Opšte je poznato da se najbolja zaštita u Srbiji dobija pod partijskim okriljem. Važno je da imaš solidno partijsko pokroviteljstvo onda sva nepočinstva i amoralni postrupci koje si počinio kao postavljeni državni funkcioner dobijaju drugačiji oblik i smisao. Prebaciš sve na politički teren ili promeniš partiju (po mogućstvu opozicionu ali koja sada ima izglednu priliku da učestvuje u nekoj novoj vladajučoj koaliciji) i odmah postaješ politički progonjen, zabranjuju ti se knjige, izložen si političkom šikaniranju. Postaješ pravi, nepatvoreni disident, politički heroj dana. Sve ovo je znao i Radoš Ljušić kada je na konferenciji za štampu Srpske Napredne stranke – njegove nove stranačke sinekure – izneo svoje teško i potresno stradalništvo, stvaralačke i honorarske muke. On je od najbolje plačenog autora Zavoda za izdavanje udžbenika prešao put do „zabrane“ njegovog udžbenika istorije za sedmi razred. Ovaj udžbenik mu je inače u nekoliko godina doneo prihod od pet i po miliona dinara. Pri tome je primao izuzetno veliku direktorsku platu, a kao zaposlen u Zavodu nije imao zakonskog osnova da prima honorare iako je ugovor za ovaj udžbenik sklopljen pre nego što je on političkom voljom tadašnje vladajuće koalicije postao Direktor Zavoda za Udžbenike. Da li se on ikada zapitao kako su se osećali drugi izuzetno značajni autori Zavodovih udžbenika i njegove kolege istroičari koji su primali višestruko manje honorare.
Ponašanje Radoša Ljušića kao direktora i svi ovi podaci koji sada izlaze na svetlo dana bili su javna tajna i ništa nije moglo da se promeni dok je on ima snažno političko uporište u vladajućoj Demokratskoj Stranci Srbije, koju je napustio odmah kada je izgubila izbore a samim tim i vlast. Radoš Ljušić se tako javlja kao neka vrsta metafore našeg savremene politike i nije on jedini koji je spreman da menja i prevrće političke čurake kada proceni da mu nova stranka može opet obezbediti neko lukrativno mesto . Nijedna naša stranka nije lišena ovakve vrste lovaca na politički plen. Tu se ponavlja dobro poznati i danas aktivni mehanizam pokrivanja mangupa iz naših koalicionih redova. Održanje na vlasti nema cenu, to što jedan direktor javnog preduzeća primao ogromne honorare mimo svih pravila i zakonskih principa nevažno je u odnosu na potrebu ostvarivanja nacionalnog jedinstva i odbranu Kosova. I koliko građane Srbije koštaju ovakve gramzive patriote i pohlepni rodoljupci koji ni posle iznošenja u javnost podataka o velikim honorarima nemaju svest o tome da su prekršili pre svega elementarne moralne principe a i pravila javnog preduzeća u kome su do juče bili direktori. Nisu samo visoki honorari šteta koju je prouzrokovao patriota i novopečeni disident Radoš Ljušić. Bilo bi interesantno objaviti koliki su bili njegovi honorari u redakciji Enciklopedije Srpskog naroda ili koliko će Zavod za izdavanje udžbenika platiti odštete ljudima koji su nakon više godine dobili radne sporove protiv ovog javnog preduzeće pretrpevši pravu ličnu golgotu.
Uvek kada se govori o velikom patriotizmu i borbi za nacionalne i državne interese srpskog naroda obično se radi o mnogo prozaičnijim stvarima, velikim honorarima, unosnim sinekurama i beneficijama. O tome nas je barem poučio veliki Sterija u besmrtnim Rodoljupcima. Sada se Srpska Napredna Stranka javlja kao politički zaštitnik svog novog istaknutog člana i time nam pokazuje da se ova stranka kreće u već odavno poznatim koordinatama i da ona samo ponavlja već poznate poklitičke obrasce. U svemu ovome najinteresantnije je pitanje , zašto čute naši istoričari. Zašto oni javno ne kažu ono što godinama govore između sebe. Zar nisu odbrana pre svega moralnih pricipa i zalaganje za istinu i poštovanje ljudskog dostojanstva glavne obaveze i smisao delovanja intelektualaca. Naša politička i društvena kriza je pre svega duboko moralno rastakanje naše zajednice i ovaj primer Radoša Ljušića samo je još jedan dokaz više za ovu tvrdnju.
27 Avgust 2008 godine Marinko M. Vučinić
