Početna Sadržaj Komentari Parada

Parada

736
0
SHARE

Piše: Branko Dragaš

PARADA – Manjina je odlučila da teroriše većinu. Uprkos tome što je reč o pitanjima koja su duboko lične prirode, pitanjima koji se tiču intime pojedinaca koji imaju osoben seksualni izbor, uprkos tome što naša balkanska sredina još nije dorasla razumevanju homoseksualnosti, organizatori gej parade su uporni da je održe.
Zašto? Tolika upornost mora da ima neke razloge. Uostalom, ne bi dali naziv tom protestu – parada. Naročito ne parada ponosa! Šta je parada? Parada je svečana priredba kojoj je cilj da se nešto pokaže ili istakne. Ako se paradi da naziv ponos, onda je sasvim jasno da organizatori žele da naglase koliko su ponosni na tu svečanu priredbu koja nešto treba da istakne ili pokaže. Ako je protest homoseksualaca i ostalih svečanih priredaba kojom oni ponosno pokazuju svoju seksualnu opredeljenost, postavlja se pitanje zašto su je nazvali parada ponosa, kada svečane prilike imanentno podrazumevaju da postoji ponos. Kada, na primer, bračni par, makar oni bili i homoseksualno opredeljeni, organizuju svoje venčanje i svadbu, postavlja se pitanje da li će oni za tu svečanu priliku reći da je to ponosno venčanje i ponosna svadba. Neće. Jednostavno, nema potrebe za tim preterivanjem.
Ako neko, ipak, to vidno, namerno i bučno ističe, to onda znači da mu nije namera da svoju svečanost s ponosom proslavi u svom intimnom društvu, nego da pridobije pažnju javnosti s određenom namerom. Dakle, izraz parada ponosa je glupost, jer parada ne može da bude svečana prilika beščašća, skaradnosti i perverzije. Ako to neko, rekoh, uporno ističe, onda ima veliki problem. Nemam ništa protiv homoseksualaca i ostalih – to je njihova lična stvar. Meni je to odvratno! To sam pre 25 godina rekao jednom beogradskom doktoru dok mi se udvarao. Naš razgovor je trajao punih četiri sata. I što sam ja bio kulturniji i liberalniji, on je bio sve netolerantniji i napadniji. Njegova isključivost i posesivnost su na kraju bile neizdržive. Ustao sam i otišao. Slično iskustvo imao sam devedesetih godina prošlog veka u Cirihu i Londonu. Razgovor nije bio moguć, jer su ljudi druge seksualne opredeljenosti bili totalitarno isključivi. Ponižavali su sve nas koji smo imali drugačije opredeljenje.
Homoseksualnost nije nastala u savremenoj civilizaciji, već je stara koliko i čovečanstvo. Homoseksualci i biseksualci su bili državnici, kraljevi, carevi, filosofi, pisci, slikari, kompozitori i mnogi drugi vodeći predstavnici društva i nikada niko od njih nije tražio da se održi nikakva parada. Seksualna opredeljenost ili različitost bila je njihova privatna stvar i nije bila predmet javnog egzibicionizma.
U istoriji istočnih naroda prisutna je latentna homoseksualnost koja se svrstava u istinsko seksualno opredeljenje. Bila je to homoseksualnost čije će damare Tomas Man pokušati da uhvati u pripoveci Smrt u Veneciji, homoseksualnost koja se oseća, udiše, neguje i čuva, homoseksualnost koja se sklanja od pogleda javnosti, koja se razliva na platnima slike, brani u vojnom pohodu i promišlja u stavu filosofa. Smatram da je takva homoseksualnost iskrenija i sveobuhvatnija, utemeljenija i iskonski prihvatljivija i razumljivija, nego malograđanska, folirantska, propagandna homoseksualnost o kojoj se govori, koja pozira, koja paradira, koja se javno pokazuje da bi bila viđena i tako dobila svoju potvrdu.
