Odgovor Branka Dragaša advokatskoj kancelariji „Advokati Luković“, generalnom punomoćniku Alko grupe.
Advokati Luković
Beograd, Bulevar despota Stefana 1a
Uvažena gospodo advokati,
Bilo bi mnogo bolje da sam umesto advokati u naslovu napisao – g. M. Aleksiću, jer sam naučio polemike da vodim sa onima koji su direktno predmet polemike, a ne sa njihovim punomoćnicima, makar oni nosili tako pompezan naziv – generalni punomoćnik. Zamislite kako bi izgledalo da ovo pismo pišu moji advokati. Bila bi to dosadna advokatska parnica, koja bi brzo pala u zaborav, pošto advokati nemaju sposobnosti, čast velikim istorijskim imenima kojih je bilo malo, da vode polemike koje razotkrivaju samu suštinu društvenog problema o kome se ovde sporimo.
Moja namera je da uključimo javnost u ovu polemiku i tako osvetlimo jedno doba kada je država nestajala, narod siromašio, a pojedinci se preko noći bogatili. Možda će baš ova polemika pomoći našem društvu da smogne unutrašnje snage da, napokon, zaustavimo dalje rastakanje i obesmišljavanje institucija, koje bi morale da brane interese države. Zbog toga sam odlučio da Vam odgovorim i tako, jednom pretećem i omalovažavajućem pismu, dam smisao i suštinu postojanja.
Nagomilavanje para i pohlepno lihvarsko uvećavanje bogatstva ne smatram smislom i suštinom života. Recimo, prvi Glembaj bi ostao potpuno istorijski nepoznat da ga ingeniozni Krleža nije razvio kao literarni lik, koji je pokazao tamnu stranu ljudske prirode.Ko zna danas šta je sve Glembaj imao u svom posedu? Koga to danas zanima? To je postalo potpuno nevažno. Ostao je samo lik Glembaja da opominje šta se sve dešava sa porodicama koje se uzdižu na glembajevski način. Ostala je, rekao bih, povest o bogaćenju i smislu tog naglog uvećavanja materijalnog dobra na štetu drugih ljudi.
Pišem, dakle, držeći se moralne vertikale koja nam je kao narodu i državi sudbonosno potrebna ako hoćemo da opstanemo. Iz te perspektive, gospodo generalni punomoćnici, jedino želim da raspravimo problem koga je stvorio g. Aleksić koji, ne znam zbog čega, sam ne piše pismo i ne poziva me na javno suočavanje mišljenja, nego to radi preko svoje advokatske kancelarije. No, to sakrivanje iza generalnih punomoćnika jasno govori o njemu samome.
Pođimo, dakle, redom, tačno onako kako su to odredili generalni punomoćnici.
Vi tvrdite, na samom uvodu pisma, da ostajete pri pismu – upozorenju na koje sam odgovorio ne Vama, već gosp. Stevanu Santu. Na samom početku ostaje, dakle, upozorenje kao pretnja za svako drugačije mišljenje ili neku radnju koja ne odgovara g. Aleksiću.
To je, gospodo punomoćnici, taktički bilo pogrešno. Ne pripadam toj sorti mekušaca koji se uplaše čim im neko zapreti. Čitav moj život je borba protiv pretnji i ucena moćnih, te raskrinkavanje tog nasilnog pokušaja da se uguši kritička misao i zdrava ljudska pamet. Više od dve decenije sam opozicija svakoj vlasti i njihove pretnje me nisu uplašile, naprotiv, postao sam čvršći i odlučniji u svojim stavovima.
A kako sam, igrom životnih okolnosti, prošao i ratišta, pretnje generalnih punomoćnika me ne mogu uopšte uplašiti. Pretnje samo potvrđuju da u samom slučaju nešto nije u redu. Jer da nije tako, zašto bi inače pretnje stizale? To je prva u nizu grešaka generalnih punomoćnika. Niste istražili o kakvom čoveku se radi i kako mu zaista treba pisati, već ste birokratski odradili svoj posao kao da se radi o nekom radniku g. Aleksića koji se buni zbog toga što je, nakon privatizacije, ostao bez posla. Recimo, radniku ’’Slobode’’ iz Šapca ili ’’Izvor’’ Aranđelovac ili ’’Fiaz’’ iz Prokuplja.
