Početna Tekstovi ПЕТАР ВЕЛИКИ

ПЕТАР ВЕЛИКИ

2523
0
SHARE

     РОБЕРТ К. МЕСИ

 „ ПЕТАР ВЕЛИКИ“ I-II

 

Пишући биографију Петра Великог у два тома, Роберт К. Меси је показао школски пример како се романескно, објективно, детаљно, са много разних података, који осветљавају све ликове и догађаје са разних страна, може да се објасниједан велики државник и његово доба.

 

Одавно нисам прочитао дело писменијег и образованијег историчара, који показује да историја није набацани след датума, имена и догађаја на једном месту, као нарамак дрва, сувопарно изнетих као да се читају рачуноводствени извештаји фирме која је отишла у стечај и чију имовину стечајни извршитељ хладно пописује како би се некако намирили огромна потраживања преплашених поверилаца,већ да је историја  богата повест о једном добу и људима који су га креирали, који су били главни јунаци једног великог романа реке, кога толстојевски пише историчар који, прво, зна да пише и зна да осветли историјску позорницу на којој се радња одиграва и даје прецизне историјске и психолошке  портрете свих јунака те велике драме, уносећи свој уметнички таленат у сликању свих тих ликова, не прескачући најмање детаље у описивању њиховог изгледа и карактера, а, опет, с друге стране, задржавајући пристојно одстојање од свих њих подједнако, не везујући се за никога превише емотивно, како би сваком читаоцу омогућио да он  сам суди о том времену и тим људима, да читалац доноси крајње закључке самостално, јер историчар не пише повест због себе, него због оних који из те повести морају нешто паметно да науче и запамте, да се не би догодило, како се то иначе догађа када читамо лоше историчаре, да заборавимо шта смо читали и шта је у том обиљу датума и догађаја било заиста важно да запамтимо.

 

Мали број историчара зна да раздвоји битно од небитног, да истакне оно што је важно а да мање важно остави у другом плану, да одслика један мали детаљ који ће нам више говорити о актерима историјских догађаја, него томови неважних историјских података из званичних архива које нас могу удавити својим укориченим, чиновничким баналностима дворских записничара и дебелом прашином која се одавно ухватила по тим баченим у страну документима, јер их нико више не чита, јер никоме више ни не требају, јер нису требали никоме ни у тренуцима када су писани, осим оних надобудних и охолих историјских победника који су хтели да се овековече, похвале и прикажу као вежни историјски јунаци, који настоје и покушавају  да се самохвалом некако угурају, макар и на превару, да уђу, да се упишу у вечну Књигу живота.

Ево, рецимо, једног таквог малог детаља који се памти и који говори о немирном дечијем карактеру Петра Великог и његове царске пратње која се, захваљујући визијама младога цара, на свом путу упознавања цивилизације Европе, где су посећивали бродоградилишта да би научили како се праве бродови, обрели у Енглеској и јануара 1698.године се искрцали у Лондон, где су се високи гости из Русије уселили, да би цар умакао светињи која га је свуда пратила, у Детфорд и сместио се у Сејс корт,отмену кућу чувеног есејисте Џона Евелина, предивну велику кућу, како пише Меси, која је била : „своме власнику понос и дика ; четрдесет пет година је уређивао њене вртове, травњаке за куглање, шљунчане стазе и шумарке“, али коју ће гости из Русије за три месеца боравка тако уништити својом немарношћу да ужаснути Евелин неће моћи да је препозна.Највише је страдала величанствена жива ограда од зимзелена, дугачка сто двадесет метара, висока три метра, а широка два метра, која је била спљескана од ручних колица која су силом протеривана кроз њу. „ Суседи су известили Евелина да су Руси проншли троја ручна колица, непозната у Русији, па измислили игру : један седи у колицима – понекад је то био и цар- а други га трком гура у живицу.“ Када знамо да је цар био висок 2,03 метра, онда  ова дечија игра 26-годишњег младића у најбогатијој земљи света, колонијалној сили, најбоље говори о његовом дивљем и непокорном карактеру.

 

Меси нам приказује Петра Великог у његовом владарском успону од преплашеног дечака ,који се крије са мајком и дворским слугама у забитим и мрачним собицама Кремља, да га  не посеку разбеснели стрелци његове старије сестре Софије, због чега му је доживотно остао нервни грч на лицу када би се узбудио, до његовог императорског величанства,окрутног и суровог владара, који присуствује мучењу и убијању својих политичких противника, који, у паничном страху да му не преотму власт, жртвује невиног сина и неопростив грех пред Богом чини, који излази, после осамнаест година крвавог сукобљавања и прогањања, као велики победника над својим опасним супарником, храбрим ратником и војним стратегом, сином Бога рата, шведским краљем Карлом XII, али који, када је у новембру 1718.године, чуо да јеодважни шведски краљ погинуо у ноћном јуришу на Гилденлеве, истурено утврђење Фредерикстена, заплакао пред групом  својих официра и рекао : „ Ах, брате Карле! Колико ми те је жао!“ и наредио да се на руском двору огласи седмодневна жалост.

