ПЕСНИЦА
Сутрадан у 8,00 часова секретарица ми каже да ме тражи шеф кабинета Анте Марковића. Поранили. То је добар знак. Узимам везу. Пријатан женски глас ме поздравља и пребацује везу на премијера.
Па, господине Драгаш, где сте ви јуче на ручку? Тражио сам вас, али су ми рекли да сте отишли.Председниче, ја сам приватник радим по читав дан до касно увече и немам времена за ручкове. Узгред, већ сам био изнервиран и нисам хтео да се додатно нервирам. Извините, неке ваше колеге су баш претерале. Ништа, ништа! Научио сам ја да се борим против бирократа. Знате како каже Крлежа, најтеже утврђење за освајање је људска лобања. Ха-ха! Одлично!Сагласан! Видите, хтео сам да вам кажем да је ваше јучерашње излагање било изузетно. Мени се много свидело…Хвала! Нема на чему. Чуо сам много лепих речи о вама од људи које изузетно ценим.Хвала! Хтео сам да вам предложим, ако се, наравно, ви слажете да се ви и ја састанемо и да сами, на миру, разговарамо. Када? Па, зовем вас да видим када ви можете. Председниче, да сам полтрон, попут неких мојих старијих колега, рекао бих ево, одмах, трчећи долазим, али нисам лицемер. Рекао сам вам да радим по читав дан, могу вечерас у 22,30 часова. О-о, необичан термин! Може! Прихватам! Дођите у премијерску вилу. Знате ли где смо? Не знам.Ево, сада ће моја сарадница да вам објасни. Хвала вам и видимо се вечерас. Важи, бићу тачан.
Могао сам да пребацим све састанке на моје директоре и да одмах одем код њега у кабинет, али сам хтео да га тестирам. Ако заиста жели да разговара са мном, пристаће на сваки термин. Зато сам рекао 22,30. Прихватио је одмах. Значи, стало му је да разговара са мном. Ноћни термин је много мирнији. Неће га прекидати државним обавезама сарадници. Нисам очекивао да ће састанак бити у вили на Уклетом брду, али шта сам могао. Долазим, ипак, на његов позив.
Био сам у минут тачан. Срдачно ми је стиснуо руку. Чврсто се рукује. Снажан стисак. Прави мушкарац. Сели смо у салон. Узео сам киселу воду. Знао је да сам пореклом из Стрмице, крај Книна.Интересовало га је порекло моје породице и моје одрастање. Колико имамо времена, председниче? Ја, млади господине, нигде не журим. Ако ви имате времена, волео бих да о свему поразговарамо. Наравно! Објаснио сам му порекло породице Драгаш из раног XIV столећа и да је последњи ромејски цар био Константин XI Драгаш.Био је запрепашћен. Није знао тај историјки податак. Ипричао сам му да сам рођен у Земуну у радничкој Колонији Б у 15 квм, где је увече спавало деветоро мушкараца, мојих рођака, отац, мајка и ја. Због лоших услова становања, родитељи су ме дали на колеџ у Стрмицу , код њихових родитеља, тако сам завршио прави животни факултет уз генерацију 1885 -1903, који су ми били учитељи и најбољи другари. Био је одушевљен. Испричао сам му неколико интересантних анегдота из живота са мојим ђедовима и рођацима на селу. Смејао се од срца. Сузе су му заблистале у очима. Рекао сам му како радим на себи, стално учим и истражујем, интересује ме историја, филозофија, књижевност, уметност и религија, док ми је економија потребна за моје послове.
А политика? Имам политичке идеје, али народ то не жели да чује. Народ верује политичким демагозима, који га уништавају. Оперативно бављење политиком ме не занима.Мислим да идемо према грађанском рату.Како да га избегнемо? Могу отворено да говорим? Наравно. Нећете да се љутите? Нећу. Ви треба да извршите државни удар и да похапсите националне поглавице.Молим? Да,да! Похапсите их, сместите их на Брионе, изолујте, донесите им ножеве и мачеве, нека се међусобно потамане. Али, неће они да се туку. Курвини су то синови. Опасни преваранти. Они хоће народе да уведу у рат. Мислите да нема другог решења? Нема. А оснивање нове партије? Глупост! Зашто? Идете на њихов терен, где сигурно губите. Они чекају ваш погрешан потез. Ви сте тренутно најпопуларнији од ових напаљених националних поглавица, који народе заводе и вуку у рат. Тренутно је тако. Имате историјску прилику. Ваша популарност неће још дуго да траје. Сада је прави тренутак. Ви једини можете да спречите избијање грађанског рата. На вама је историјска одговорност. Не видим друго решење. А, свет? Три дана ће брујати и престаће. Шта нас брига за свет. Поткупићемо их да ћуте. Мислите да Југославија оваква не може да опстане? Не може. Боље решење је да буде – конфедерација. Свако плаћа своје рачуне, док нам је обрачунска валута – немачка марка. Нема рата и убијања. Мирно се разилазимо и радимо где имамо интересе. Ви сте гарант тог мирног процеса раздруживања. Знате, већ сам словеначким новинама рекао – Боље да правимо новац, него да се убијамо! Боље да водимо љубав, него да ратујемо! То је стратегија изласка из ове југословенске трагедије.