Nisam radnik g. Aleksića da se odmah uplašim Vaših pretnji. Gospodo punomoćnici, prete samo oni koji su nemoćni u odbrani istine i onda potežu silu pretnje da bi oterali logiku argumenata.
Zašto bi se inače pisala preteća pisma?
U sledećoj rečenici, generalni punomoćnici priznaju da su pretpostavili da sam baš ja lično osnivač i idejni tvorac UMA Srbije, da zastupam interese 100.000 malih akcionara koji plaćaju članarinu od 200 dinara, što iznosi, kako kažete, zanimljiv iznos od din. 20.000.000 prikupljene članarine. Rečenica se završava upitnikom i usklikom (?!), što je gramatički pogrešno. Ako ste već to pretpostavili, onda ne može rečenica da bude upitna, niti uzvična. Pretpostavljam da ste hteli da naglasite taj zanimljiv iznos članarine, ali ste to nevešto uradili. Pretpostavljam da Vam je zasmetalo 100.000 ljudi koje zastupam i da ste Vašom opaskom o članarini hteli da iznesete sumnju u moje dobre namere.
Pogrešno!
Građanska društva počivaju na slobodi udruživanja ljudi i svi ti članovi UMA Srbije su se dobrovoljno udružili radi zaštite svojih interesa. Pravo pitanje bi bilo – zašto advokati Srbije ne rade taj posao? Zašto ne štite ideju akcionarstva u Srbiji? Ko ih sprečava da zaštite 1.000.000 akcionara koji očajnički traže da ih neko zastupa protiv obesnih većinskih vlasnika i korumpirane državne administracije?
Zašto to ne radi, recimo, Vaša advokatska kuća?
Bilo bi mi drago da UMA Srbije dobije neku ozbiljnu konkurenciju.
I sada dolazimo do dva ključna pitanja: znaju li advokati u Srbiji šta je pravo akcionarstvo i po kojoj ceni bi oni koji o tome nešto znaju to radili? Bilo bi takođe zanimljivo da nam generalni zastupnici odgovore: koliko bi oni naplaćivali advokatske usluge?
Tržište je otvoreno za sve koji hoće da se bave akcionarstvom.
Zašto niko drugi u Srbiji ne radi ovaj posao za toliki broj preduzeća?
Zašto država ne štiti male akcionare?
Na sva ova postavljena pitanja još uvek nema pravog odgovora.Zanimljivo je da se još niko nije pojavio na tržištu da preotme posao od UMA Srbije.
Pokušaj da omalovažite moj rad navođenjem članarine od 200 dinara, pogrešna je zamena teze. Očito da se niste dobro pripremili kada ste pisali pismo – upozorenje. Članarina u 2004 godini je iznosila 100 din. i udružilo se 50.000 akcionara, što daje cifru od 5.000.000 dinara, dok je u 2005 godini udruženo 50.000 koji su dali 200 din. I to je 10.000.000 dinara.
Znači 100.000 akcionara je platilo članarinu 15.000.000 dinara.
Zanimljiva razlika, zar ne?
Da li je to veliko ili nije, najbolje će se videti kad uporedimo po kojim cenama je g. Aleksić kupovao preduzeća u procesu privatizacije, a kolika je bila njihova tržišna cena. Upoređivanjem ta dva iznosa dobili bismo pravo stanje stvari.
Znači, Vaša pretpostavka da sam to baš ja uradio ne opravdava Vašu kancelariju. Zašto Vaša kancelarija nije to uradila?
Imate još 900.000 akcionara koji traže zaštitu. Izvolite, udružite sve te ljude i uzmite članarinu.
Zanimljiv predlog, zar ne?
