PAUL KRUGMAN
piše : Branko Dragaš,18.04.2012
Estradni nobelovac,profesor,ekstra plaćeni kolumnista, predavač koji uzima 20.000 dolara za jedan sat svog izlaganja,dobitnik mnogih prestižnih nagrada, samo za nagradu SVERIGES RIKSBANK je dobio 1,4 miliona dolara,za doprinos novoj teoriji trgovine,pisac 20 knjiga, preko 200 stručnih članaka i više od 750 kolumni,optužen za neetičko poslovanje u slučaju propasti ENRON-a, prof.dr. Paul Krugman je najveći zagovornik kenzijanske ekonomske doktrine,tvrdeći da mere štednje ne mogu dovesti do izlaska iz krize, da će to srušiti ekonomije EU i da su rešenja napuštanje zone evra, inflacija i povećana potrošnja.
Potrošnja je izlazak iz krize! Štampanje novca! Inflacija! Smrt štednji!
Na drugoj godini studija na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, na smeru Ekonomska teorija, imao sam predmet Ekononomske doktrine, gde smo izučavali misao Kejnsa i ja sam se sukobio sa tadašnjim stavom profesora da je izlazak iz krize povećavanje potrošnje.Ni tada ni danas mi nije jasno kako se može iz krize da izađe povećavanjem potrošnje,kada svi pokazatelji govore da smo u krizu upali upravo zbog neracionalne, neefikasne i neproduktivne potrošnje, koja je naročito kulminirala nenormalnim rastom državnih rashoda,koji nisu mogli da se pokriju iz realnih prihoda, pa je došlo do zaduživanja građana,kompanija i država.
Kako bih objasnio o čemu se zaista radi u iznošenju ovakvih ekonomskih predloga,jer profesori ekonomije se kriju iza nerazumljivih i besmislenih stručnih rečenica, počeću od najjednostavnijih primera naše ekonomske zbilje.
Pođimo od seljaka koji proizvodi na njivi hranu za sebe i robu za tržište.Seljak mora svaki dan da uđe u njivu i štalu. Krave mora da nahrani i pomuze. Ko je čuvao kravu, kod mojih u Dalmaciji krava je bila sveta životinja i svake subote morali smo da je peremo i sređujemo,zna da se krava hrani i muze u tačno vreme. Ne morate baš u minut da budete tačni, kao što je to slučaj sa industrijskim radnikom, tim priveskom mašine, ali morate u isto vreme da nahranite kravu. Ukoliko toga dana seljak nije nahranio i pomuzao kravu, postoji velika opasnost da izgubi kravu. U siromašnim sredinama,gde je krava glavni hranilac porodice, to znači da porodica ostaje bez osnovne životne namirnice za prehranu.Gubitkom krave, porodica ugrožava svoj opstanak.Ko je potekao iz siromašne sredine, ko živi na tržištu,ko nikada nije bio na državnoj plati,ko se uzda u svoj rad i znanje,a ne u pripadnost nekoj političkoj sekti, zna dobro kako je teško opstati na tržištu.
U ovom slučaju sam kao primer naveo seljaka koji proizvodi mleko.
Ukoliko seljak proizvodi ratarske proizvode,povrće i voće za sebe i za tržište zna dobro da mora isto tako odgovorno da se ponaša.Ne mora baš u određeni sat ili dan da zasadi semena, ali to mora da uradi u tom zasadnom periodu.Ukoliko to ne uradi,ukoliko zakasni ili ne postupi kako treba,postoji velika opasnost da rod bude slab i da ne dobije dovoljno roda ne samo za prodaju na pijaci, nego i za prehranu svoje porodice. Ukoliko sve uradi kako treba i ukoliko preduzme sve što su mu stručnjaci savetovali da uradi, seljak opet nije siguran da će dobiti najbolji rod, jer postoji velika opasnost od – vremenskih prilika.Proizvodeći hranu pod otvorenim nebom seljak kao robni proizvođač nikada ne zna, naročito u našim neorganizovanim uslovima proizvodnje, kada će se pogoršati vremenske prilike i kada će neka nepogoda uništiti čitavu njegovu godišnju proizvodnju.
