ОСВЕТА
Госпођа Хелга Пулхер је свуда по кући тражила мрвице. Била је опседнута тим малим, ситним неваљалим одметницима.Проклетим животињицама које, тако јој се чинило, гмижу, пузе и скривају по читавој кући. Запрепашћена је била где је све проналазила те подле и покварене мрвице.Које су се усудиле и осмелиле да, без икаквог смисла и дозволе, прекрше кућни ред и крену неким својим путем. Слободне и неукротиве. Дивље. Постојале су само да нервирају уредну и одговорну домаћицу, на којој је породица почивала.Које су знале, на њено велико чуђење и бес, да се откотраљу у најудаљенији део њихове трпезарије. Не марећи за успостављени кућни ред и поредак.Које су својом дрскошћу и смелошћу, одлучне да јој се намерно супроставе, да пркосе, данима знале да се скривају у неком најнеобичнијем месту у трпезарији,излуђујући, када би их, ипак, пронашла, педантну госпођу Хелгу.Она је сматрала да је једини смисао постојања тих демонских мрвица да обесмисле њен предан и посвећен рад у одржавању поретка у њеној кући.Отуда је била непријатељски расположена према њима и показивала је своју отворену мржњу према онима који нису били достојни њеног пожртвовања.Није подносила неред.Није могла да живи у прљавштини.Нервирала се због аљкавости и трапавости својих укућана, мужа и две кћерке, јер је себи дозволила да постане њихова лична служавка. И није јој било тешко што је њихова служавка, жртвовала је свој живот досадним и једноличним кућним пословима, него јој је тешко падало што то они то нису поштовали.Нико њен рад, одрицање и пожртвовање није знао да цени.Све другоза њих је било важније од њеног настојања да њихово мало домаћинство држи уредно и чисто.Ниједна од њених кћерки није била на њу. Повукле су на оца ту несмотрену лежерност и разуздану немарност. Нису јој помагале да уреде кућу, све су радиле да избегну те своје обавеза, а када би морале, притиснуте мајчином вољом, да се прихвате неког посла, да нешто и ураде у кући, све су радиле преко воље,трапаво и погрешно,да то није могла да поднесе. Боље да јој нико не помаже, него да мора за њима да иде и исправља лоше урађено. Она је живела за то да у њеном малом домаћинству све буде под конац утегнуто. Сложено и затегнуто. Свака ствар постављена на своје место. Наравно, све је морало да буде по њеном плану. Она је била права и немилосрдна господарица чистоће и реда у њиховом дому.Свака ствар је морала да буде остављена тачно на место кога је она одредила.Нико није смео да уђе у кухињу и да, далеко било, промени распоред који је она поставила.Мрвице су једино квариле њену изузетност и посвећеост.Оне су биле њена ноћна мора.