 

Задржаћу се овде само на поглављу НОВА РУСИЈА, које приказује реформе Петра Великог унутар Русије и како остављам читаоцима да уживају у читању овог историјског романа, морам тако да назовем ово узбудљиво штиво које читате у једном даху,мада знате крајњи исход догађаја, не можете да сакрије узбуђење пратећи напетост и обрте у догађајима које нисте очекивали,таксативно износим шта је све реформисао владар који је из корена променио заосталу и феудалну Русију и које нове принципе у својој владавини је увео, не би ли и ми нешто од њега научили:

 

  • „Паметни господари умеју да изаберу и паметне саветнике и да надзиру њихову верност.Због тога у мудрог господара не може да буде глупих министара“. У политичком животу Србије је све обрнуто. Глупи господари бирају глупе министре и зато и даље пропадамо.
  • Цар схвата да је највећи проблем у унутрашњој државној управи – он сам, да је сва власт у држави сувише сконцентрисана само у његовим рукама и да такав начин управе није ефикасан за државу, поготово тако велику државу као што је Русија. Сви српски властодршци, нарочито овај несретник Вучић,нису још увек схватили оно што је Петар Велики знао пре триста година.
  • Цар је схватио важност владања путем закона и институција, а не путем произвољне моћи појединца, па макар и тај појединац био и он сам.Уместо да се људима управља наређивањем одозго, треба их учити, усмеравати и убеђивати.Нужно је објашњавати шта су интереси државе и то представити тако да људима буде разумљиво. Шта да кажемо на овако размишљање цара? Наши влатодршци нису цареви, али се понашају да су изнад закона и интитуција.
  • Цар је увео СЕНАТ састављен од 9 сенатора, али није био задовољан њиховим радом , па је „ наређивао да на сатанцима не губе време на разговоре о ономе што нема везе с послом и да не брбљају и збијају шале , ЈЕР ЈЕ ПРОПУШТАЊЕ ВРЕМЕНА  ПОПУТ СМРТИ НЕПОВРАТНО!“ Шта да кажемо на наше жалосно стање представничке демократије, где се у Народној скупштини, о трошку пореских обвезника, брбља,тртља и баљезга, док држава дубоко тоне у сопствену пропаст.
  • Цар је учио сенаторе као децу. Морају се појављивати уторком и четвртком у Сенату, „ морају се понашати како пристојност налаже.На заседањима не смеју да разговарају о споредним стварима које немају везе са нашом службом, а још мање се занимати беспосленим разговорима и шалама, а ако неко крене да говори, други га не сме прекидати, већ ће му дозволити да заврши и понашаће се као васпитани људи, а не као пијачарке“. Како се понашају посланици у нашој Народној скупштини?
  • Међу моћним и богатим сенаторима је владала мржња и љубомора, међусобно су се оптуживали за крађе и лоповлуке,избијале су жестоке препирке, па чак и туче, док цар није одлучио да казни једног од њих Шафировљева, кога је осудио на смрт,извео га  пред џелата да му одсече главу и у последњем трену, када је џелат замахнуо секиром,помиловао га и протерао у Сибир.
  • Цар је сматрао да СЕНАТ преспоро ради и дао им је тачна упутства како се доносе одлуке и у ком временском периоду морају да донесу одлуке. Уколико сенатори то не буду поштовали и уколико се буду неодлучно понашали, биће ухапшени и затварани у Петропавловску тврђаву, где ће остати док се случај не достави цару. У представничкој демократији је општи јавашлук и немар, посланици могу да се иживљавају и раде шта хоће, никоме не одговарају за своје простаклуке и безобразлуке.
  • Цар је ограничио време дискусије сенатора на основу пешчаног сата,
  • Цар је схвати да нема људе који су спремни да ефикасно воде државу и позвао је стране стручњаке, добро их платио, који су устројили државну управу и омогућили брзи развој Русије.Није зазирао да странце ставља на чело својих армија и они су верно служили Русији. У савременој Србији је све обрнуто. Неспособни властодршци доводе корумпиране и неспособне странце, страним компанијама дају чак субвенције из пара сиромашних грађана, дозвољавају им да вршљају по држави и да уништавају државу за рачун страних обавештајних служби и интереса страних држава,наших вековних непријатеља, убеђујући грађане да је све то у интерсу и државе и народа.
  • Цар је увео да државни службеници морају да имају сталну дужност стицања образовања,
  • Указом цара слати су млади људи по Европи да уче техничка знања и враћали су се у Русију да стечена знања пренесу у државу,
  • Племићке привилегије није прихватао, увео је војну и државну обавезу за синове племића и земљопоседника, док је награђивање било према заслугама, тако да су у Петрово време храбри, сиромашни младићи који су се истакли у рату могли да брзо напредују и да стекну велике државне почасти и титуле. Ерих Фром би то назвао рационални караткер власти, где напред иду по заслугама за државу и народ најбољи, док је у Србији деценијама ирационални карактер или владавина олоша, где на државне функције долазе највећи полтрони, лопови и преваранти.
  • Цар је имао највеће проблеме са корупцијом и Меси пише „ Петар се, као човек са једноставним прохтевима, гнушао безочне похлепе својих сарадника који су грабили сваку прилику да опљачкају државу.“ Био је истрајан до краја свога живота и један његов поштовалац је написао : „ Труди се велики монах, а ништа му не полази за руком, сарадника мало-он узбрдо за десеторицу вуче, а низбрдо вуку милиони, и како посао брзо да заврши?“

 

Шта мислите?

Како државник да успешно да води државу?

Читајте о Петру Великом, јер он је спасио Русију пропадања, модернизовао је и направио великом силом.

Можда ћемо научити нешто што морамо да урадимо за спас Србије.

 

Београд, 09.03.2018

 

 

SHARE