Početna Tekstovi ПАЗОЛИНИ ПО ПАЗОЛИНИЈУ

ПАЗОЛИНИ ПО ПАЗОЛИНИЈУ

339
0

ПАЗОЛИНИ ПО ПАЗОЛИНИЈУ

 

 

Пјер Паоло Пазолинији је један од мојих омиљених режисера.

Не смета ми што је био марксиста и хомосексуалац, јер је био уметнички геније.

Отворено се и сурово обрачунао са агресивним фашизмом, похлепом ситне буржоазије и нарастајућим конзумеризмом у италијанском друштву.

Брутално је убијен у Остији 2. новембра 1975.године, док је писао свој незавршени рома ИЛ ПЕТРОЛИО, где се окомио на врхове власти,  напао њихову корупцију и сарадњу са мафијом и америчком ЦИА.

Мада је хомосексуална проститутка Ђузепе Пелоси признао да је убио Пазолинија, више него очигледно је било да иза убиства, ипак, стоје фашистички екстремисти, којима се Пазолини замерио.

Начин како је убијен је био фашистичка обрада неистомишљеника – највећи италијански интелектуалац је дивљачки пребијен, више пута прегажен аутомобилом и запаљен.

 

Књига која је пред вама је интервју 1969.године Ђузепеа Кардила, председника италијанског културног центра у Њујорку,  са најзначајнијим и најконтроверзијним уметником и интелектуалцем XX столећа.

Који је други пут посетио Њујорк.

 

Издвојићу, за оне који поштују Пазолинија, неколико, мени интересантних запажања и мисли режисера, уверен да ће то да буду  сасвим довољно да се одлучите да прочитатеову малу и кратку исповест.

Истовремено, можда ћете да откријете нешто ново о Пазолинију, нешто што ће да вам помогне у бољем разумевању његових филмова, драма, романа и есеја.

 

„ Свој живот треба да посматрам као хаос у који готово несумично урањам руке…“ / стр48/

 

Признаје свој вечити осећај за заједништво и сиромашне :

 

„ Ето, дакле, очигледно је да мој осећај за заједничко, који је у основи мог интересовања за сиромашне, дубоко укорењен у мени…у компликацијама, у најкомпликованијем ковчегу моје личности.“ / стр.51/

 

Велики утицај на њега су имали, када је имао четрнаест година, дела Достојовског и Шекспира, али га је читање симболистичке и декадентне поезије Рембоа навело да постане антифашиста, баш у времену када је италијански фашизам бујао.

 

Сваке године је ишао у Фурланију, на село своје мајке, научио фурлански дијалект и написао песму на фурланском, али је постао марксиста 1946.године, мада није читао марксистички литературу, када су се фурлански надничари, уједињени под заставама и са црвеним марамам око врата, супроставили фурланским велепоседницима.

Нашао се између две класно сукобљене стране и подржао је надничаре.

Након тог искуства почео је да чита Маркса и Грамшија.

Та марксистичка литература је променила његову свест и личност.

Доживео је, како каже, преобраћење.

 

„ Овакве акције, учествовање, протестовање, приклањање борби, солидарност, спроводио сам све време …то је била акција подршке која није подразумевала напуштање књижевности.“  / стр.63/

 

Искрен је и признаје да је прочитао сва Лењинова дела и да чита комунистичке књижице Мао Цедунга.

 

Сентименталну и људску трауму је изазвало његов прелазак са села Фурланије директно у сиромашна предграђа Рима.

„ Дакле, стигао сам у Рим из Фурланије , директно са села и из сељачког света, чист, прецизан, моралан, поштен; стигао сам у то огромно гротло каква су римска предграђа…приказање римског лумперпролетеријата, прашином, богохуљењем, цинизмом, неспознатим католичанством, стоичким паганизмом, за мене је све то била права траума.“ / стр.68/

 

Сви ови описи су ми јако блиски, доживаљвам их као личне утиске, јер сам  рођен у радничкој четврти Колоније Б у Земуну, одмах уз ограду фабрике комбајна ЗМАЈ, где ми је отац радио, па препознајем тај лумперпролетеријат, који се насукао на  пропагандну демагогију комуниста о власти радничке класе, бољем животу и социјалистичким плановима за индустријску изградњу порушене земље.

Пазолинију је левичарење и марскизам помогао да превазиђе дечачке трауме, мени то нису биле  никакве трауме, већ је било природно окружење у коме сам одрастао.

За боље одрастање радничка деца из предграђа нису знала.

 

„ … у стварности ми се римска предграђа појављују управо као приказање, као сан, као стилски сан, као светилиште лумперпролетеријата, као коначан свет.“

/ стр.72/

 

То је утицало на његов уметнички стил.

 

„ Дакле: не варам јер је стил директан производ мога осећања стварности као приказања божанског.То јест, не могу да видим природност у природи.“

/ стр.73 /

 

О његовом поимању Бога.

 

„….ја сам агностик пред проблемом Бога…атеиста и лаик…за античког човека, за прединдустријског човека, за човека који живи у сељачкој цивилизацији, у сваком предмету, у сваком догађају и на сваком нивоу живота он је могао да осети присуство светог.“ / стр.74/

 

О  свету у њему и Богу.

 

„ ја сам рођен у сакралном свету …међутим, у мени је стварност и даље хијерофанија и управо то је противречност..моја је религија облик иманентизма: то јест, стварност је хијерофанија, али пошто ја не верујем у трансцеденталног Бога- а с друге стране стварност је хијерофанија – то значи да је сама стварност Бог.“ / стр.76/

 

О поезији.

 

„ Поезија коју сада пишем је непријатна, недопадљива, то је поезија која једва може да се конзумира…Ја знам да поезија не може да буде предмет потрошње…Социолози кажу да систем једе све и упија све. Није тачно,постоје ствари које систем не може да упије, не може да свари. Један је, на пример, управо поезија која, према мом мишљењу, није предмет поршње Можете хиљаду пута да прочитате неку збирку песама а да је не потрошите.“ / стр.100/

 

Завршићу Пазолинијевим речима.

Можете да сто пута одгледате Пазолинијеве филмове и сто пута да прочитате његова дела, увек ћете нешто ново да научите.

Пазолини не може да се потроши.

Он је вечно актуелан и изазован.

 

Београд, 7532. гумник.