Није она гледала на мрвице као што су гледали њени немарни укућани, који су јели по читавом стану, једва је некако строгим казнама натерала кћерке да једу искључиво за расклиманим столом, који је био поклон њеног покојног оца, али мужа није могла никако да покори у томе, тај је стално нешто жвакао по читавом стану,није гледала, дакле, на мрвице као део њихове немарности или неспретности,њеним укућанима мрвице чак уопште нису ни сметале, него је, пронашавши их на поду, њих гласно оптуживала, грдила и вређала,нападала као своје најљуће непријатеље, што су се усудиле да покваре њен устаљени ред и што су својим бесмисленим поступком,одметањем и непослушношћу, покушавале да пркосе њеном успостављању кућног реда. За госпођу Хелгу је то био страшан кућни прекршај. Није могла да се смири док јој кућа поново није била уредна и затегнута, док све није било на своме месту, док све одбегле мрвице није покупила и бацила у канту за смеће. За њу није било никакве дилеме да те мрвице, у знак строге казне за неполушност, морају да заврше у канти за смеће и на градској депонији. Тамо им је свима било место. Нека их спале са осталим смећем и нека све заувек очисте и њу ослободе од тих кућних напасти.Није прихватила позиве, лажних љубитеља и заштитника животиња, њих је баш презирала, да грађани покупљене мрвице и остатке од хране бацају кроз прозор на улицу, како би, евентуално, завршиле у устима гладних голубова, јер је сматрала да је то би велика глупост, пошто би се онда неред из куће пренео на улицу и са улице на читаву државу, па госпођа Хелга, као васпитана, узорна и одана Немица, у овим тешким годинама након великог ратног пораза и неправедне казне која је снашла њену недужну домовину,никако не би себи дозволила да почини такву несмотреност. Уосталом, мрвице нису ни заслужиле тако благу казну.У политику се није разумела, нити је марила за њу,није стизала, због великих обавеза у породици, одгајања деце и чувања куће, да прати дневна политичка дешавања, али она је добро знала, из свог тешког животног искуства, да само поштеним радом,одрицањем, муком и чврстом дисциплином, строгим држањем реда у породици, вођењем рачуна о свакој мрвици, може да се опстане у сиромашном животу поштанске породице, која мора да преживљава са скромним примањима њеног неспособног и неамбициозног мужа.
Свако јутро, чим би устала, пажљиво је прво обилазила трпезарију да преконтролише,направи визиту и прегледа да ли је све било на своме месту.Погледом је пратила сваку шару тепиха у трпезарији, који је долазио до ножица расклиманог стола, прегледала је својим орловским оком стари, олињали и избледели тепих,кога је њен сујеверни муж наследио од деде и кога није хтео да баци, мада га је она толико молила , загледала се у сваки детаљ на тепиху, плашећи се да неко место случајно не прескочи. Чинило јој се, док је трљала крмељиве очи, да их свуда види по тепиху, да гмижу, увијају се, узимају друге облике и вешто крију у оријенталним шарама које је сматрала сувишним и непотребним детаљима на тепиху, које су измишљене само да њој загорчавају живот у трагању за одбеглим мрвицама.Покушавале су оне да умакну њеним строгим погледима, покушавале су да се сакрију у латицама цветног детаља или у раскошно украшеном облику, али ништа им није помогло да их она брзо не открије.Поносна је била на себе. Мрвице су биле неки њен лични плен. У њеном једноличном животу допадао јој се тај јутарњи ритуал, где је она, попут страшног суда, одважно и достојанство, као краљица трпезарије, улазила попут какве полицијске рације у потрази за одбеглим, разноликим и сићушним уљезима на које други људи нису обраћали пажњу, али које су кршиле њене успостављене каноне и због тога су морале да буду кажњене. Волела је ујутру сама да пије кафу, док је њен пензионисани муж још увек у њиховох соби чврсто спавао, стављала би шољицу кафе на сто да се охлади, није волела да пије врелу кафу, кленкнула би на тепих и онда детаљно, попут пореског инспектора, почела да претражује сваку избледелу шару, плашећи се да јој нешто не промакне и да нека не остане непримећена.
И ово јутро , сагнута над неким усамљеним и осушеним цветом, купила је те ђавољеве трагове на тепиху. Шаку леве руке је држала полуотвореном и у њу је пажљиво стављала,као да скупља драгоцене бисере из дубине мора, изгубљено јато ухваћених риба.Није смела шаку да држи превише отвореном да јој не би неприметно измигољиле и побегле, јер их је тада много теже проналазила, вештије су знале баш добро да се прикрију, али, опет, није смела ни чврсто да их стегне, плашећи се да ће их здробити и да неће моћи да ужива у њиховом бројању. Гадила се помисли да их она лично здроби. Више је уживала у осећају да их држи у шаци. Испуњена је била када би се вратила за сто препуне шаке ухваћених затвореница, па би,отпивши први, најслађи гутљај кафе,пажљиво их посматрала у својој руци, те мале,преплашене и ухваћене кривце како су се жалосно скупили и чекају њену пресуду.
