Početna Sadržaj Sagledavanja PETE MARAVICH PISTOL

PETE MARAVICH PISTOL

2651
0
SHARE

Petar Maravić /1947 -1988/ je košarkaški genije, koji je rođen u Pensilvaniji u srpskoj porodici i koji je pokazao sav talenat i inteligenciju srpske nacije. Ostaće upamćen u istoriji svetske košarke kao najbolji šuter svih vremena, sa postignutih prosečnih 44,5 poena po utakmici. Zbog takve preciznosti u šutu je nazvan Pištolj Pit.

Pit je prevazišao talenat legendarnog srpskog košarkaša Radivoja Žuće Koraća, koji deceniju pre njega bio najbolji evropski košarkaš i najbolji šuter sa prosekom od 32,7 poena po utakmici. Nijedan evropski košarkaš do danas nije uspeo da prevaziđe rekord Žuče, postignut 1965. godine na utakmici sa Alvikom u Stoholmu, kada je pogodio 99 koševa. To je drugi rezultat na svetu, jer još niko prevazišao legendarnog Vilta Čemberlena, koji je postigao na jednoj utakmici 100 poena.

Pit Maravič je bio virtouz košarke i umetnik sa loptom. Uveo je prvi u NBA dodavanje preko glave, iza leđa, kroz noge i pokazao svu raskošnost svoga talenta. Pokazao je kako se može velikim i predanim radom talenat dovesti do savršenstva.

Pogledajte na Youtubu sve snimke ovog genijalnog košarkaša.

Ja sam sve odgledao i uživao sam.
Na Pita Maravića mi je pažnju skrenuo moj rođak sa Floride. Nikada pre toga nisam gledao nijednu Pitovu utakmicu. Nikada. O njemu gotovo da ništa nisam znao. Sasvim sporadično iz detinjstva.

Počeo sam košarku da igram 1971. godine na terenu u Zemunu.
Gledali smo jugoslovenske svetske prvake i počeli da igramo. Bez treninga i bez nekoga da nam pokaže tehniku. Brzo smo naučili osnovna pravila i sve ostalo nam je bilo nepoznato. Tada nisu prenosili NBA utakmice.

Međutim, mi smo igrali košarku prema osećaju. Igrali smo košarku na potez. Nije bilo interesantno samo da se postigne koš i pobedi. Pravi frajeri su bili oni koji su igrali atraktivnio. Oni koji su znali da upošljavaju preko glave, iza leđa, koji su proturali loptu sebi i protivniku kroz noge i koji su sakrivali loptu.

To sakrivanje lopte iza leđa protivničkog igrača bio je vrhunac basketa. Publika je pljeskala. Devojke su padale na te trikove. Mi smo po čitav dan bili na terenu. Igrali smo sve sportove. Ponavljam, sve moguće sportove na suvom.

Tapkali smo sličice, igrali klikere, fudbal, rukomet, odbojku, trčali, skakali u dalj i pokušavali da zakucamo loptu u obruč.

Nismo imali kompjutere i igrice na mobilnom telefonu. Nismo imali kablovsku da gledamo Pistol Pita. Nešto smo slušali o nekom tipu u NBA, koji je legenda. Ali, nažalost, nikada nisam video njegov raskošan talenat.

Prvu put juče. Odgledao sam sve njegove klipove. Kako je to neverovatno, mi smo igrali istu takvu košarku. Niko nam nije pokazivao driblinge i finte. Niko nam nije pokazivao kombinacije u toku igre. Sami smo sve savladali. Ne znam kako to da objasnim, ali to je jednostavno bilo tako.

Moj partner u nenadmašnom kombinovanju i sluđivanju protivničkih igrača je bio Mladen Lugonja Maja. Moj drug iz osnovne škole, koji je bio virtuoz na basketu i sa kojim sam se na pogled razumeo. Nismo trenirali. Nikada. Nismo uigravali kombinaciju. Nikada. Nismo se dogovarali. Jednostavno, mi smo igrali.

Kako je to moguće?
Nemam pojma. Znam samo da smo neverovatan osećaj imali tokom igre. Nikada nismo znali šta ćemo da odigramo, ali smo uvek odigrali pravu kombinaciju. Oni koji su igrali ulični basket me razumeju. Verujem da su i oni imali takvog saigrača.

Postoji neki fluid između igrača, koji imaju raskošan talenat. To je lepota igre i kombinovanja. Geg. Potez. Fora. Banana. Lopta iza leđa. Sakrivena lopta.

Da li je to sve slučajnost?
Nije.

Kasnije sam taj fluid osetio sa još jednim mojim drugom Vladom Kovčinom. Ista priča. Isti osećaj. Na pogled. Neverovatno. Bez treninga i uigravanja. Samo dogovor, ko koga čuva. Ostalo nas ništa nije zanimalo. Basket se igrao kao da nam je to poslednja utakmica u životu. Kao da je to borba za život i smrt. Nije bilo izgubljene lopte. Nije bilo sebičnog ispucavanja. Samo sloboda talenta. Nadmetanje u potezu.

Igrali smo na Adi Ciganliji najbolji basket u gradu. Da li neko trenira ili igra za neki tim, to nije bilo važno. Morao je da to dokaže na terenu. Mi nismo trenirali, jer smo se opredelili da učimo i studiramo. Kada se zaželimo basketa, posle nedelju dana neigranja, igrali smo isto ovako kako je igrao Pistol Pit. Igrali smo za sebe i publiku. Igrali smo da sami sebe pobedimo. Svaki put.

Danas, nažalost, takve igre radi igre više nema.

Igram i dalje basket. Volim da igram jedan na jedan sa mladićima iz srednje škole i fakulteta. Više nema one energije koju smo mi imali. Nema želje za pobedom. Nema poteza. Nema vrištanja i urlanja.Nema strasti. Sve je nekako bezvoljno. Momci su savršeno građeni. Visoki. Lepi. Zakucavaju. Međutim, problem je u njihovoj glavi. Psihički su labilni. Mekani. Neodlučni. Brzo se razočaraju. Ne igraju odbranu. Ne kombinuju. Ne igraju za publiku. Ne igraju čitav dan. Brzo se umore. Padnu brzo kada gube. Ne mogu da ponesu kada gube.Nema borbe za svaki poen. Nema borbe i kda se gubi sa velikom razlikom.

Nove generacije rastu u elektronskom dobu.
Njima je basket rekreacija.
Nama je basket bio život.

Sve sam ovo napisao u počast Pit Maravića. Srbina. Koji je pokazao neuništivu inteligenciju i talenat ovoga naroda. Koji je svima nama pokazao šta sve možemo da dostignemo.

Nemojte da se predajete! Mi smo talentovana nacija.
Nije sve izgubljeno.
Basket se igra do 21.
Trenutno politički ološ vodi 11:10.
Umorili su se i nemaju snage.
Jedna banana i lopta kroz noge će ih izbaciti iz vlasti.
Igraj do kraja!
Pobeđujemo!

Beograd, 03.10.2014

SHARE