Seljak se nalazi na otvorenom tržištu i bavi se rizičnom proizvodnjom.Nema nikakvih garancija da će svoj rad, ulaganje i muku uspeti da naplati. Ukoliko mu vremenske prilike budu naklonjene, ukoliko rod bude dobar i velik, seljaka tada čeka nova muka na tržištu, kako plasirati i naplatiti svoju robu.
Znam da sve ovo znate. Ali je važno da se ponovi jer, primetio sam, mnogi profesori,političari i tajkuni su danas potpuno izgubili realnost i nemaju predstavu u kakvom svetu živimo. O ekonomskim analitičarima,novinarima i medijima ne vredi trošiti vreme.
Slično seljaku robnom proizvođaču ponaša se svako ko radi na tržištu. Odnosno, svako ko proizvodi robu ili daje uslugu na slobodnom tržištu.Naglašavam slobodno tzržište, jer ako neko dobije privilegiju da bude ratni liferant za državu,da uvozi za državnu kompaniju ili da ima monopolsku poziciju da proizvodi za državu,onda je on privilegovan u odnosu na ostale učesnike na tržištu i ne mora da se ponaša kao ostali učesnici na slobodnom tržištu.
Svako ko živi na tržištu mora da ima kvalitet za svoju robu ili svoju uslugu.Ukoliko želi da opstane na tržištu mora biti : tačan, uredan, disciplinovan,štedljiv,prduzimljiv,realan,pošten,istrajan,uporan,strpljiv,ljubazan,skroman,
vredan,uslužan i mora da se brine o svojim klijentima da ih ne izgubi. Ukoliko izgubi klijente, onda nema prihode. Kada nema prihode, onda ne može da pokrije svoje rashode.Kada ne može da pokrije svoje rashode, mora da se zadužuje. Kada se zadužuje, gubi slobodu i ulazi u ruke bankarske hobotnice. Ukoliko ne može da vrati dugove, onda bankrotira.
Sve su to posledice gubitka tržišta. I svaki robni proizvođač ili davalac usluge to zna. Uspevaju i opstaju samo oni koji se drže gore navedenih tržišnih osobina. I nije im lako.Nikada ne smeju da se opuste.Tržište stalno radi. Ako zarađuju, onda imaju satisfakciju za svoj rad. Ali ako rade, ali ne mogu da zarade, jer je čitavo tržišre u padu, kao što je to danas slučaj na većini svetskih tržišta,onda imaju materijalne i moralne probleme. Materijalne – ne mogu da pokriju troškove za život svoje porodice. Moralne – ubijeni su u pojam, rade ali nema odgovarajuće nadoknade za taj njihov iskazani rad.
To su principi tržišnog poslovanja. I to ste ,naravno, znali.
Međutim, postoje zanimanja, takvih je u današnjem društvu sve više, koji nisu direktno vezana za tržište i koji ne posluju po principima tržišnog poslovanja. Recimo, činovnik u nekoj administraciji. Činovnik može da dođe na posao i da ništa toga dana ne uradi.On sedi u prostoru koji košta, upotrebljava telefone,kompjuter,struju,vodu, grejanje i troši neki kancelarijski materijal.Ukoliko toga dana taj činovnik ništa nije uradio korisno, ukoliko nije,upotrebiću taj izraz, izveo kravu na pašu ujutru i posle podne, onda on nema šta da muze ni ujutru niti uveče. Krava ne može da jede iz praznih jasala. Kada krava ne jede, nema mleka. Zasušuje krava.Kada se to nastavi, postaje velika opasnost da krava smrša i da, na kraju, zbog nebrige čoveka krava strada.
Ali to nije u slučaju kod našeg lenjog činovnika. Ako toga dana nije ništa korisno uradio,ako nije napravio rad koga neko hoće da menja za svoj rad,nego je samo napravio troškove, onda te njegove troškove mora neko drugi da pokrije svojim radom.Ko pokriva te nastale troškove?