Biće to Vaš veliki doprinos razvoju akcionarstva u Srbiji na početku XXI veka. Kada to budete uradili, neću zlonamerno množiti broj Vaših klijenata sa članarinom, već ću Vas javno pohvaliti da ste doprineli utemeljenju akcionarstva na samom početku njegovog razvoja i da radite posao od istorijskog značaja.
A to je već velika razlika. Ne samo u stilu, nego i u shvatanju društvenih procesa.
Zato, napred! Imate moju punu podršku.
Zamislite šta će se desiti ako UMA Srbije udruži tih milion ljudi?
Milion prevarenih u procesu privatizacije!
A kada, nakon završetka privatizacije, od marta meseca 2007 godine još 5 miliona građana dobije akcije, tek će postati intersantno akcionarstvo u Srbiji.
Ko će zastupati sve te ljude?
Kolika će članarina biti?
Hoćete li i Vi ući u tržišnu utakmicu?
Ostavljam Vam da se sami igrate računajući zanimljive iznose.
Na kraju Vašeg pretećeg uvodnog pisma, pokazaću Vam kako izgledaju Vaše pretpostavke.
Zamislite da Vam napišem ovakvo pismo:
„Pretpostavio sam da je Vaša kancelarija generalni punomoćnik Alko grupe i da za svaki Vaš dopis, pismo – pretnju, suđenje i druge advokatske usluge uzimate toliko i toliko novca, što iznosi zanimljiv iznos od toliko i toliko godišnje zarade“.
Da li je takvo pisanje na mestu?
Po mom mišljenju, to je nepristojno.
Ako je Vaš nalogodavac zadovoljan Vašim uslugama i to plaća, nevaspitano je da neko drugi zadire u vaše poslovne odnose. Nažalost, naš palanački duh je još uvek jači od naše profesije. Zadatak neke nove generacije je da modernizuje Srbiju. Srbiju u kojoj se neće pisati preteća pisma. I još nešto, u rečenici pretpostavci nedostaju dva zareza.
A sad ću Vam odgovarati po tačkama koje ste naveli u pretećem pismu:
1. BILO BI MNOGO BOLJE, upotrebiću Vaš kurziv, da je gospodin Aleksić lično primio bivše radnike i penzionere i objasnio im kako je privatizovana njihova fabrika. Tako bi se problem rešio i ne bi bilo pretećih pisama i grozničave uzrujanosti. Nisam ja, gospodo generalni punomoćnici, tražio bivše radnike i penzionere da rešavam njihove probleme, nego su oni potražili moju kancelariju.
Zašto?
Bivši radnici i penzioneri su nezadovoljni NAČINOM kako je iz stečaja privatizovano njihovo preduzeće i osećaju se prevarenim, pa su potražili zaštitu UMA Srbije.
Zašto su nezadovoljni? Zašto se osećaju prevarenim?
Izvolite, primite te ljude i sa njima JAVNO raspravite o nastalom problemu. Nisam problem napravio ja, već g. Aleksić.
Zašto to ne uradite?
Zašto g. Aleksić ne razgovara sa svim tim ljudima?
Slažem se da će biti jeftinije i da bivši radnici i penzioneri neće morati da daju 200 dinara godišnje. Tako ćemo izbeći nepotrebne troškove.
UMA Srbije neće smetati da postignete dogovor i biće nam drago da se slučaj zatvori.
2. Primedbe o mojoj stručnosti ili kako pišete „stručnosti“ i Vaše neverovanje u istinitost podataka da je srušeno 200 nezakonitih privatizacija, najbolje govori o Vama kao generalnom punomoćniku. Vaše je pravo da izražavate sumnju, ali morate da pišete o činjenicama.
Agencija za privatizaciju je priznala da je od 1408 privatizacija poništila 200 privatizacija. UMA Srbije je najvećim delom učestvovala u organizovanju tih malih akcionara i pomogli smo da se raskrinkaju većinski vlasnici koji na prevaru otimaju preduzeća, ne poštuju potpisane ugovore i uništavaju preoteta preduzeća. Analizu svih tih materijala uradio je ekonomsko pravni tim ljudi koje sam predvodio. Danas je, radi Vašeg obaveštenja, možete proveriti pre nego što krenete da pišete preteće pismo, raskinuto 218 privatizacija. To su činjenice.