Nijedan homoseksualno opredeljeni intelektualac iz bliže i dalje prošlosti ne bi pristao da učestvuje na karnevalskoj paradi da bi dokazao svoju seksualnu orijentaciju, jer je njegovo seksualno opredeljenje njegova lična stvar, deo njegovog bića i on to ne želi da pokazuje drugima, nego samo onome koga je izabrao. Sve što želi da uradi neće da uradi na ulici, jer mu to ne dozvoljava njegov ponos. Nema on šta kome da javno pokazuje, jer njega ne zanima šta javnost misli o tome – njega zanima da ostvari i sačuva svoju homoseksualnost. Kada se sve to zna, onda možemo da zaključimo da je parada namerno instrumentalizovana u propagandne svrhe tržišnih fundamentalista, koji zloupotrebljavajući jednu manjinsku grupu, jednu od mnogih manjinskih grupa kojima su ugrožena prava u totalitarnoj državi Borisa Tadića neće rešiti svoj problem, kao što ga nisu rešile ni druge manjinske grupe, nego su vešto iskorišćeni za spinovanje evropskih perspektiva koje treba da pokriju organizovanu pljačku države i građana, kao i uništavanje nacionalnog identiteta.
Znači, suština čitave ove papazjanije nema nikakve veze sa pravima homoseksualnih grupacija, nego je suština u neoliberalnoj ideologiji koja, navodno, štiteći prava manjina želi da nametne svoj pogled na svet u kome se uništavaju sve nacionalne, porodične i lične vrednosti da bi se nametnuo totalitarni sistem pod komandom Velikog brata.
Navešću jedan interesantan primer kako bih potvrdio ovu tezu. Homoseksualci su najbolje organizovana interesna grupacija. Tako su homoseksualci u modnoj industriji u poslednjih tri decenije uspeli da nametnu izgled anoreksičnih top modela koje muškom svetu treba da ogade ženu. Sve je bilo u funkciji nove ideologije. Šta onda treba da se uradi?
Dok pišem ove redove, parada još nije održana, nepotrebno je podignuta tenzija kako bi se prikrili neki drugi događaji. Smatram da javnost treba da pokaže uzdržanost i toleranciju. Bilo kakvi neredi bili bi pogubni. Režiseri naše drame to očekuju. Režim koji je svoj narod proglasio genocidnim spreman je na sve da bi se održali još malo na vlasti. Ne treba im dozvoliti da nam nametnu novu omču. Svečana priredba se dešava na izborima. Tada treba ponosno zaokružiti neke druge ljude, koji nisu ni vlast ni njena opozicija kako bi se u Srbiji promenio okupatorski režim. A gej parada? Treba im upaliti sveće po ulicama da se bar bolje vide.
BORIS TADIĆ – Najveći parader i folirant tranzicije je Maneken tranzicije. Kult njegove ličnosti je potpuno uništio demokratski potencijal DS. Poltroni u njegovoj stranci izašli su sa tezom da nisu potrebni partijski izbori u stranci, jer se zna koji je sin naših naroda i narodnosti najbolji, nezamenljiv i neponovljiv. Šta će im partijski izbori?! Tako će se ta atmosfera iz stranke preneti na čitavo društvo, jer je potpuno besmisleno i preskupo održavati izbore kada imamo Vođu evropskih integracija koji je najbolji, kome se svi dive, koji ide na ekskurziju po čitavom svetu i koga drugi političari u regionu vole. Šta će nam više izbori?!
Vođa evropskih integracija je na GO stranke objavio da smo izašli iz krize, da smo šampioni reformi, da ulazimo za pet godina u EU, da on lično preuzima mesto levici i da poziva sindikate na objedinjavanje i da nema nikoga drugog osim Njega, njegovih savetnika i njegove lične stranke koja nas može izbaviti iz propasti u koju su nas oni uvalili. Tako je propala DS. Bahati, pohlepni i primitivni, neiživljeni tipovi uništili su stranku koju smo pomagali i za koju smo glasali jer je u njoj bio Borislav Pekić. Stranka je počela svoju propast kada je Đinđić poslao najvećeg srpskog pisca, Pekića, koga njegove stranačke kolege nisu čitale, da ukrsti koplje sa Šešeljom u radničkoj Rakovici. I ta pokvarenost i podlost je danas kulminirala u vladavini Borisa Tadića.
Između dva BB nalaze se vekovne provalije. Boris Tadić je danas dospeo u završnu fazu vladavine Slobodana Miloševića i Mire Marković. Isto ono julovsko ludilo, bahatost, bezobrazluk i primitivizam. I ista ona prokleta težnja da se prigrabi sva vlast i da se kontrolišu svi mediji. Ništa nije naučio iz propasti despotije. Ništa nije naučio iz srpske istorije. Kazna će ga brzo stići. Podiže se novi istorijski talas. Režim BT i njegove opozicije odlazi na smetlište istorije.

