elitu i otvorene medije mogli smo posao da završimo devetog marta 1991.

Petog oktobra više nije bilo moguænosti za kompromis i kombinacije. Graðani su bili odluèni da se promene izvrše. Odmah. Više nije bilo moguænosti za nagaðanja. Graðani su srušili režim. Svojatanje pojedinih lidera da su oni bili ukljuèeni u rušenje režima je smešno pubertetsko maèenje. Ostvarilo se moje predvidjanje iz 1988. da æe milion prevarenih izaæi na ulice i srušiti režim koga je ulica i izdigla. Istorija je zatvorila krug. Graðani su tražili nešto potpuno novo. I ta njihova želja je jedino bila èista. Sve ostalo je bilo istorijska prevara.

Nakon zloèinaèkog bombardovanja nezavisne država i nevinog naroda, birokratija Imperije, poražena i razoèarana neuspehom, odluèila je da finansijski ozbiljnije podrži opoziciju. Prispelih 70 miliona dolara, uprkos tome što se najveæim delom nisu namenski trošili, mnogo su pomogli da se stvori infrastruktura za rušenje režima. Meðutim, desilo se nešto mnogo znaèajnije. Posle bombardovanja vrh oligarhije se uplašio da su stvari otišle predaleko, da je njihov Šef izgubio svaku vezu sa životom, da previše sluša Mamu, i da, prema proverenim diplomatskim informacijama, sledi brza smena režima.

Despota je trebalo namamiti u zamku. Zamka su bili parlamentarni izbori. Oligarhija nije smela da dozvoli da se revolucija valja ulicom i da bude bez njihove kontrole, jer je postojala velika opasnost da dodje do nekontrolisanog osvajanja vlasti od strane graðana, što je ozbiljno moglo da ugrozi opljaèkani kapital oligarhije. Pronaðeni su insajderi u redovima režima, vrh Službe je bio spreman da postavi zamku Despotu, a vrh kriminala je dobio priliku da opere svoju prošlost u predstojeæim dogaðajima. Sve je bilo spremno za Veliku Prevaru. Vrh DOS-a je veæ deceniju saraðivao sa Tajnom Službom i bili su spremni za meko prizemljenje revolucije.

Izbori su trebali da pokažu volju naroda. Ako graðani glasaju za Despota, oligarhija æe se umiriti, Služba æe uhapsiti neke opozicionare zbog medijskog spektakla i nastaviæe se kupovina vremena. Ako graðani, ipak, sruše Despota na izborima, sve je bilo spremljeno da dodje do kozmetièke zamene režima. Novi ljudi, modernijeg izgleda i sa evropskom prièom, zauzeli bi unapred odreðena mesta. Ništa suštinski se ne bi promenilo. Sistem upravljanja nad državom bi ostao isti. Oligarhija bi platila podizanje standarda novih politièara, ali bi taj uloženi novac vratila pljaèkom u procesu privatizacije. Služba bi se oslobodila kompromitujuæih likova, a vrhovi kriminala bi se prebacili u legalni biznis.

Tako je napravljen zloèinaèki Pakt o nenapadanju koji je doveo do tragiènog uništavanja društva. I dok su oktobarske vatre gorele u dušama oduševljenih gradjana, koji su bili spremni na sve žrtve samo da nam, napokon, krene, glumci su zauzeli svoja mesta. Prevara je poèela pre reforme. Pet godina kasnije veæini graðana tek postaje potpuno jasno šta se u stvari desilo. Sva istraživanja govore da je veæina graðana razoèarana, da lošije žive i da nemaju poverenja u aktere izdane revolucije.

Moje prve kritike režima usledile su veæ 9. oktobra 2000. godine, kada sam objavio tekst “Prevrtaèi“ koji je nekoliko meseci ležao zabranjen. Drugi tekst “Monetarni šok“ o guverneru Dinkiæu nikad nije objavljen. Opomenuo sam javnost da se sprema prevara i da opasni tipovi, pohlepni i zlobni, neznalice, službenici meðunarodne finansijske birokratije, dolaze na vlast i da æe namerno sve uništiti. Današnje afere sve to potvrðuju.

Naglašavam, problem je bio u tome što je koncept reformi pogrešan i u tom pogrešnom konceptu uèestvovali su loši ljudi. Srbiji nema napretka dok se ne promeni koncept i ljudi. Ideologiju vulgarnog pragmatizma, gde se pod modernizmom smatralo druženje sa kriminalcima, zamenila je Ideologija verbalnog legalizma u kojoj se hapse politièki protivnici.

Koštunica je prevara, kao što su to bili i oni pre njega. Graðani su najveæi gubitnici. Oligarhija likuje. Uspela je još više da poveæa svoj kapital. Uspela je sve da obesmisli. Ugovor sa narodom je farsa. Afere se lansiraju neprekidno da bi se obesmislila bilo kakva moguænost narodne pobune. Privredni rezultati se friziraju. Lustracije nema. Katarze nema. Mediji su kontrolisani. Slobode nema. Pravde nema.

Plašim se da se nalazimo u velikoj nevolji. Prava pitanja još nisu došla na red. Sprdanje je postalo sveopšte stanje. Pornografija stil. Prostakluk svakodnevna pojava. Razorene su institucije. Korupcija je naèin poslovanja. Fraze o evropskim integracijama su šminka za prikrivanje pljaèke. Sledeæe dve godine æe biti izuzetno teške. Èuvajte svaki dinar. Štedite. Inflacija se zahuktava. Privreda nije pokrenuta. Dugovi stižu na naplatu. Deca izdane revolucije su pojela našu buduænost. Peti oktobar je istorija. Život ide dalje. Oèekujem Veliki Prasak.

Svedok, 11. oktobar 2005.