Јутрос их је било баш доста. Тако је то увек било понедељком, после недељног ручка читаве породице. Радовала се недељом увече, када би уморна легла да спава, немајући снаге да провери да ли је све стигла да поспреми у кухињи, што ће ујутру моћи да их, на миру, полако, уживајући, све да покупи. Остављала их је да страхују до јутра,да се муче и да се надају да ће избећи њену сурово казну, док је она заспала сном праведника, кога очекују велика дела, и није јој сметало несносно хркање њеног припитог мужа.
На недељни ручак долазиле су, према њеном изричитом захтеву, обе кћерке са породицом, мужевима и четворицом унука, спремала је, за њихове прилике, обилате ручкове и уживала је да види како нестаје спремљена храна са стола, увек је било мало хране за сва та прождрљива уста, и радовала се што је успела, у оваквим тешким временима када су људи губили самопоуздање и када су се свега плашили, да сачува и окупи своју породицу, коју је искрено волела, без обзира колико јој сметало то што су зетови били још траљавији од њеног аљкавог мужа, а њени унуци толико неваспитани у поштовању према спремљеној храни, да је она дигла руке од било каквог покушаја да их доведе у ред. Једносатвно, све њене приче и сва њена упозорења да се тако не могу понашати за столом, да не могу да говоре пуним устима, да морају да се нагну над тањиром, да хлеб не ломе тргајући га ван стола, све је то било узалудно и сувишно,није давало никакав резултат, осим што је све више подизало тензије и непријатности за столом, па је госпођа Хелга, као жена која је научила да се жртвује за више циљеве, донела одлуку, да не би стално звоцала и држала предавања, како би сачува сву ту свечаност недељног ручка, да престане више да их напада и критикује,да се повуче и да ућути, јер то њено блебетање упразно не води никуда, већ је морала да их прихвати такве какви јесу и да им покаже сву своју љубав. А волела је своју породицу таквим жаром да је била спремна све за њих да учини и била је истински срећна што су и они пажљиви и нежни према њој и што воле недељом да проведу заједно. Уостало, мислила је госпођа Хелга, тешила се, док је, испративши своје најмилије, прала гомилу суђа, сутра ујутру је чека њен омиљени велики лов на расуте мрвице по читавој кући. Из непажње и трапавости њених најмилијих, она је испунила своју страст којој се сва предавала.
Завуче се под сто, тачно тамо где су седела деца и нађе читаве ројеве одбеглих мрвица. Пажљиво их је све прстима покупила и поче да се повлачи према тепиху, плашећи се да нагло подигне главу, да се не би ударила у ивицу стола. Јуче је најмлађи унук тако звекнула главом о ивицу стола да су му капљице крви потекле из повређене аркаде, па је престрављена бака,узрујана и уплашена, видећи крв по детету, почела да хистерише, да се тресе као прут и добила је такав напад страха, што је несрећно дете још више узнемирило и натерало у хистеричан плач, да је старија кћерка морала да је прекори што непотребно уноси толику панику и што не може више да се контролише. А када се извукла испод стола, почела је да претражује детаљно тепих и да полако скупља све што тамо нашла. Још једном погледа по тепиху, да направи последњу контролу и када утврди да је све покупила, да је све било сређено, ниједну више мрвицу није видела, крену да устане. Неспретно се подиже из клечећег положаја и закачи ногом фронцеле на тепиху.Сагну се поново, полако чучну, није више била у годинама да може брзо да се сагиње, осећала је болове у доњем делу кичме, и поче дланом десне руке да их пажљиво исправља. Није могла да поднесе да фронцле на тепиху не буду исправљене. Запетљане и згужване није могла да гледа. Зашто би биле замршене и згужване, када су све биле једнако одсечене и свака је имала довољно места за себе на поду? Зашто би лежале једна преко друге и тако несносну гужву правиле и квариле успостављени ред у трпезарији? Њој је то баш сметало. Није могла то да гледа. Тај јавашлук је нервира. Отворено је говорила мужу, који је исмејавао ту њену болесну педантност, говорио јој је да не губи време и здравље на глупе кућне послове, предлагао јој да макар мало изађе из куће, да се дружи са људима, да оде до парка, да се прошета, да оде на кафу до комшинице или да узме неку књигу да прочита, али она је све одлучно и презриво одбијала , правдајући се да не може то да гледа, да јој та неуредност на поду „ боде очи“ и да је то стање „ вређање достојанства фронцли“, које имају право на простор који им припада.