PINK – Paradirao je i Željko Mitrović, ljubitelj jahti, uplakani pionir Babe Jule, koji je, kako sam priznaje, glavno bogatstvo stekao posle petooktobarske kontrarevolucije, jer mu Baba Jula nije dozvoljavala da postane preko noći kapitalista. To mesto je bilo određeno za Sina Revolucije, koji nije imao Pink, ali je nosio gajbice jabuka i tako postao milioner. Ružičasta ideologija je osvojila region svojom glupošću, primitivizmom i vulgarnošću. Kako su to glavne karakteristike neoliberalnog kapitalizma u raspadanju, onda je potpuno jasno da Ljubitelj jahti i reformi u zemljama u tranziciji nastavlja da se širi. On priznaje da nema vremena da učestvuje u rijaliti šou na svojoj televiziji, pošto je glavni klovn ovog tranzicionog cirkusa u kome se iz nečega prelazi u ništa i na tome se dobro zarađuje, jer je Veliki brat dao odobrenje ljubitelju jahti da nastavi projekat sluđivanja naroda i otimanja novca, bez obzira na to što je taj medijski mogul bio slinavi pionir Baba Jule, što je na svojoj televiziji branio mostove od agresije NATO zlikovaca i što je neutešno plakao kada je čuo da nije ušao u politbiro Čeke. Ideologija nije važna. Važne su pare i zaglupljivanje sve siromašnijih građana.
Kriza se u Sloveniji razbuktava poslednjih osam meseci i sada je pravi trenutak da se uključe narkotici za sluđivanje nezadovoljnih građana. Hoće li Ljubitelj jahti u tome uspeti, zavisi kojom brzinom i snagom se približava ovaj istorijski talas. Nadam se da ovoga puta neće imati koga da potkupljuje, jer novi ljudi ne gostuju na Pink televiziji.

EU – Paradiralo se i u EU. Doduše, nekoliko miliona radnika je izašlo na ulice ne da bi pokazali svoju seksualnu orijentaciju, nego da bi sačuvali svoj život i život svoje porodice. U dosadašnjem sučeljavanju sa krizom otpušteno je u EU 22 miliona radnika i najavljuje se nova ušteda koja će povećati armiju nezaposlenih. Krizu su napravili bogati, tj. Familija koja upravlja svetom, i umesto da oni snose odgovornost za namerno uništavanje svetskih finansija, koje su krvotok svetske privrede, okupacione vlade donose program koji pogađa one koji su žrtve krize, dok pohlepni japijevci i ološ političari i dalje nastavljaju da kradu novac koji im je prebačen iz štamparija novca.
Pokušaji da se kejnzijanskom potrošnjom pokrene privreda i da se oživi berza predstavljaju uzaludno traćenje dragocenog vremena. Ne mogu se novim štampanim papirima, makar ih nazvali dolar ili evro, rešiti sistemski problemi neoliberalnog kapitalizma u raspadanju. To što berze trenutno rastu, posledica je plitke trgovine i malog obima, te dolivanja štampanih novčanica na tržište koje se urušava. Građani EU znaju da nema besplatnog ručka i zato traže da teret krize podnesu oni koji su najviše profitirali upravo izbijanjem krize.
Radujem se tome što se u svim zemljama EU zakazuju štrajkovi i što se veliki generalni štrajk sprema 29. novembra ove godine. Nemamo velikog izbora. Moramo da se pridružimo onima koji traže bolji život. Pobuna je sa životom skopčana. Srbija se umiriti ne može.

Tabloid broj 217, 14. oktobar 2010.

SHARE