Vaše sumnje ne mogu opravdati Vaše neznanje.
Pošto je Agencija za privatizaciju priznala da je raskinula toliko ugovora, Vaše sumnje u moju stručnost otpadaju.
3. UMA Srbije traži da se donese Zakon o reviziji privatizacije. To trenutno traži 100.000 građana Srbije koji su se udružili u zaštitu svojih akcionarskih interesa.
Šta je tu sporno?
Zar građani ne mogu da podnose incijative parlamentu?
Zar je to zabranjeno?
Hoće li proći ta inicijativa ili neće zavisi od broja građana koji su spremni da je podrže. Ako se udruži milion građana Srbije, koji se osećaju prevarenim i obespravljenim, šta mislite: hoće li u parlamentu da prođe taj zakon?
Vreme će, naravno, pokazati šta će se desiti.
Zakon o reviziji nije nepoznat u svetskoj praksi i Vaša kancelarija bi morala to da zna mnogo bolje od mene. Razvijene zemlje su donosile zakone o oduzimanju imovine ratnim profiterima, novobogatašima i svima onima koji su se brzo obogatili otimajući državnu imovinu i imovinu ostalih građana. Kad pogledate istoriju SAD, Francuske i Engleske naći ćete takve zakone. Naročito posle vremena rata.
Ne moramo ići tako daleko, susedna Hrvatska i obližnja Ukrajina danas sprovode reviziju privatizacije. Putin je to uradio hapšenjem Hodorkovskog i to je bio dovoljan signal da otpočne vraćanje iznesenog novca u Rusiju.
Znači, ozbiljno ozdravljenje društva nije moguće bez revizije, lustracije i ostracizma onih koji su oštetili to društvo. Srbija se nalazi pred tim procesom
. Jedna istorijska parabola.
Zašto se, gospodo punomoćnici, danas priprema donošenje Zakona o denacionalizaciji?Zašto će se vratiti imovina onima od kojih je oteta pre šest decenija? Zar to nije zastarelo? Zar to nije urađeno po tadašnjem zakonu? Zašto EU insistira na donošenju tog zakona?
Odgovor je jednostavan – imovinska pitanja ne zastarevaju i niko ne može otimati imovinu drugih građana, makar ih i neki loš zakon privremeno pokrivao u tome. Kada mi kažu – to je učinjeno po zakonu, moj odgovor glasi – i Hitler je vladao po zakonu. I Staljin je pravio Gulage po zakonu. Međutim, postoji samo jedan zakon koji je iznad svih nas smrtnika, a to je – Božiji zakon.
Smrtnici donose zemaljske zakone. I često mogu da pogreše iz nekih trenutnih interesa. Božija volja se ne može potkupiti.
Ako bi neko udruženje tražilo reviziju, kako Vi navodite, moje i Vaše školske spreme, ne vidim zašto bih se tome usprotivio. Ako ljudi sumnjaju u moju školsku spremu i ako se udružuju da to provere, izašao bih im u susret. Zašto da se plašim revizije moje školske spreme?
Šta bih trebao da radim?
Mislite da je bolje da naložim mojim advokatima da im pošalju preteća pisma?
Zašto bih to radio?
Ako sam čist, zašto se plašim revizije?
Ako sam položio sve ispite, zašto se plašim revizije?
Ako nisam potplaćivao profesore, zašto bih se plašio revizije?
Uzgred, spreman sam da svoju stručnost dokažem, uprkos reviziji moje stručne spreme.
Primer koji ste naveli je odličan.
Zar Vi niste spremni za reviziju?
Zašto niste spremni?
Naše razlike su onda suštinske.