Prvo da odgovorimo,šta znači – korisno uradio? Ako činovnik daje rad ili uslugu koja nikome na tržištu nije potrebna, ako za njegov rad nema zainteresovanih koji bi menjali svoju robu za njegovu uslugu, onda taj rad nije koristan.On se ne realizuje na tržištu. Seljak neće da menja svoje mleko za rad činovnikova.Seljaku ne treba činovnikov rad. Znači, troškove rada činovnika pokriva neko drugi.To je jasno, jer kalkulacija pokazuje da taj rad činovnika nema tržišnu valorizaciju.
Ko pokriva rad činovnika? Ako taj činovnik radi u privatnoj kompaniji, onda njegove troškove toga dana, računajući i dnevnicu, pokrivaju drugi zaposleni u kompaniji. Oni će to pokrivati tog dana i možda još nekoliko dana. Ali ako činovnik danima sedi i ništa ne prihoduje,nego samo pravi troškove, onda je privatnoj kompaniji rad tog činovnika nepotreban,jer samo ima troškove za njegov nerad. Ukoliko privatna kompanija, iz raznih razloga,nastavi da plaća činovnika koji ništa ne radi i pravi samo troškove kompaniji, onda svi zaposleni u kompaniji primaju manje plate jer moraju da izdržavaju činovnika koji im ne treba.Ukoliko,pretpostavimo i tu mogućnost, dolazi do smanjivanja prihoda kompanije i kompanija ne može više da pokriva svoje rashode, onda kompanija pravi gubitke,kada su rashodi veći od prihoda. Ako privatna kompanija nastavi da se tako ponaša, onda ona mora da počne da se zadužuje. Posle zaduživanja dolazi bankrot.
Ako kompanija nastavi da se neracionalno ponaša i nastavi da isplaćuje plate činovnika koji ništa ne radi u kompaniji, onda ona sigurno ide u bankrot.Pitanje je samo vremena kda će se to dogoditi. Ukoliko kompanija želi da opstane i da se razvija, ona će se morati hitno osloboditi svih onih koji prave troškove a ne donose prihode.Između svog opstanka I propasti, kompanija bira opstanak.Smanjujun se troškovi I otpuštaju oni koji nisu potrebni.
To je tržišni princip. I tu nema milosti.
Niko na tržištu, u poslovnom odnosu, neće da radi za nekoga drugoga. Ako je rad na tržištu nužno zlo, ako čovek još uvek nije prešao iz carstva nužnosti u carstvo slobode,upotrebimo tu marksisstičku tezu,onda niko neće da na svoja leđa stavlja tuđe terete i da vuče za obojicu.I to je razumljivo. Svako teži racionalno da se ponaša u poslu.
Znači, privatna kompanija i njen vlasnik, kao i zaposleni u kompaniji, nastojaće da dobro posluju i zbog toga će otpustiti sve činovnike, neradnike i zaposlene koji ne donose prihod kompaniji.Tako će se ponašati iz svojih ličnih interesa.To je jedini put da zadrže svoje poslove.
Državna kompanija i država se , nažalost, tako ne ponašaju. Državna kompanija i država se ne ponašaju tržišno.Kako prihode za svoj rad ne dobijaju na tržištu, nego iz poreza građana,onda oni, umesto tržišnog principa, nameću parazitski princip. Taj parazitski princip živenja na tuđem radu ostvaruje se partisko-političkim mahinacijama. Pošto birokratija rađa novu birokratiju, onda je razumljivo da danas u državnom aparatu ima toliko zaposlenih partijskih glasača koji,osim što glasaju za stranku koja ih je tu postavila i deo plate uplaćuju kao reket stranci, ništa korisno ne donose državi.Naprotiv, državna birokratija pravi troškove koji ne mogu da se pokriju iz prihoda.Srbija danas ima preko 600.000 ljudi koji direktno žive na budžetu. Poslednje procene govore da 3,7 miliona ljudi u Srbiji direktno zavise od budžeta,što je više od polovine stanovništva.
Tako država upada u budžetske deficite.Sve manji broj ljudi koji rade na tzržištu ne mogu da izdržavaju sve veći broj ljudi koji su na državnim jaslama. Kada prihodi ne mogu da pokriju narastajuće troškove, onda nastaju deficiti. Kako se pokrivaju deficiti? Videli smo u slučaju seljaka i privatne kompanije, koji posluju na tržištu, da deficite mogu da pokriju novim zaduživanjem. Ukoliko se nastavi dalje pravljenje deficita, seljak ili privatna kompanija idu u – bankrot.
