Izjava Tadića na Kipru, što je neprimeren diplomatski skandal, da kompanije iz Srbije ne mogu da imaju off shore kompanije i da tamo, nakon prodaje biznisa u Srbiji, plaćaju porez, slučaj Miškovića sa njegovom bankom, mada prema zakonu domaća banka nije mogla da bude u većinskom vlasništvu off shore kompanije, izazvao je paniku medju tajkunima.
Glavni prevaranti i špekulanti u tranziciji, zaglibljeni u sopstvene dugove, prezaduženi i bez bankarskih novih kredita, imaju nameru da prodaju preostali biznis i da se tako izvuku iz Srbije i izbegnu nacionalizaciju imovine nastale na privilegijama i uz asistiranje režima, nacionalizaciju koja će nastati nakon socijalne Revolucije koja se sprema u Srbiji.
Bezazlena izjava Manekena tranzicije, koja se utopila u moru njegovih svakodnevnih gluposti kojima zatrpava javno mnjenje i tako spinuje javnost da on zaista nešto korisno radi i da njegova krstarenja po svetu nisu ekskurzije u predele u kojima nikada nije bio, dovela je do panike medju tajkunima, pa su oni, brže bolje, angažovali svoje preplaćene sluge-novinare da napadnu ovu neumesnu izjavu predsednika države.
Pogledajmo šta u odbrani kaže jedan neimenovani biznismen koga je intervjuisao
Miša Brkić, omiljeni novinar tajkuna i ideolog neoliberalizma.
,,Kad bi ja sad prodao srpsku firmu nekom strancu, ja te pare ne mogu da strpam u džep i pobegnem da ih negde troškarim. Mene bi prvo banke zvale i tražile da vratim dugove, tako da cena koju bih dobio od prodaje nije suma koja se oporezuje. Uostalom, kad prodajem firmu, to nije dobit na koju se plaća porez. Od te sume odbijaju se dosadašnji troškovi investicionih ulaganja i obaveze prema bankama. Dakle, platio bih porez na dobit ako je uopšte ima, a ne porez na promet, prodaju firme ;;– tvrdi ovaj preduzetnik.
Ili ovo nije preduzetnik i čitav intervju je izmišljen ili preduzetnik namerno spinuje javnost iznoseći ordinarne neistine.
Dakle, svako ko radi godinama na trzistu i ko radi sa stranim investitorima, naročito oni konsultanti koji učestvuju u kupovini i prodaji kompanija, dobro znaju da se prodaja domaće kompanije strancu ne vrši na gore naveden način.
Kada strani investitor kupuje 100% vlasništva domaće kompanije koja je vlaništvo ovog nedobronamernog Preduzetnika, onda on kupuje kompaniju sa čitavim njjenim kapitalom, potraživanjima i obavezama. Strani investitor, preko svojih konsultanata, ugovara cenu u celosti za kompaniju i uzima je u viđenom stanju.Visina obaveza, nenaplaćen potraživanja i svi ostali podaci iz kompanije učestvuju u određivanju cene kompanije.
Kada se postigne dogovor oko cene i kada Preduzetnik pristane na cenu koju mu strani investitor nudi za kompaniju, onda kompanija prelazi 100% u vlasništvo stranca i on nasleđuje sva potraživanja i obaveze kompanije.
Prodavac, onaj nedobronamerni Preduzetnik, dobija novac i ispisuje se iz vlasništva kompanije. On, dakle, više nema ništa ni sa bankama, ni sa ostalim poveriocima, niti on, nakon prodaje kompanije, može da juri dužnike kompanije.
Kompanija nije više u njegovom vlasništvu.
On dobija novac na koji treba da plati porez u celini.
I to je ključno za razumevanje zašto tajkuni beže u egzotične poreske rajeve.
Nema nikakvog odbijanja troškova investicionog ulaganja i obaveze prema bankama, preduzetnik je dužan da svojoj državi plati porez.
Zašto to tajkuni izbegavaju?
Gde oni uzimaju zaradu?
Tajkuni beže iz Srbije jer ne žele da prijave po kojoj su ceni prodali kompaniju, zato što oni zvanično prikazuju mnogo manju cenu od cene koju stvarno dobijaju, tako da imaju prostora za podmićivanje političara, novinara, sudija i svih onih koji su lobisti tajkuna.
I drugi razlog je taj što su porezi zaista mnogo manji u poreskim rajevima i tako oni dobijaju veći ostatak za sebe.
I to je potpuno racionalno ponašanje.
Za to ih niko ni ne krivi.
Nije, dakle, problem u tajkunima, nego u državi.
Država treba da ima niske poreze i da omogući nama poslovnim ljudima da dobijemo kvalitetne uslove za poslovanje u Srbiji i da imamo interese da dovodimo svoje partnere da rade u našoj državi. Ali nesposobna vlast ne razume takvu ekonomsku logiku, jer oni, nažalost, nikada nisu stvarali novac na tržištu nego su parazitski trošili budžetska sredstva. Reketiraju tajkune i rade u interesu njihovih privatnih privilegovanih kompanija.
Kada bi porezi bili niski, recimo 4% godišnje, svi bi plaćali porez i svi bi stranci otvarali firme kod nas. Ali pošto su porezi visoki, Srbija nije interesantna kompanijama i one idu tamo gde su poreski rajevi.
Kada bi svi porez na prodaju kompanija bio 4%, onda bi se videla sva glupost ovakvog razmišljanja novinara Preduzetnika.
Pravi preduzetnici bi plaćali porez svojoj državi i njihovi strani partneri bi dolazili u takvu državu.
Tajkuni bi, pre plaćanja poreza, morali da prodju državnu revizorku kuću oko toga kako je nastao njihov kapital,j er postoji velika mogućnost da veliki broj tajkuna i ne treba da plati nikakav porez nakon nacionalizacije imovine nastale na privilegijama režima i zakona koji su donošeni za njih.
Katarza nam je potrebna, zar ne?
Branko Dragaš