Подиже се и оде до канте за смеће. Полако отвори леви длан и поче мрве да баца у разјапљено ждрело канте, чија језива, мрачна дубина их прогута као да су упале у своје ископане гробнице у земљи. Помисли како би било много корисније да ове мрвице убацује у гладна уста људи који , услед тешких услова живљења, немају хране да преживе и умиру по читавој планети због себичности људског рода. Али, она ту ништа није могла да промени. Гледала је како да прехрани и одржи своју породицу. Није могла да организује хуманитарно скупљање мрвица за гладна уста по свету. То мора да ради неко други.Помисли како би васпитно било добро, за сву данашњу размажену децу и њихове још горе родитеље, да, макар једном у животу, дође до таквог стања отрежњења да сви осете глад, да осете како дивљачки завија празан желудац и кркљају испражњена црева, па би се онда сви они на другачији начин односили према храни и према овом суманутом и неконтролисаном расипању мрвица свуда по кући. Отргну јој се осмех. Сигурна је била, на основу свог искуства одрастања, да би се људи, после такве глади, потпуно другачије односили према храни, да се не би преједали, да не би било дебелих људи,да не би сумануто бацали храну и мрвили на све стране. Овако су многи поново постали неодговорни, брзо су заборавили тешка времена хиперинфлације и немања основних животних намирница, њене кћерке се тога уопште не сећају, биле су мале, она их је заштитила, немарштину нису ни осетиле,обезбедила им је довољно да не буду гладне, па настављају да се расипнички понашају као да се не могу поновити ратна времена.Пребрзо су сви заборавили дугачке редове и несташице хране после изгубљеног рата. Такви су, нажалост, људи. Увек беже од реалних проблема. Надају се да ће проблеми сами од себе да се реше. Ништа не предузимају, осим што настављају да срљају по старом.Праве исте грешке и после се чуде сами себи што су пропали.
„ Мрвицама би их требало хранити да се уразуме!“ , промрмљала је гласно док је отресала длан о длан.
Поправи кућну хаљину и погледа се у огледало. Проседа коса јој је била уредно сложена и намаза кремом отекле подочњаке. Седе за кухињски сто и поче да пије охлађену кафу. Није волела да једе или пије ништа врело што се пушило. Плашио је дим који се подизао из хране коју је кувала. Имала је осећај као да је то смртни дим који јој се тихо обавија око њеног врата, који је гуши и који јој не дозвољава да удахне. Ноћима је сањала како умире у том белом диму кувања и није могла никако да објасни те чудне снове. Није хтела никоме ништа да прича, није веровала у врачаре, није се дружила са жентурачама у згради, јер није подносила оговарања и сталну женску кукњаву на своје одвратне мушкарце.Сматрала је да сама мора да се избори са свим тим недаћама и да јој нико у томе не може да помогне.Зашто да се наслађују њеним незадовољством? Како да им објасни своју страст за мрвицама?
