Početna Tekstovi ПЕРСИЈАНЦИ

ПЕРСИЈАНЦИ

307
0

ЛОЈД ЛЕВЕЛИН -ЏОУНС

ПЕРСИЈАНЦИ“

 

 

Ми о Персијанцима највише сазнајемо из грчких извора, најмање из самих персијских извора. Грци пишу историју о Персији, како би Радјард Киплинг написао, из перспективе белог човека. Тачније, из перспективе Грка, који су све друге народе, који нису Грци, прогласио за варваре. Прецизно написано из „ надуваног поноса Атињана и њиховом нараслом поносу сопственог значаја.“ / стр.30/

 

Пошто су покрали нашу, винчански цивилизацију, присвојили је као своју и себе прогласили за утемељиваче европске цивилизације, Грци су наставили тако да негирају све друге цивилизације и културе, стварајући предрасуде о њиховом значају .

 

„ Оно што је изникло из тог дуготрајног наслеђа империјализованог панхеленизма је низ штетних премиса и штетан закључак да је класична Грчка била изузетан тренутак у светској историји и да је Запад неоспорно на добитку због тога што је наследио грчку културу.“ / стр.35/

 

Империјални панхеленизам је сакрио праву историју наше цивилизације и  успели су да пониште и потисну нашу древну баштину, приказујући да је европска цивилизација почела од њих и да су они заслужни за њено утемељење.

Тај препотентан и арогантан став су Римљани успели, својим насилним освајањем, да неметну читавој Европи.

Фалсификована историја је прикривала праву истину о европској повести.

 

Ова књига то доказује, јер нам открива раскошну персијску цивилизацију, коју су Грци негирали.

 

Грци представљају Персијанце као кукавице,сплеткароше, феминизиране, осветољубиве и нечасне, они су оваплоћење варварства.“ / стр.28/

 

Разлог оваквог представљања је врло једноставан :

 

Грчка опсесија Персијанцима била је усресређена на умањење њихове веродостојности као водеће светске силе.Оцрњивање Персијанаца – клеветањем или олајавањем -имало је за циљ да смири ране настале због бола и страха под претњом и реалношћу чињеница да су Грци суседи царства чије су територијалне амбиције веома стварне….Они су омаловажавали, деградирали и унижавали Персијанце и потврђивали грчку ( народчито атинску) надмоћ.“ / стр. 32/

 

И Херодот је заступао овај грчки наратив, јер је рођен као поданик Персијанаца, његов родни град Халикарнас је био део Персијског царства, па је намерно Персијанце приказивао као истинску антитезу у односу на просвећене Грке.

Западњаци су себе видели као непосредне наследнике чудесне грчке цивилизације и преузели су тај наратив о изузетности и цивилизованости, док су све друге народе, који нису баштинили културу класичног хеленизма, сматрали нижим цивилизацијама.

 

Нажалост, такво изопачено схватање повести је још увек доминантно.

Зато ми, Срби, као древни народ, страдамо, јер окрутни Запад не може да прихвати истину о свом насилном, пљачкашком, преваратнтском и геноцидном пореклу.

Данашња криза Запад је последица управо те велике историјске преваре, подметања, фалсификовања и лажи, која више не може да се одржи.

 

Грчки ратови против Персијанаца су приказани као одбрана једне више цивилизације од насиља азијских, варварских народа, која је претила да уништи један развијени и просвећенији свет демократије и слободе, али то је била велика лаж. Многи јонски грчки градови-државе  наставили су да практикују демократију и под персијском влашћу.

 

Идеја да су Персијанци кочили и заустављали културни развој Европе је апсурдна.“ / стр.37/

 

Аутор ове књиге сматра да мора та историјска неправда да се исправи и мора да се  „ послуша истински древни глас Персије.“

 

Ко ће да проговори и послуша истински древни глас Срба?

 

 

Персијска прошлост се преносила песмама, баснама и легендама, живим усменим предањем.