Zalažem se za slobodu udruživanja, preispitivanja i postavljanja pitanja svakome. Istinska demokratija nastaje onog momenta kada nema monopola na istinu, informacije ili radnje koje neki građanin preduzima. Možete slobodno, recimo, da napravite udruženje za reviziju moje školske spreme i ja ću pristati da stanem pred kritički sud javnosti. Članarinu možete da uzmete i više od 200 dinara.
Neću zbrajati zanimljive iznose.
Neću slati preteća pisma.
Neću uzeti generalne punomoćnike.
Biću spreman da JAVNO branim svoju diplomu.
4. Novi Zakon o privatizaciji nije donet pre neki dan, kako Vi pišete, već jula meseca 2001 godine. A to nije pre neki dan. Pre neki dan su donete Izmene i dopune Zakona o privatizaciji. To je velika razlika, zar ne?
Tačno je da su akcionari preduzeća koje je otišlo u stečaj dužnici prema poveriocima, a nisu poverioci svog preduzeća.
Zar sam ja tvrdio suprotno?
Problem je, gospodo punomoćnici, u nečemu drugom.
KAKO je preduzeće otišlo u stečaj? Da li je poslovodstvo namerno gurnulo preduzeće u stečaj? Da li su pravljeni štetni ugovori od strane insajdera u preduzeću? Da li je neki poverilac zelenaškim kamatama i špekulacijama postao najveći poverilac? Koliki je kapital preduzeća bio pre ulaska u stečaj? Kako je izvršen stečajni postupak? Da li su stečajni upravnici i sudije dobro vodili stečajni postupak? Kako je prodato preduzeće iz stečaja? Da li je veliki kapital preduzeća otišao za zatvaranje naduvanih obaveza?
Akcionari preduzeća, kao suvlasnici u preduzeću, treba sve o tome da znaju, zar ne?Ako su realne obaveze veće od realno izraženog kapitala, akcionari gube pravo vlasništva u preduzeću.A šta ako to nije slučaj?
Primeri iz prakse pokazuju da je bilo mnogo namerno izazvanih stečajeva i preotimanja imovine od strane poverilaca – zelenaša.
Taj postupak se u Češkoj zvao – TUNELOVANJE.
Češka je preispitala sve te slučajeve i napravila reviziju tunelovanja.
5. Generalni punomoćnici ponovo nisu dobro obavešteni. Čak ni ne čitaju novine u kojima se, svakodnevno i sve više, pojavljuju zahtevi za reviziju stečajeva. Nabrojaću neke najkarakterističnije primere:
Postoje međunarodni slučajevi revizije stečajeva: ENRON, TYCO, WORLDCOM, PARMALAT itd.
Kod nas se traži revizija stečaja u sledećim preduzećima:
Robne kuće – Beograd, Brodogradilište – Beograd, Jastrebac – Kruševac, Centroslavija – Novi Sad, Elektrotehna, Kluz, Zmaj, Metalograf, Sportstar i mnogi drugi.
Lanac prevarenih je, nažalost, predugačak.
Hoćete li biti zadovoljni navedenim primerima?
Zar to nisu dovoljni dokazi?
Mogu, ako hoćete, da organizujem sve te prevarene ljude i usmerim na Vašu advokatsku kancelariju.
Da li ste spremni da ih zastupate?
Hoće li Vaše advokatske usluge koštati značajnih 200 dinara po čoveku? Zar je to frazeologija?
Nesumnjivo je samo to, da Vam nudim sve te klijente da ih zastupate i uzmete članarinu. I mnogi drugi će Vam doći kad se pročuje da to radite.
Zašto je inicijativa za donošenje Zakona o reviziji stečajeva 1994 – 2005 godine „ideja pravno neobrazovanog predlagača“?
Šta ako tu ideju podrži 100.000 naših članova i ako je prihvati milion prevarenih radnika?
Šta onda?
Imaju li građani pravo da predlažu promene zakona?
Gde mi to živimo, gospodo generalni punomoćnici?
Zar nismo završili sa totalitarnim režimima?