Муж је исмејавао тај њен страх од врелине скуване хране. Није разумео да неко може да једе хладну супу или да пије хладан чај. Али, она му је оштро одговарала да гледа у свој тањир и да се не меша у њена посла. Ни њој не одговара много штошта код њега, али му ништа не говори.Изгубила је било какву вољу да му било шта више каже. Поготово сада када су сами и када су деца давно отишла од њих. Не види никакву могућност да може да га промени. Никада се он неће променити. Сркаће он врелу супу и јечаће из свег грла као да му супа лечи тешке ране. Мрвиће на све стране, јер он уопште не примећује колико се она труди да кућа буде чиста и уредна. Хркаће он ноћима и будиће је из сна. Запишаваће стално шољу у купатилу и неће после купања да обрише под, вода ће да цури из купатила као да се купа на самим плочицама, радиће све оно што годинама ради и што њу нервира, али она је немоћна. Не може ту више ништа да промени. Живот јој је протекао у борби за преживљавање и она није имала времена да мужа мења, цивилизује, култивише, васпитава и доведи у ред, као што је то успела са девојчицама које су, само захваљујући њеној чврстој руци, данас постале самосталне жене, пожртвоване мајке, које имају своје породице и живе од свога рада. То што су им деца неваспитана, њени вољени унуци, то ће њеним ћеркама доћи главе и мораће, када им деца порасту, да трпе све погрешке свог накарадног васпитања, али њу то више није занимало, јер то је проблем њених кћерки. Уживала је у својим унуцима, у њиховој младости и шалама, потискујући све оно што јој се није свиђало и што није хтела да отворено кћеркама каже, како не би покварила идилу устаљеног недељног ручка.
Пријао јој је тај први јутарњи гутљај кафе. Није волела да пије кафу из великих шоља. Имала је осећај као да испија саму себе.Плашила се да се не удави у тамној дубини црне течности.У последње време тај страх је све више обузимао. Није могла да одгонетне одакле он долази. Понекада би се толико уплашила да је остављала кафу непопијену, уплашена од неких црних слутњи које су је обузеле.Прошле ноћи је тако нагло скочила из сна да јој се учинило, док је буновна седела на крају кревета у мраку собе и слушала несносно хркање мужа, тога никада никакве мисли нису мориле, да неће моћи да изрони из те мрачне дубине у којој се била нашла. Дисала је убрзано, отварала уста као риба на сувоме и повлачила спаваћицу са врата,као да је хтела једним дубоким уздахом да покупи сав ваздух из загушљиве собе. Срце је хтело да пробије бубну опну. Низ врат, груди и леђа су јој се сливали капљице хладног зноја.Није могла да крикне. Остала је угушена у задимљеној соби. Паника је ухвати. Помислила је да се запалио шпорет у кухињи, можда га није искључила, јуче је морала, ретко је то радила, да укључи и електрични шпорет,можда је дим долазио из упаљене рерне, увек се плашила врелине из дубине рерне, дотрчала је до кухиње и нигде није било дима. Све је било мирно. Чисто. Прозор је био отворен и пролећни ветрић је расхлади мисли. Отпи мало воде и врати се у собу.
Муж је тврдо спавао и није марио за њу. Одавно су били странци. Не сећа се када је показао мало нежности према њој. Она га уопште није занимала. Била је његова верна слушкиња која га је прала, пеглала и која му је кувала.Сувише је био заокупљен неким својим новим пријатељима и све касније је, припит и смрдљив од дима цигарета, долазио кући. Ништа га није више ни питала. Није имала живаца да се свађа. Устајала је и стављла му је вечеру на сто. Спуштала је тањир пред њега као да послужује неког странца. Поштански службеник у пензији се прилично променио. Некада је морао рано да легне, јер је пре зоре устајао како би бициклом стигао на посао. Али, времена су се променила. Више ни он не устајао рано. Јутро је било само њено и то никоме није хтела да поклони. Била је права господарица свога усамљенога јутра. Све остало током дана је било једнолично и досадно. Ручак је постављала у два сата и њен муж је, тачношћу поштанског службеника, редовно седао за сто и халапљиво прождирао све што је на сто поставила, заливши флашом хладног пива ручак. Нису причали. Нису имали о чему више да причају. Јели су у гробној тишини. Она није јела. Више је мрљавила и претурала храну по тањиру. Није хтела да му поквари ужитак. Она више уопште није била ни важна.Муж ни не примећује да не једе и да све више пати.