 

Пре 1.300 старе ере номадска племена из средње Евроазије, која су себе називали аријевци и који су говорили авестанским језиком, сестринским језиком санскрта, населила су се на Иранској висоравни. Најуспешнији насељеници били су Међани и Песијанци. Међани су остали на северу, док су Персијанци населили југ у област Парс.

 

Оснивач царства Ахеменида је био Кир II или Кир Велики ( 590 – 530 п.н.е), син Камбиза I  и међанске принцезе Мандане, који је, попут друге деце Персије, такав је обичај био,  све до шесте године одрастао међу женама и девојчицама и ретко је виђао оца. Након тога је одлази у мушки шатор и пролази сурову обуку за ратника.

 

Персијанци су први у свету увели обичај да се носе панталоне.

 

Интересанта ми је била битка за Пасаргаде у пролеће 550.г.п.н.е, када је супарничка Медија, предвођена способним Астијагом, одлучила да се обрачуна са Киром и да заустави његова даља освајања. Бројнији и опремљенији Медијци су потиснули Кира у планинине и вероватно би доживео пораз да се нису укључиле храбре персијске жене.

 

На тим планинским стазама персијске војнике су зауставиле жене које су рашириле хаљине, севале гениталијама и довикивале им : „Где сте пошли, забушанти?!Хоћете ли поново да угмижете тамо одакле сте изашли?“ /стр.82/

То је пресудило битку.

Персијанци су се вратили и победили.

Тако су почели освајачки походи и успон Кира Великог.

 

Где су данас наше храбре србске жене да стану пред своје мушкарце забушанте и мекушце да их натерају да постану одважни и храбри, попут наших предака, да се побуне и сруше тиранију и ослободе народ окупације?

Кир је 537.г.п.н.е. ослободио Јевреје из вавилонског ропства и више од 40.000 њих је вратио у Јерусалим, обећавши да ће да обнови храм о његовом личном трошку.

 

Његов син Камбиз се 525 г.п.н.е. крунисао за фараона Египта. Дозволио је Египћанима да слободно исповедају своју веру, право да тргују и размењују робу и да неометано раде, па су Египћани наставили нормално да живе после Персијског освајања.

 

Дарије Велики ( 549 -486.п.н.е) је био најсамоуверенији, најамбициознији, најбестиднији и најуспешнији пропагандиста антике. Био је мајстор манипулације, начин како је дошао на власт наместивши да његов коњ први зањишти, преко копања канала и повезивања Нила са Црвеним морем, освајања номадских србских племена Скита на северу Дунава, па до прављења брзе поште, најстарији облик Пони експреса, велике градње палата и споменика, дворова; све је то утицало да Персија постане најмоћније царство и Дарије Велики приграби почасти да је најмоћнији владар династије Ахеменида.

 

Упрксо томе што је аутор доследно и педантно изнео историју Персије, сматрам да његови закључци о пропасти Персије нису прихватљиви. Наиме, он сматра да је Персија била моћна све до освајања Александра Великог и да није ништа изгубила од те своје моћи, али не објашњава зашто се онда царство тако брзо урушило од много мање војне силе, коју није могао да савлада Дарије III ( 336 -330 p.n.e).

 

Разлоге пропасти, према мом мишљењу, након свега прочитаног, треба тражити у сталним династичким сукобима између многобројних наследика, погубан утицај харема и многобројне деце и жена царева, који су практиковали инцест и тако све радили да очувају царство, не водећи рачуна да ће родоскврнављењем да покваре крв и да затрују односе у царским породицама.

 

Најмоћније средство у тим њиховим, породичним обрачинима је био – отров, који је однео животе многих владара и њихових наследника. Немилосрдна и окрутна је била борба за престо. Нису имали милости према толиким претедентима на престо, па се догађало да су убијали на десетине или стотине синова само да би осигурали своју владавину.

 

Тако се моћно царство урушавало изнутра, јер владари више нису могли, услед великих породичних, дворских сплетки, борби, подметања и убијања, да се посвете одбрани интереса читавог царства, што је омогућило многобројним поробљеним народима да се побуне и да сачекају Александра Великог као свог ослободиоца.

 

Београд, 7533.г. цветањ