Ko donosi zakone?
Zašto građane izbacujete iz demokratskih procesa?
Nesumnjivo je samo jedno, da Vas je toliko pogodila ova inicijativa da ste me lično vređali.
Zašto?
Da li je to, u nedostatku argumenata, proradio bes i zbog toga pišete preteća pisma, a mene lično omalovažavate i vređate?
6. Radnici i penzioneri me nisu obavestili da je izvršena revizija prodaje D.D. ’’Pionir’’. Radnici i penzioneri su tražili da se izvrši revizija prodaje iz stečaja njihove fabrike.
To su poručili na skupu u Subotici kada je, gle čudne okolnosti, iznenada nestalo struje, pa je nekoliko stotina ljudi skupljenih u holu ispred tražilo reviziju stečaja i najgorim rečima pričali o načinu privatizacije iz stečaja.
Zašto novi vlasnik ne primi sve te ljude?
Zašto, Vi, generalni punomoćnici, ne izađete pred te nezadovoljne ljude?
Zašto im argumentovano i dokumentima ne pokažete kako je privatizovana fabrika i na taj način sprečite da neko uzme 200 dinara po glavi nezadovoljnih radnika i penzionera?
To što navodite imena institucija, pred kojima bih trebao da, prema Vašem mišljenju, padnem u KNIKS poklonu, nije Vam dobar argument.
Zar Vi, gospodo advokati, zaboravljate da smo živeli u – DESPOTSKOM REŽIMU koji je kontrolisao sve institucije?
Treba li da Vam navodim sve sramne i nestručne presude naših najviših sudova koje su bile predmet osude međunarodne stručne javnosti?Totalitarni režimi grade svoje institucije i svoje pravo koje, kada se sruši taj režim, biva predmet revizije i lustracije. Da li je i donošenje Zakona o lustraciji „ideja pravno neobrazovanog predlagača“?
Zašto su onda mnoge zemlje donele taj zakon?
Moja stručnost, koju Vi stalno izvrgavate ruglu, nema nikakve veze sa ovim istorijskim procesom – revizije i lustracije. To se dešava mimo moje stručnosti.Zar neuspeli Zakon o ekstraprofitu nije pokušao da kazni one koji su se bogatili u despotskom režimu kada je većina građana siromašila?
Moje, kako pišete „ neslavno bankarsko iskustvo“, nema nikakve veze sa istorijskom istinom da su neki preko noći postajali bogati, zato što su bili deo režima koji je počivao na pljačkanju građana Srbije. O tome postoje sociološke studije i to je danas prihvaćeno kao istina o jednom dobu kada je Srbija propadala.
7. Pošto ste spremni da sa zadovoljstvom dostavite sve sudske odluke, spreman sam sa zadovoljstvom da primim ta dokumenta.
8. Ne razumem Vaš sarkazam.
Zar taj uslov niste mogli da postavite u predhodnoj tački?
Zašto većinski Samostalni sindikat ne pozove svoje bivše radnike i penzionere i ne reši nastali problem?
Tako će uštedeti troškove za reviziju od 200 din.
Zašto Samostalni sindikat ne uzme od svojih radnika i penzionera po 200 din. za dokumentaciju koju poseduje?
Toliko o tačkama.
Na kraju o Vaše dve napomene:
a) Toliko ste ostrašćeni u negiranju mene lično i moje struke, da niste mogli da sačekate ni moj odgovor ’’Glasu javnosti’’, već ste morali da pišete post skriptum.
Smešno.
b) Najzad, dolazimo do same suštine, a to je slučaj – KREDIBEL BANKE.
Prihvatam Vaš izazov da sa g. Miroljubom Aleksićem izađem u javnost, recimo, bilo bi interesantno da pred TV kamerama u večernjem terminu, zbog velike gledanosti, raspravimo o KREDIBEL BANCI.