Једино су недељом, када би им сви дошли, размењивали најбаналније фразетине и глумили да се ништа није променило, а онда би се муж, мљацкајући и подригујући, повукао у дневну собу и тамо је са зетовима расправљао о политици. Није улазила у те њихове расправе. Није је занимало. Знала је да је држава угрожена, да су јој наметнули победници велике ратне репарације, да народ тешко живи и да такво стање не може дуго да потраје. Осећала је у себи да се прегрејала као њена рерна. Нешто се сигурно морало да догоди. Њој је најважније било да су јој деца здрава и да јој је кућа, њено једино царство слободе, уредна и сређена.
Принесе шољицу устима и попи последњи гутљај кафе. Јутарњи ритуал је завршила.Није волела да седи, размишља и гледа у једну тачку.То је за њу било пренемагање, слабост и губљење времена.Почела је да спрема мужу доручак. Пуно се у животу намучила. Више је била гладна и жељна свега, него што је уживала у добробити живота. Није имала ни пријатељице из детињства.Мајка јој је рано умрла и она је морала, као најстарија кћерка да се брине о своје три млађе сестре и о оцу, који је по цео дан радио на грађевини.Тако је принудно постала домаћица и глава породице, која је морала да распореди очеву плату да имају хране довољно да преживе читав месец.Одрастала је кувајући, перући и бринући се о сестрама.Остала би сигурно неудата да се једнога дана није појавио у њиховој кући очев пријатељ из младости, стари момак, неожењени поштански службеник из предграђа, кога је персирала, који је почео да долази све чешће код њих на вечеру и дружење, који се загледао у вредну и спретну, педатну, уредну и наочиту девојку,што много не прича, па је њен отац, видећи да је то последња прилика да се његова пожртвована и марљива ћерка искобеља из њиховог сиромаштва, једне вечери, када су остали сами и када је она спремала кућу, благим, готово молећивим гласом предложио Хелги да потражи своју срећу у браку са његовим добрим и поштеним пријатељем. Није му се успротивила. Није имала ни воље ни снаге.Није размишљала уопште о себи.Поштовала је оца и прихватила је његову одлуку. Веровала му је и није хтела да га разочара. Мушкарци је нису ни занимали. Натоварена дневним обавезама није размишљала о својој будућности.Сматрала је да мора да се жртвује за угрожену породицу. Приписивала је све то судбини и помирила се са тим да мора да носи свој крст. То њој припада и нема кукања.Мрзила је кукања и запомагања.Морала је све да издржи.Живот је искушава. Никада није сузу пустила због своје муке.Никада није завидела другим девојкама што имају слободног времена на претек, што ништа не раде,што могу да се сређују, облаче, дотерују и кинђуре, да излазе са момцима, да одлазе на игранке, да плешу и да се забављају. Она све то није могла да приушти, јер њене породичне обавезе јој то нису дозвољавале. Није имала изборала. Морала је да се стара о породици, морала је да замени мајку и ту свету дужност је носила храбро. Није била, мора се признати, ни нека велика хришћанка, ако се под добром хришћанком сматрају редовни одласци у цркву на службу, редовне молитве и исповедања земаљских грехова, али је волела да слуша приче о Христу и његовој праведној борби за човека, о његовом страдању и васкрснућу.Знала је сва његова чудеса, дивила се његовој љубави и истрајности, знала је да се жртвовао у заштити сиромашних и обесправљених. Себе је препознала у том чину саможртвовања, осуђивала је Јевреје што су га издали, што га нису разумели, подржали и што су учествовали у његовом распећу на крсту.Памтила је неке кратке песмице о Христу које је научила од покојне мајке и које је више певушила као успомену на њу, него што се уносила у разумевање изговорених стихова.
