Početna Tekstovi ПАРАЗИТ

ПАРАЗИТ

7
0
SHARE

          „ ПАРАЗИТ“

     Режија Бонг Џон Хоа

 

Јужнокорејски филм „ ПАРАЗИТ“ режисера Бонг Џона Хоа је добио Оскара.

Добио је оскара и сценариста Хан Јин Вону.

И још два Оскара, за најбољи филм и за најбољи страни филм.

Пре тога добио је Златну палму у Кану и Златан глобус.

У Кану је публика осам минута аплаудирала после пројекције

Критичари су одушевљени овим филмом.

 

Шта има у овом филму тако добро да је добио толике награде?

 

Нисам успео да пронађем никакве уметничке вредности у овом толико награђеном филму.

Црна комедија, како су филм критичари назвали, потпуно је инфантилна и глупа.

Досадна прича о сиромашној породици нема ништа драматуршко у себи.

Када исфорсирана и наметнута радња почиње да губи сваки смисао, режисер иненада одлучује да направи банални трилер.

Али када ни у томе не успева, покушава  да се извади тако што ће ефектно   да заврши филм суманутим и крвавим хорором, где нисмо сигурни ко ће кога да убије и где нема никакве логике зашто неко  убија.

Све је истрзано и неповезано. Нема компактности у причи. Нема дубине.Све је неуротично набацано и без адекватне симболике.

У недостатку режисерове интелигенције и ингениозности, скаче се са теме на тему и то делује очајно.

Бизарни детаљи,када , рецимо, однеговани пас богаташа једе роштиљ који је забоден у леђа убијеног, делује простије од  толике крви која непотребно липти на све стране.

 

Режисер је признао да му је Хичкок узор.

Боље да то није изјавио.

 

Ликови су једнодимензионални, површни, стереотипни, препознатљиви и без икакве личне карактерне црте.

Све је  на њима дициплиновано  погрешно.

Војнички испрано.

Глума је, осим азијске лепоте изабраних глумаца, нарочито млађих, лоша, неупечатљива, неубедљива,празна и дилетантска.

Глумци нису играли представу,нису носили радњу, него је свако вукао на своју страну, покушавајући некако да доминира, док су се непрестално сударали у настојању режисера да филм направи напетијим и страшнијим.

Али, нема хичкокове виртуозносзи, вртоглавице, напетости и заплета.

Све је жалосна импровизација филма „ Психо“.

 

Љубитељи филма, који воле да прате детаље у филму,ситнице које филму дају укус и арому, због чега је Хичкок чувени светски редитељ, могу да пронађу велики број сцена које су толико глупе, нелогичне и неприродне, да то вређа интелигенцију просечног биоскопског гледаоца.

 

Ни чувена јужнокорејска,савршена и модрена техника није  могла да помогне овом очајно лошем филму.

 

Па, зашто је филм добио толике награде?

 

Покушаји плаћених критичара да величају филм као сјајну критику савременог капитализма, потпуно је промашена.

Напротив, филм је апологија савременог, тајкунског капитализма, јер сиромашне приказује као психопате, похлепне, себичне, сумануте и дивље, незасите, грамзиве људе, који не могу да се контролишу, који су покварени, подли,превртљиви и непредвидиви, па не могу, када би се докопали богатства, да буду тако фини, углађени, одмерени, однеговани, учтиви, културни и глупи као класа која управља капиталом.

 

Сцена када породица, оставши сама у вили, почиње данеумерено ждере храну  и да се опијају, начин како је кћерка испијала виски, најбоље говоре о том сиромашном, неиживљеном слоју паразита који треба да остану паразити у друштву, јер нису спсобни да носе терет капитала на својим леђима.

Трансформација уљудне, васпитане и однеговане слушкиње породице Пак, која је, попут многих богаташа, алергична на брескве, у разјарану и подивљалу звер, која не може да се контролише и која не уме, мада је толико дуго у кући богатих људи, да пронађе компромис са онима који су јој преузели место у кући, већ их тера, уцењујући их да ће филмић са мобилног телефона пустити газдарици Парк, најбољи је доказ да су ти паразити друштва заслужни што живе на дну друштва, у банжијама Сеула, јер су неморални, неспособни, осветољубиви,љубоморни, манијакални и скривене убице , које хоће своје социјалне комплексе да искажу на успешним људима,који стварају нове вредности у друштву.

 

Отац породице убија господина Парка баш из тог социјалног дарвинизма.

Сиромаштво смрди!

И то нањуши мали син госпође Парк и то свима каже, али она то неће отворено да призна, када је отац Ким, после стравичне поплаве, вози у набавку робе за пикник и када она мора да отвори прозор од смрада сиромаштва.

Сиромаштво смрди!

 

На другој страни, породица Парк је наивана, глупост госпође Парк се тако тумачи, реч наивна неколико пута неко од чланова сиромашне породице Ким директно понавља, добри су,племенити, уредни,чисти, породични, дисциплиновани, имају поверења, које не заслужују припадници доњег, сиромашног слоја у друштву, који, на крају филма, праве ужасан револуционарни масакр, сањајући да ће они једног дана да откупе ту уклету богату кућу и да ће се населити да  у њој живе, баш у инат оне настрадале, наивне породице.

 

Зар је то критика савременог капитализма?

Зар ово није ода неолибералном капитализму у пропадању?

 

Врхунац сцене, због кога је овај филм добио толике награде, налази се у имитацији мајке Ким, када карикира телевизијске водитељке из братске Северне Кореје, које са усхићењем и обожавањем говоре о севернокорејском диктатору, исмејава севернокорејски режим и спрда се са њеним лидером.

То је препорука америчким званичницима да припреме Оскара за овај лош филм.

 

Једино што је упечатљиво у филму су те легендарне сеулске банжије,смрдљиви сутурени у центру Сеула, где данас живе, у немогућим условима за становање, хиљаде породице и где је најбоље да један библијски поводањ сав тај паразитски шљам, смрад и сиротињу однесе у канализацију.

 

Сиромаштво воња.

Смрди!

Паразитите треба запрашити и као опасне инсекте истребити.

Постоји сцена на почетку филма када их заиста у њиховом сутурену запрашују.

Сиромаштво смрди!

Тако мисле богаташи и политичари.

То је и порука овог политичког филма.

 

Београд, 7528.године. сечко, дан једанаести

 

 

 

 

 

SHARE