ОПОЗИЦИЈА
Морам да политички описменим грађане Србије.
Незнање је, нажалост, огромно.
У чему је проблем?
Ево, износим моје искуство са несрећном опозицијом.
Искуство старо пуних 33 године.
Када су у опозицију, онда ме редовно зову, траже моје савете, финансијску помоћ и цитирају моје стручне, критичке текстове о власти.
Моле ме да наступам на њиховим трибинама и да учествујем у кампањама.
Хвале ме у јавности као стручњака и поштеног човека.
Међутим, све се то промени када дођу на власт.
Промена уследи преко ноћи.
Просто је невероватно којом брзином ме забораве.
Још брже ме забране.
И тако сам забрањен 33 године у континуитету.
На то сам – поносан!
Грађани мисле, када слушају некога како лепо говори и критикује власт, да он може сутра да буде добар државник.
Али, то је велика грешка.
Обарање власти и вођење државе су два потпуно различита посла.
Лепа опозициона прича из скупштинских клупа и ресторана, телевизијских наступа, где онај који критикује власт нема ниједан дан радног искуства ван политике, нема никакве везе са вођењем државе.
Најтежи, најсложенији и најодговорнији посао је вођење државе.
Не могу људи из опозиције, који су рушили режим, да буду добри државници.
Проблем опозиције је што они хоће само да се докопају власти.
На све су спремни, јер циљ оправдава средства.
Не желе промену тоталитарног политичког система, који заједници прави проблеме, него желе да они управљају тим накарадним и назадним политичким системом.
И то је суштина мог сталног и доследног сукоба са њима.
Грађани ту лекцију праве Демократије нису још научили.
Политика –„ ал му је рекао“ – није никаква политика.
То је надггорњавање за добијање политичке популарности.
Вођење државе тражи стручност, знање, искуство, вештину и поштење.
Политичари то немају.
Они политику доживљавају као уносан приватни бизнис.
Али, знамо, политика је јавна делатност у интересу заједнице.
Политичари то не желе да прихвате.
Зато ми треба да укинемо професију политичар.
У непосредној демократији нема места за паразите политичаре.
Шта предлажем?
Свим грађанима, који су се истакли у рушењу тоталитарног режима, треба доделити друштвена признања.
Може и извесна количина новца.
Немам ништа против таквог предлога.
Много мање ће заједницу да кошта, када плати њихово учешће у обарању тоталитарне власти, него да им дају да управљају државом.
Кандидати за управљање државом морају да буду компетентни.
Изабрани и контролисани.
Извршну власт у држави могу да обављају само једну годину.
Тако их спречавамо да живе од политике.
Морају да се науче да живе за политику заједнице.
Закључак, немојте да се палите када слушате данашње опозиционаре.
То што лепо причају, не значи да знају да воде државу.
Исто важи и за многе брбљивце на друштвеним мрежама.
Који полуде када се упале камере.
Замислите шта би тек радили да се докопају власти.
Заједница може да опстане само ако спречимо да политички олош влада.
То је први час непосредне владавине народа.
Београд, 7531.г сечко, дан трећи