Приђе шпорету. Шта да спреми за доручак? Вртела је неколико јела у круг и већ је била изгубила било какву вољу да радним данима нешто ново смишља.Искрена да буде није ни волела баш да кува. Читала је у неким старим женским часописима да су жене говориле како воле да кувају, јер је кување било за њих права уметност. Алхемија.Стваралачки чин спајања и стварања новог квалитета.Није разумела шта су хтеле тиме да кажу.Какво стварање новог квалитета? Кување је за њу била велика обавеза. Терет. Породица је морала да једе да би преживела и она је добила задатак, на њу је пало то бреме, да мора да кува.Није имао нико други. Кухиња је припала њој.Није могла да се извуче из те неприлике и није могла да наше некога другога да је замени. Остала је сама и морала је да се сналази. Три пута дневно да спрема и поставља храну и тако годинама. Пара никада није било довољно. И каква је онда то уметност? Каво је то надахнуће? Шта има занимљиво и креативно у љуштењу кромпира и прању судова? Шта има узвишено у задимљеној кухињи када се месо пече у рерни? Ништа јој није било горе да слуша него када би припити муж устајао од вечере и , одлазећи на спавање, већ сањив, питао шта ће сутра да спрема за ручак. Није подносила ту грамзивост за храном. Зашто су људи тако бахати и похлепни? Зашто су прождрљиви? Где је крај том преждеавању? Кување није никаква уметност, него је уметност са платом поштанског службеника подићи две кћерке и васпитати их да буду узорне Немице.Уметност је опстати у времену када су се све силе обрушиле на њихову нацију и када су породице једва преживљвале неправедну казну која је погодила њихов народ. Њен подвиг да се избори за своју породицу нико није примећивао.Нико није видео. Нико је није хвалио. Никакве награде није добијала. Њен свакодневни рад је одлазио у канализацију. Директно у канализацију је отицало све што је тога дана у мукама направила. Који смисао живота који нестаје у канализацији? Човек који држи до себе мора да има железну вољу да све то издржи.Не сме да се разочара. Само се слабићи разочарају.Мора да се настави.Мора да трпи и да се бори. Мора да се научи да носи терет свога крста, исто онако како га је Исус носио , без роптања и противљења, терет издаје и казне. Лако је било оним јеврејским госпођама из модних магазина, женама дебелих, зеленаша банкара и трговаца шпекуланата, да разглабају о уметности кувања, да се у својим замковима шепуре над препуним трпезама, да праве јела за које она никада није ни чула, лако је било тим доконим богаташицама да држе предавање сиротињи о уметности кувања, када су њихови имућни мужеви донослили кућама огромна богатства, које нису могле да потроше три генерације иза њих. Али, шта да каже она? Како одгајати две кћерке са платом поштанског службеника најнижег разреда из предграђа? Како их васпитати, нахранити, обући и обути када увек нема довољно новца? Како платити струју, воду, дрва за грејање, лекове и како одржавати да кућа буде чиста, да нигде нема ниједне мрвице, да су фронцле на теписима увек затегнуте, да је постељина закрпљена и опеглана, да је све сложена на своме месту и да никад никоме ништа не дугујете? Нека њој те размажене јеврејске госпође објасне и онда ће она да прихвати да је кување уметност и да је то заиста алхемија живота.
Шта да скува данас за ручак?
Шта да му спреми за вечеру?