Strah od bankrota i gubitka posla,primanja,imovine i siromašnog života, tera robnog proizvođača da bude racionalan u poslovanju.Strah od bankrota,ponižavanja i propasti uozbiljuje robnog proizvođača i tera ga da posluje profitabilno.
U slučaju države i državne kompanije to nije slučaj. Kada država pravi deficite, kao što rade sve zemlje EU i Srbija,onda država, tačnije političari na vlasti,koji upravljaju državnom kasom koja je u minusu,zadužuje se,prodaje državnu imovinu i nastavlja da prave deficite,verujući da će se na taj način izvući iz bankrotstva.Politička birokratija ne menja privredni sistem koji pravi deficite, nego pokriva sav nerad,pljačke, javašluke,krađe,isisavanje novca,pranje novac,pokriva sav nerad i minuse svoje birokratije,jer je uverena da će se novim štampanjem novca i zaduživanjem ili rasprodajom državne imovine nešto značajno promeniti.
Ništa se neće se promeniti. Kurta i Murta su se dogovorili da se ništa ne menja.I Kurti i Murti odgovara da se ništa ne menja.Suština opstanka je da mora da se promeni društveni sistem.Mora da se promeni privredni sistem koji pravi deficite.Mora da se promeni sistem u kojima mali broj ljudi proizvode vrednost za tržište i izdržavaju one koji nisu na tržištu i koji ništa ne rade. Da li će jedan činovnik doći na posao ili neće, to se na tržištu neće osetiti.Robni proizvođač tu privilegiju lagodnog sticanja i življenja nema.Robnu proizvođač je stalno u vatri i on mora da se kali svakoga dana.Mora da se bori za opstanak, jer ga konkurencija na to tera.
Politička birokratija je uništila konkurenciju .Politička birokratija je uvela monopole.Politička birokratija živi parazitski, jer troše novac poreskih obveznika.Oni ne stvaraju novu vrednost.Oni ne prave novac na tržištu.Oni preraspodeljuju novostvorenu vrednost.Oni preraspodeljuju na silu.Koriste se snagom zakona,koga donose u političkim dogovorima.Tako su stvorili sistem u kome su bogati još bogatiji,dok su siromašniji sve siromašniji. I hvale se da sve rade po zakonu.
Takav nakaradan,neoliberalni sistem je danas bankrotirao.Posle više od osam decenija kensijanske prevare da se može trošiti ono što nije zarađeno kako bi se održao bankrotirani sistem, posle Drgog velikog klanja, razvoja interneta,novih tehnologija i novih naučnih otkrića, savremeni kapitalizam je dospeo do bankrota. Od 1971 godine se štampa dolar bez zlatnog pokrića, što je najveća istorijska prevara u ljudskoj civilizaciji,štampa se papir i uvaljuje ostatku sveta,kupujući od tog sveta realne sirovine, robu,ljude i kapital. Danas je ta prevara došla do kraja. Ne može više da se održi sistem na štampanju lažnog dolara i evra.To kovači novca ne žele da shvate..Oni su narkotizovani,pohlepni i hoće da prevara traje. To je glavi uzrok krize.Tolike decenije su uspevali u toj svojoj prevari da danas ne shvataju da je sve to provaljeno, da su uhvaćeni u falsifikovanju, da su postali ozloglašeni kao najgori kriminalci i da mora taj njihov sistem konačno da bankrotira.
I umesto da se podvuče linija i objavi bankrotstvo neoliberalnog kapitalističkog sistema, pojavljuje se estradni mešetar,profesor koji je otkrio nove tajne trgovanja, tajne koju su znali naši preci u Vinči 5.300 g.pn.e, profesor drži da nabijem ekonomije, koji naplaćuje sat vremena svoje verbalne masturbacije 20.000 dolara,što je godišnja plata onome sretniku koji radi na industrijskoj traci u fabrici, profesoru ekonomije destrukcije,koji za četri dana vikenda uzima 37.500 dolara i žali se da nije plaćen dovoljno,koji dobija za svoje služenje Familiji 1,4 miliona dolara,što je platni fond 70 zaposlenih radnika,pojavljuje se taj nabeđeni nobelovac,član savetničkog tima predsednika SAD,čitani kolumnista,uticajni međunarodni ekspert i guru krize, javlja se on da nam objasni da je izlaz iz krize – štampanje para, inflacija i potrošnja!
