ОТПУШАВАЊЕ
Шта треба данас да урадимо у Србији да би се спасили?
Можда је најбоље да то објасним кроз једн поучну причу.
Истиниту.
У којој сам учествовао.
У јулу 1982.године повео сам београдску бригаду са општине Палилула на радну акцију на легендарну Петрову гору у Хрватску.
Био сам комадант бригаде.
Први пут.
Пре тога сам био обичан бригадир.
Шестоструки ударник, који је увек био међу најбољим радницима.
Докторирао сам лопате, крампове и копачице на земљаним радовима.
Виртоуз сам био на копачици.
Уметнички недостижан.
Стилски перфекат.
У слободном изражају неухватљив.
У неколико опклада ко ће да победи у копању канала, убедљиво сам тријумфовао.
Савладао сам чак и оне који су били и десет година старији од мене.
Који су били неколико пута физички јачи од мене.
И који су били физички радници у својим фирмама.
Али, који, ипак, нису знали технику копања.
Тајну су ме научили моји стари из Стрмице.
Додуше,морам да признам, није ми било ни тешко да копам земљу без камена, јер сам прошао спартанску школу копања у кршевитој Далмацији.
На радне акције сам отишао без пристанка родитеља.
Пријавио сам се са седамнаест година и побегао од куће.
Нисам ишао на радне акције да бих само радио.
Имао сам преко лета превише посла и на селу.
Кренуо сам на радне акције да упознам младе других нација и вера.
То ми је био приоритет.
Хтео сам да видим где ми је било место у том друштву.
Одрастао сам у српској средини и нисам имао прилике да се дружим са другим нацијама и верама.
Хтео сам да их боље упознам.
Сматрао сам да је то најбоље тамо где се ради.
И где се брзо може да види ко је прави.
На летовању то не може да се доживи.
Морао сам да одвојим месец дана и да одем на радну акцију.
Нисам погрешио.
Била је то моја велика школа живота.
Одлучио сам, последње моје бригадирске године, да будем комадант бригаде, јер сам хтео на другачији начин да водим бригаду.
Пошто ми мотив није била политичка каријера, направио сам бригаду према својој замисли.
Тако сам повео 25 девојака и 30 младића на радну акцију.
Није било уобичајно да бригаде имају толико девојака.
На траси сам се понашао као обичан бригадир.
Копао сам своје деонице заједно са осталим бригадирима.
То је био сканадал за комунистичке функционере комаданте.
Који су градили своје политичке каријера на раду бригадира.
Нисам ни ишао на вечере комаданата, него сам слао дежурног у бригади.
То су ми хрватски омладински функционери из штаба много замерили.
Мислили су да их понижавам.
Мене је било баш брига.
Бригада ме је обожавала.
Прихватала је све моје лудости.
И били смо заиста најбољи.
Девојке су биле одговорне и пожртвоване.
Створили смо нашу малу заједницу.
Дисали смо сви једним дахом.
Негде на половини радне акције, запушио се женски тоалет.
Једне од кабина.
Тоалет је био у постављеном контејнеру.
Јулске температуре су били јако високе.
Читаво насеље је несносно смрдело.
Било је пет бригада.
Дежурна бригада тога дана није очистила контејнер.
Ни она сутрадан.
Цело насеље је смрдело у предивној шуми.
Увече је сазван ванредни сатанак комаданата.
Морао сам да идем.
Оптужили су моју бригаду.
Зашто нас?
Зато што имам највише девојака.
Каква је то глупост?
Зашто би моје девојке то урадиле?
Који је доказ?
Нема доказа.
Претостављају да су оне, јер их има највише.
Полудео сам од беса.
Свашта сам им рекао.
И изашао.
Отишао сам право код девојака у собу.
Испричао им да су оне оптужене.
Заплакале су колико су биле повређене.
Тражио сам истину.
Рекле су ми да оне нису то урадиле.
Веровао сам им.
Ујутру смо ми били дежурна бригада.
Несносан смрад се широ насељем.
Летња жега је била све већа.
Шта ако избије нека зараза?
Нешто смо морали да предузмемо.
Када смо се вратили са трасе, постројио сам бригаду.
Испред женског тоалета.
Смрад је био несносан.
Испричао сам и момцима шта се дешава.
Оптужене су наше девојке.
Данас смо ми дежурни.
Проблем морамо да решимо.
Оставили су га намерно нама.
Неко мора да се жртвује.
Ко ће?
Тражио сам момке да се изјасне.
Неко од нас мушкараца мора да уђе унутра и да то отчепи.
Мора да завуће руку у тај отвор чучавца.
Нека од девојака је бацила уложак.
Који је запушио одводну цев.
Ко се јавља?
Ко је добровољац?
Стојим испред строја.
Гледам младиће.
Сагнули главе.
Нико се не јавља.
Девојке их гледају.
Ко ће?
Понављам.
Намерно.
Мора руком да се отчепи.
Мора неко руку да гурне у те фекалије.
Мора неко да уђе у та зачепљена говна.
Нема другог решења.
Ко ће?
Станка.
Момци ћуте.
Сагнули главе.
Девојкама непријатно.
Нико неће.
Добро.
Кад неће нико, онда морам ја.
Зато сам комадант.
Скидам се.
Остајем само у купаћим.
Спидо, тегет.
Тада су биле у моди.
На плажама у Далмацији.
Овде су у другој функцији.
Доносе ми неку велику најлонску кесу.
Увлачим десну руку.
Вежу ми танким канапом за мишицу.
Само да не спадне.
Окрећем се строју.
Хајде, сви у глас, да вас чујем.
Ху-ху! Ху-ху! Ху-ху!
Из све снаге!
Хукћу.
Јаче!
Морам да вас чујем над оном рупом.
Јаче!
Подижем адреналин.
Тражим подршку.
Удахнем дубоко три пута.
И зароним.
Копам.
Као суманут.
Не прекидам.
Копам.
Све дубље и дубље.
Читава рука до рамена ми је у говнима.
Легао сам на под.
Напипавам врховима прстију уложак.
Само кеса да издржи.
Јаче!
Ху-ху! Ху-ху! Ху-ху!
Ухватим га.
Вадим уложак.
И све што цури са њега.
Момци на вратима повраћају.
Јаче!
Ху-ху-ху-ху-ху-ху!
Брекћу!
Из све снаге!
Чује се спасоносно – ПЛОП!
Отчепљено!
Бацам кесу.
Момци је односе.
Цревом перем читав тоалет.
Вода све пере.
Сем прљавог образа.
Одмах перем и себе.
Доносе ми сапун.
Трљам се из све снаге.
Излазим на верело сунце.
Пријају ми сунчеви зраци.
Све је прошло добро.
Завршили смо посао.
Тоалет поново ради.
Нисам могао да ручам.
Отишао сам тек на вечеру.
Куварица ми спремила пудинг од чоколаде.
За награду.
Сазнала је да то волим.
Почињем да једем.
Одједанпут ми мучнина.
Трчим у шуму и повраћам.
Данима не могу ништа да једем.
Србија се запушила.
Политички олош нас је увалио у говна.
Смрди на све стране.
Заразили су читаво друштво.
Угрозили су опстанак заједнице.
Неко мора да ово отчепи.
Неко мора да гурне руку у та политичка говна.
За спас државе и народа.
Неко мора.
Ко ће?
Београд, 7527.године, студен, дан дванаести
