Nova nevolja se nadvila nad Srbijom. Nevolja koju politička kvazielita ne želi da vidi, jer su zaokupljeni procesom pljačkanja sopstvene države.Ta nevolja stiže iz Sandžaka. U aprilu mesecu sam, nakon skoro dve godine intezivnog sagledavanja privrede Sandžaka, izašao pred srpsku javnost sa Otvorenim pismom
o problemima u Sandžaku i načinu kako da se ti nagomilani problemi reše, kako se ne bi ponovila negativna iskustva iz bliske istorije raspada zemlje. Otvoreno pismo poslao sam na sve nadležne državne adrese, ali, nažalost, kao po nekom ukletom pravilu, niko se nije oglasio. Da li zbog toga što sam to ja pisao, što kao mogućnost ne isključujem, ili zbog toga što nisu spremni da se suoče sa još jednom poraznom istinom i zato, poštujući vekovnu srpsku političku tradiciju, zabadaju glavu u pesak očekujući da će se problemi u Sandžaku sami rešiti.
Bilo kako bilo, srpska politička oligarhija, koja se trenutno nalazi na vlasti na svim nivoima i koja nema nikakvu opoziciju, nastavlja da temeljno pljačka državu i sopstvene građane, usput vodeći neprekidne ratove u javnosti oko nekakvog navodnog svog političkog programa, dok se u stvarnosti, kada se ugase kamere, političari brzo dogovaraju kako će podeliti politički plen, ko će reketirati koje preduzeće u privredi, ko će kontrolisati koji resor u državi, i na kraju, obesmišljavajući demokratiju, dosledno jedni drugima čuvaju leđa, da se ne bi promenlo sadašnje stanje u državi.
Svaka promena je opasna jer može odneti privilegije poltičke oligarhije koja se bogati, pa se stoga sprečava pojava ozbiljne alternative na političkom tržištu i sve različitosti se obesmišljavaju i omalovažavaju. Otuda toliko partijsko jedinstvo u donošenju novog ustava. Ustava koji im je samo poslužio za kupovinu vremena. Ustava koji nije dobar i koji će morati brzo da se menja. I politički prvaci su to isticali, verujući da će im ustav pomoći da nekako preguraju predstojeće događaje. Da svako izvuče najveći profit samo za sebe. O državnim interesima sude samo na osnovu partijskih i ličnih interesa.
Da nije tako zar bi se u donošenju ustava, uplašeni da će dobiti vrući šamar od građana, poslužili i patrijarhom? Ni Despot se nije koristio takvom manipulacijom. Izvlačenje patrijarha na glasanje pokazuje svu pokvarenost Koštuničinog legalizma i njegovu spremnost da ostvari cilj svim makijevelističkim sredstvima. Pošto je većina za ustav obezbeđena u poslednja dva sata pred zatvaranje birališta, koja su mogla da rade i posle zatvaranja, pošto su u kasnim poslepodnevnim satima morali u medijskoj kampanji da ubace i šiptarskog vođu Čekua, koji je slavio slabu izlaznost Srba, režim je uspeo, uz podršku ostale političke oligarhije, da nekako progura partijski ustav i ubedi građane Srbije da su tako sprečili dalje cepanje države i da su sebi obezbedili bolji život.
Bila je to podla politička laž slična onoj da smo pobedili NATO alijansu i da nismo kapitulirali, mada smo svi znali da smo poraženi i da smo morali da potpišemo kapitulaciju jer nismo imali adekvatan odgovor na političke i marketinške provokacije šiptarskih lobista. Tačnije, nismo imali zrelu političku elitu koja je mogla da parira neosporno veštijim političkim protivnicima. Ustav je politička kapitulacija diletanata na vlasti koji obmanjuju srpsku javnost. Umesto da otvori raspravu o svim gorućim pitanjima u državi, politička kvazielita iz svih stranaka, slavi usvajanje novog ustava i otpočinje pripremu za novu političku prevaru na izborima, potpuno zanemarujući da se događaji razvijaju nekim svojim tokovima i da ćemo vrlo brzo upasti u novu nevolju. Ustvari, nevolja je stara, samo politički slepci ne vide šta nam se sprema.
Odmah da kažem da oni nisu krivi za nevolju koja nas je snašla, ali su krivi što istinu ne saopštavaju naciji i što lažu građane Srbije. Koštunica i njegovi prepotentni i uobraženi savetnici, potpuni politički diletanti, samozadovoljno šire optimizam, preteći Ahtisariju da će mu uzeti nezaslužanu platu, pa tako neodoljivo podsećaju na Mirjanu Marković koja je ostala ubeđena da smo mogli da pobedimo, da je samo trebalo izdržati još nekoliko dana bombardovanja do podizanja svetske proleterske revolucije, kada bi radnička klasa razvijenih zemalja ustala u odbranu Srbije i nepravde, ustala protiv čeličnog zakona međunarodne plutokratije i stvorila novi internacionalni pokret, gde bi Ona bila Roza Luksemburg sa cvetom u kosi, a On obrijani Marks & Engels.
Koštunica je umislio da je Simeon Mirotočivi i njegova paranoja je opasna po naciju. Kada premijer izjavi na Sajmu knjiga da je za njega najbolja knjiga ustav, onda je to dokaz da sa tim političarem nešto nije u redu i da nam se dobro ne piše. Gubitak zdravog razuma kod političara na vlasti, može dovesti do velike groznice u nacionalnom biću. Ukoliko nacija, jer o njoj se ovde radi, ne uspe da pronađe unutrašnje snage za ozdravljenje od kolektivnog ludila, onda postoji realna opasnost da ta nacija izumre. Bolje rešenje je da se smanji i nastavi da živi pod jednom osušenom šljivom.
Nove nevolje koje su zadesile Sandžak i protiv kojih se trenutno bore naivni i dobri meštani, mogu naneti veliku nesreću državi ukoliko se na vreme ne zaleče otvorene rane. Pošto rana ima sve više i otvaraju se na različitim delovima državnog organizma, bojim se da sa ovakvim političarima na vlasti nećemo uspeti da sačuvamo celovitost države i da ćemo pretrpeti sve bolnije amputacije. Na kraju, možemo izgubiti i glavu koja je danas zabodena u sopstveni džep.
Vehabije iz Novog Pazara imaju glavu napunjenu mržnjom. Neko dirigovano upravlja njihovim besom. Islamska zajednica je zatražila zaštitu od države. Zaštita ne znači policijsko obezbeđenje. Nemamo toliko policajaca da zaštiti sve građane Sandžaka od vehabija. Država mora da napravi viziju svoga razvoja i da stvori uslove za bolji život svim građanima Sandžaka. Bolji život ne donosi loš ustav, nego pametna ulaganja i pokretanje proizvodnje i povećavanje zaposlenosti.
Nemamo toliko policajaca da brane sve nezaposlene od ideologije vehabija. Nemamo toliko policajaca da brane sve siromašne Sandžaka od zuluma vehabija. Predložio sam u Otvorenom pismu sve mere koje mora država da preduzme ukoliko želi da sačuva Sandžak. Ukoliko želi da nas spase novih sukoba i podela. Država ništa ne radi na tom problemu. Vreme neumitno curi i donosi nevolju. Ako je nevolja kod nas doručkovala i ručala, ne mora vala i da večera. O tome odlučuju političari koji moraju biti državnici. To ovi današnji ne mogu. Potrebni su novi ljudi i nova politika.Imamo li snage za to?
Obajvljeno u listu Tabloid pod naslovom „Između Ustava i vehabija“