Bravo, profesore! Bravo,majstore!
Tako se radi za interese Familije. Tako se služi upravljačima sveta. Zato on dobija 20.000 dolara za sat! Dvadeset hiljada štampanih dolara bez pokrića za sat vremena prazne priče bez pokrića. Savršeno! Tržišno! Profesorki!
Šta nam ustvari predlaže ovaj estradni ekonomski prevarant?
Uvaženi prodavač magle i zagovornik povećavanja potrošnje u krizi se zalaže da se požar,koji je zahvatio evropsku kuću, gasi šmrkovima benzina. Štampanje evra i dolara je,prema njegovom mišljenju, jedini izlaz iz ove krize.To će povećati – potrošnju! Koju potrošnju? Zar sada nemamo veću potrošnju države od njenih realnih prihoda? Šta dobijamo tim novim štampanjem dolara i evra? Inflaciju! Krugman kliče – inflacija je dobra! Spas je u – inflaciji! To je i nesretni Milošević mislio. I on je mislio da se svi državni,nacionalni,društveni i ekonomski probleni mogu rešiti štampanjem novca bez pokrića. Kako se to završilo? Hiperinflacijom i ratovima! Krahom države i propasti građana.
Gde nas to gura profesor Krugman? Šta moramo da znamo?
Ne može se kriza rešiti novim štampanjem dolara i evra. To je zabluda.Ne može se trošiti ono što nije stvoreno.Ne može seljak, koji nema kravu, da muze mleko.Ne može radnik kome su zatvorili fabriku,čije su mašine rasprodate, da proizvodi na ulici. Ne mogu nezaposleni,koji su bačeni na ulicu, da prežive krizu većim trošenjem.Kojim trošenjem?
Pa, oni nemaju za život. Šta da troše? Gde da se zaposle? Kome da prodaju svoju radnu snagu? Kome da prodaju svoje proizvode kada je srednja klasa namerno uništena? Kako građanin iz srednje klase da kupi novi frižider kada nema platu već godinu dana i ne radi? Šta on da troši? Koji štampani novac? Ako mu i poklonite novac, on ostaje nezaposlen.Rešenje je da se ljudi zaposle. A ljudi će se zaposliti samo ako se promeni sistem. Ako se promeni sistem koji stvara nezaposlenost.Ako se promeni sistem u kome su bogatiji sve bogatiji, dok su siromašni sve siromašniji. Tu je suština.
E,moj profesore,to treba da kažete – sistem treba da se menja! Ali profesor to ne govori.On tezgari I špekuliše.Ne želi da iznese suštinu problema.Mora da se izvrše sistemske promene u savremenom kapitalističkom društvu. Na taj način će društvo ozdraviti. To se ne može postići štampanjem evra i dolara.To štampanje je dovelo do krize. Možete da štampate koliko hoćete novca ,ali taj lažni novac ne može da pokrije lažni rad političara,birokratije i parazita u društvu.Taj štampani novac će ponovo završiti kod privilegovanih parazita,koji će ga prisvojiti za sebe.Velika količina štampanog novca će dovesti do visoke temperature u privredi.To stvara privid da ste rešili problem, ali vas lavina nevolja sustiže. Na taj način ulazimo direktno u socijalnu revoluciju.Oni koji budu na ulici ni nemaju bolju opciju.Pošto su već na ulici, to je njihovo prirodno okruženje,nemaju šta da izgube.Napokon, treba priznati i to, da je demokratija i počela na ulicama. Odbrana demokratije mora da počne ponovo na ulici.
Zalaganjem ta potrošnju,štampanje para i inflaciju produžava se agonija.Koja se završava hiperinflacijom,ratom ili socijalnom revolucijom. Videćemo za šta će se opredeliti Familija. Ili će sve biti ujedno.
Beograd,18.04.2012