Станка. Дуго ме гледа. Пије воду. Почиње да ми објашњава зашто та стратегија није добра. Аргументи су му слаби. Никакави. Схватам да је он превише културан, фин, пажљив и да, ипак, долази из титоистичког режима.Партизанска прошлост. Нема храбрости за велики историјски искорак. Што више образлаже зашто мора да направи своју партију, све мање може да ме убеди. Одлучујем да му не противречим и да га само слушам. Искрено му кажем да ће га најурити са места премијера и да ће његову политичку партију националне поглавице да демонизују. Наравно, то је моје мишљење. Можда грешим. Искрено сам вам рекао шта мислим. Ви одлучујете и сносите сву историјску одговорност.
А економија? Реците ми, исто овако искрено, шта мислите о мојим реформама. Крлежа би рекао – чорбине чорбе чорба.Истоштогмуђ! Највећи српски писац Борислав Пекић у његов роману „ Златно руно“ има најлепшу сцену када Симеон Његован шминка мртвог Сулејмана под Сигетом 1566.године, како би спречио да се војска не распадне. То су ваше реформе.
Где је проблем? Нема системских реформи, коренитих и радикалних реформи, које мењају паразитско-тоталитарни систем из темеља. Све је површно и неодрживо. Зато су реформе пропале.Мислите да су заиста пропале? Не мислим, него знам. Сваки дан сам на тржишту, ваше реформе више не постоје. Нема их, председниче! Ратничке поглавице су обисмилили ваше реформе. Све су урадили да их униште. Није им било тешко, јер су реформе биле погрешне. Гледа ме забринуто.Уздише. Дубоко. Да, да, то је жалосно што чујем. Ваша јучерашња метафора о везаности динара за немачку марку ми је отворила очи. Хвала.Курс је пробијен? Одавно.
Нагне се према мени. Додирне ми руком колено. Хтео сам да стегнем курс. Неко време. Да га стабилизујем.Погрешно, председниче.Зашто? Пружите руку. Отворите јако шаку. Тако. Ево, ја ћу сада да вам ставим овај метални динар на длан. Затворите шаку! Јако! Стисните из све снаге! Тако! Јаче, ако можете. Тако! Е, видите, ви сте сада стегли курс. Одлично! Ја сад идем! Долазим сутра увече у исто време. Ви држите тако стиснуту песницу до сутра увече. Шта ће да се догоди? Утрнуће вам рука и прсти ће сами да се отворе. Тако не може да се брани девизни курс.
Имам још један пример мога ђеда Јована, али је безобразан. Ха-ха! Сами смо,слободно! Поноћ је прошла, никога нема у кући. Могу да испричам? Обавезно. Мој ђед Јован је говорио – Рађе би чува џак бува, него женску ствар!Ха-ха! Сјајно! Ха-ха! Наш народ је генијалан.Слажем се, председниче. Поноћ је одавно прошла, ви сте уморни и ја морам даље.Нисте уморни? Нисам. Мени почиње трећа смена. Како? Не разумем? Ви настављате да радите? Наравно! Берзе у Токију, Хонг Конгу и Сингапуру се ускоро отварају. Мој директор девизне позиције чека моје инструкције. Извините, а колико ви спавате? Четири сата. Зар то није мало? Све је иднивидуално.Постоји техника спавања. Коју сам ја пронашао за себе.Како то мислите? Што дуже спавате, више вам се спава.Није важна дужина сна, него дубина сна.Знате колико је спавао Тесла? Вероватно нешто мало. Спавао је један сат. Али, молим вас, то је Тесла.Морате ми испричати вашу технику спавања. Може. На једном ручку. Договорено. Хвала./ 1991 /