Takođe, tražim, da se napravi – REVIZIJA STEČAJA Kredibel banke i da se napokon utvrdi prava istina kako je NAMERNO uništena banka. Reviziju stečaja uporno tražim od 1996 godine.Tražim da se ispita šta se desilo sa KRIVIČNIM prijavama koje sam podigao u decembru 1995 godine, zbog namernog uništavanja banke od strane dela poslovodstva.
Pitajte bivšeg predsednika Odbora poverilaca g. M. Aleksića:
KO je sve učestvovao u planskom uništavanju banke?
KOME je banka plaćala kamate u iznosu od 30 – 82 % MESEČNO?
KO je zatvarao deviznim sredstvima svoje zelenaške kamate?
Po kom KURSU su zatvarene te naduvane obaveze?
Koliko su iznosila potraživanja banke?
Sa KOJIM ljudima iz poslovodstva je radio g. Aleksić?
Kakve su aranžmane pravili?
Zašto su ti potpisnici štetnih ugovora pobegli iz banke kada su problemi kulminirali?
Zašto su neke članove poslovodstva čuvali predstavnici Državne bezbednosti? Zašto poverioci nisu preuzeli banku i nastavili da rade?
Pitanja ima još mnogo.
Ali o tome možemo g. Aleksić i ja u javnom sučeljavanju da objasnimo građanima.
Sva imovina koju je banka stvorila je vraćena za izmirivanje namerno uvećanih obaveza.
Pošto tražim REVIZIJU STEČAJA nije potrebna nikakva članarina, spreman sam da učestvujem u timu koji će uraditi taj posao i izvestiti javnost.
Recimo, jedno interesantno pitanje za g. M. Aleksića, koga sam lično sreo samo dva puta i o kome pre toga ništa nisam znao, mada sam bankar od 1984 god. i poznat sam bio po čitavoj SFRJ, zašto g. M. Aleksić nije ispunio svoje obećanje koje je meni dao na tom drugom sastanku?
Zar se poslovni ljudi ne drže izgovorene reči?
Zar na početku ne beše reč?
I na samom kraju, neke moje napomene:
a) bilo bi mnogo bolje da je g. M. Aleksić LIČNO otpočeo polemiku i da nije koristio generalne punomoćnike,
b) bilo bi mnogo bolje da generalni punomoćnici nisu poslali pismo pretnje,
c) bilo bi mnogo bolje da Samostalni sindikat nije zakupio sve četri stranice ’’Subotičkih novina’’ kako bi dokazao svoju istinu i tako pokazao da su se akteri slučaja uplašili,
d) bilo bi mnogo bolje da g. M. Aleksić i njegovi punomoćnici okupe sve te nezadovoljne radnike i penzionere i sa njima reše svoje probleme, bez učešća bilo koga sa strane,
e) bilo bi mnogo bolje da su generalni punomoćnici napisali jedno profesionalno pismo i da su izbegavali vređanje, omalovažavanje, neprimeren sarkazam i nespretnu užurbanost,
f) bilo bi mnogo pismenije da generalni punomoćnici, kao ugledna advokatska kuća, ne prave tolike gramatičke greške.
Poštovana gospodo advokati i g. M. Aleksiću,
Pošto više od 25 godina objavljujem svoje tekstove u javnosti i vodim borbu sa razlićitim oblicima režima, koji namerno upropaštavaju ovu zemlju i vode je ka prinudnom stečaju i likvidaciji, pošto sam pristalica toga da javno treba raspraviti o svim društvenim problemima, iskoristiću ovo Vaše pismo pretnju i moj odgovor kao građu za istorijsko svedočanstvo o jednom dobu i ostavićemo vremenu i pokolenju da nam sude.
Materijalna bogatstva su prolazna.
Samo reči zapisane ostaju večno svedočanstvo.
Reviziju tih reči vršiće svaka generacija.
I učiće na našim greškama.
Ali, slobodu da vrše reviziju tih reči i da donose sudove o vremenu, niko im više ne može oduzeti.
Osvojene slobode se ne mogu poništiti pismima upozorenja.
Pozdrav,
Branko Dragaš
Beograd /09/07/05/