Узела је загорели , поцрнели тигањ и ставила га на шпорет. Убацила је дрво да се ватра распламса.Брзо затвори врата , јер се плашила пламена упаљене ватре.Отвори фрижидер и узе три јаја. Шта ће му три јаја? Криза је велика. Довољна су му два јаја. Више није ни заслужио. Она неће да доручкује. Не може, изгубила је апетит.Откако је муче ноћне море, сва се била осушила. Усукала. Изгубила је своју пређашњу лепоту.Полако је венула.Сукње су јој постале велике. Окретале су јој се у струку. Покушавала је да натера себе нешто да поједе, али није могла. Имала је стални осећај мучнине и гађења. Као да је мирисала сопствену смрт. Сећала се тешког мириса мајчиног умирућег тела. Сада га је свуда осећала око себе. Упркос толиком реду, прању и чишћењу, није могла да опере тај несносан осећај.Грицкала је за столом суви хлеб од јуче. Чекала је да се маст у тигању загреје.Суве мрвице су свуда падале по столу. Она их је притискала прстима, полако подизала од стола и стављала између зуба. Уживала је док их је зубима кажњавала и млела. Маст се топила из кашике и дим се дизао из тигања. Устала је и пришла шпорету.У последњем тренутку ухвати кашику да не упадне у врелу маст.Овако је њу муж ухватио. У последњем тренутку. Истопила би се као ова маст у врелој тави. Тврдио је да она прави најбоља јаја на око.Нико, каже, није могао да улије јаја на око да буду као њена. Разби прво јаје, као да разбија невидљиву опну што се надвила над њеним животом, и ули га у врелу маст да јаје зацврча као да га све њене животне невоље притиснуше свом снагом. Никада она није овако урлала због свог страдалачког жртвовања. Трпела је и носила је мирно своју судбину.Разби и друго јаје да олакша муке ономе усамљеном првом страдалнику. Лакше ће им бити када се заједно пеку. Ни Исусус Христ није сам умирао на Голготи. Бол онога другога несретника ублажује нашу муку. Гледала је како се на црном небу таве стварају беланца као када се паочинасти бели облаци, услед летње жеге,,пловећи изнад наших живота,збијају и таложе око жутине усијалог подневног сунца. Кашиком је полако посипала врелу маст по жуманцету, све док се сунце није угасило и претворило у беле, смежуране облаке који су му одузели његов пређашњи сјај, облаке који су скривали семе прапочетка, првог рађања и који су наговештавали, својом освојеном мирноћом црне таве, велике промене и невреме.
Мислили су да је тајна у томе што јаја пече на масти.
Она се насмеја.
„ Тајна је у ватри!“
Хелга Пулхер је била мирна док су је испитивали у судници.
Није имала шта да каже, јер се све већ знало.
Око 30.000 жена, највише јеврејских Пољакиња, које су преживеле страхоте концентрационог логора Равензбрик , окривиле су је за страшан злочин.
Била је заменица и десна рука главне надзорнице женског логора Јохане Лангефелд, која је била немилосрдна , окрутна, сурова и која је увела строгу дисциплину и ред међу затвореницама.
Одбила да одговара на питања.
Није имала потребу да се правда.
Само једном се јавила да исправи државног тужиоца, који је све нацистичке управнице концлогора Равензбирка оптужио да су учествовале у убиству преко 50. 000 невиних жена .
Хелга Пулхер је исправила тужиоца и гласно рекла :
„ 56.289“
И ништа више.
Осуђена је на смрт стрељањем.
На дан стрељања је устала рано.
Била је спокојна.
Попила је хладну кафу и појела двопек.
Умила се и очешљала косу.
Затвореничко одело на њој је било закопчано,уредно и чисто.
Када су је извели у двориште и прислонили у зид,заједно са још четри друге затворенице, једина је одбила да стави мараму на очи.
Стајала је покрај своје надзорнице Јохане Лангерфелд која је ридала.
Чула је како закукавају и Христа дозивају Доротеа Бинц, звана Куварица, јер је радила на гасним коморама и приучена медицинска сестра Грета Бузел, звана Хирург, која је вадила органе женама и стављала у тегле.
Марија Мандл звана Звер се хистерично церекала.
Хелга Пулхер је била мирна.
Гледала је право у цеви уперених пушака.
Стајала је исправљена.
Руком поправи косу и погледа своју закопчану затворску одећу.
На грудима виде мрвицу двопека.
Насмеши се, узе је и стави у леву шаку.
Одјекну плотун.
Док је лежала на земљи видела је изнад себе како јој усијано жуманце нестаје у оку.
Београд, 27.03.2018
