Početna Tekstovi ОЛОШОКРАТИЈА

ОЛОШОКРАТИЈА

17369
10
SHARE

ОЛОШOКРАТИЈА

 

  Све ми се смучило. Остало ми је три године до пензије. Данас бих отишла. Данас! Веруј ми, никада овако није било. Никада! Било је свега и свачега. Нагледали смо се свашта, али никада овакве битанге, незналице и пропалитети нису владали.Заразили су читаво друштво својим пљачкама, лажима и преварама. Ти не можеш да схватиш у каквом паклу радим. У државним службама је немогуће више радити. Немогуће! Постали смо савремени робови партијских фараона. Ми, стари радници, који  једини знамо посао, који све држимо, који нисмо чланови странке, ми смо претворени у робове. Стварно! Немој да се  чудиш!  Причам ти праву истину! То нећеш моћи нигде да прочиташ! Сви ћуте! Нико не сме да се побуни! Везали су сами себи брњице! Сви се плашимо за своју егзистенцију. Стање је као у неком радном логору. Свуда само страх. Нико не сме да зауцне. Прошле недеље, мој друг, врстан стручњак и радник, изнервирам понижавањем директорке службе, замолио је ту кокошку , врло уљудно, да му се не обраћа на такав простачки и примитивни начин. Истог дана је добио отказ. Истог дана! По кратком поступку! Најкраћем! И? Ништа нико ништа није рекао! Нико да устане! Сви ћутимо! Ја прва! Шта да радим? Ако се побуним, добићу и ја отказ. Ко ће мене да запосли у педесет и некој? Ко? Нико! Како ћу да преживим? Како ћу да дочекам старост? Шта ми је преостало? Ћутим и трпим! Немам избора. Једем се свакога дана. Имам несаницу. Савест ме гризе. Али, ништа не могу да урадим сама. Сваки покушај да разговарам са неким о нашем јадном и бедном положају , сваки покушај да позовем да се организујемо и побунимо, да изађемо у јавност, да се боримо за себе, све је узалудно. Беже сви од мене! Беже као да сам заражена! Мисле да сам луда. Мисле да их провоцирам. Нико неће прстом да мрдне! Плаше се да не остану без посла. Плаше се да неће преживети. Плаше се своје сенке! Не можеш да верујеш каква је ситуација на послу. Живот ми се смучио! Мука ми је да идем на посао. Гутам неке таблете да се смирим! Гутам саму себе! До када ће трајати овај терор! Да, да! Не претерујем! Давно си изашао из државне банке, не знаш како је стање у државним службама. Радим по читав дан. Не дижем главу! Носим посао кући! Посао мора да се заврши! Без тога не може држава да функционише. Знаш то јако добро. Не требам теби да објашњавам значај тог нашег посла за државу. Знаш ли колико нас уради тај огромни посао? Наст – 12?!? Словима – дванаест! То смо ми матори који радимо. Који смо подметнули кичму. Рмбамо! Знаш ли колико је примљено људи за ових пет година код нас? Не знаш! Шта мислиш? Никада нећеш да погодиш! Никада! Примљено је 400 партијских идиота. Еј, бре, Србине! Четристо страначких дебила! Шта раде? Нико не зна шта раде. Нико од њих ништа не зна да ради! Мрмоти, како ти пишеш! Прави партијски мрмоти! Запослили су се тако што су платили тарифу за запошљавање. Знаш да постоји тржишна тарифа за добијање државно посла? Знаш. У реду. Знаш ли колика је тарифа код нас? Не знаш. Тарифа је – 5.000 евра. Да! Петхиљада евра у – кешу! Соларно! На руке! Коме? Па –Њему или Њој. Потпуно је свеједно. Они су поделили своје партијске феуде. Свако је добио свој чиитлук и свога бега. Наш партијски бег је узео – два милиона евра. Кеша! Коме иду те паре? Знаш ти боље од мене. Бег задржава пола, док другу половину даје онима изнад себе. Али, то није све! Страначки бег прави ненормалне трошкове и извлачи паре државе на све стране. И то дели са онима изнад себе. Тако та банда функционише. Систем је уигран до перфекције. Сви на положајима краду! Износи крађе се само разликују. Тако пљачкају државу. И они пре њих су тако радили и они пре. Али, ови су – немилосрдни! Немају пардона! Нема извињења! Они, човече, сматрају да смо ми њихова лична својина. Они сматрају да смо ми стока која мора да слуша и да ради. Паре државе се немилице троше. Купују се најскупља кола, иде се на најскупље светске дестинације на конгресе, уствари на проводе и , извини, морам да будем отворена, на јебарлук. Општи јебарник о трошку државе. Ужас! Довели су те напаљене кварцоване клинке са силиконима, које све личе на ове спонзоруше. Никакве разлике нема. Све имају дипломе! Еј, јебем ти живот, не зна мала курвица да се потпише, она има факултетску диплому и нама наређује. Када питаш ту кучку – шта знате да радите, морамо им ви говорити, јер они су постављене одозго, она се смеје и каже да је њен посао да – наређује! Доведена је да наређује?!? Можеш ли веровати? Лудило! Исто су такви ти мали напаљени клинци. Јапијевци, како их зовеш.  Битанге! Потпуно су исти. Исте манире имају. Исто се кезе. Исте гримасе. Иста одела носе. Као неки партијски нацисти. На иста места излазе. Заједно путују по свету. И исто нас понижавају и вређају. Ти не можеш да схватиш шта нам раде? Иживљавају се! Смеју нам се у лице и спрадају! Наређују нам! Вичу и деру се као кочијаши! А, наод? Народ сагно главу трпи, ради и ћути. Убили су народ у појам. Страх су народу улили у кости. Не можеш да верујеш. Убијају нас свакодневно! Злостављају! Ужасно су прости. Вулгарни. Бахати! Безобразни. Не јебу живу силу! Извини што говорим овим прљавим речима. Нема бољих речи за њих. Ти си бар отворен и волиш да се отворено говори. Никада, понављам, никада овакав политички олош није  дошао у државне службе да нам наређује. Никада нисмо били овако понижени. Плату су нам смањили. Они узимају колико хоће. Не долазе на посао. Никоме не одговарају. Раде буквално шта хоће.Понашају се да су изнад нас. Сами причају да су елита. Једу у најскупљим ресторанима својих пријатеља о државном трошку. Сваке вечери су негде журке. Групњаци. Перверзије.Шмрче се најбоља дрога. Пију светка брендирана пића. Преко дана се само договарају шта ће увече да раде. Чарапе, гаће, одела и хаљине купују о државном трошку. Како? Репрезентације.Лажне фактуре. Хиљаде лажних фактура! Све пролази! Нема никакве контроле!  Морају, каже директорка, да буду лепо обучене и дотеране за стране инвеститоре. Какве ми везе имамо са страним инвеститорима? Никакве! Ми смо државни чиновници који завршавају један изузетно важан посао у држави. Свака држава има такве чиновнике. Не може држава да функционише ако ми не урадимо наше обрачуне, ако законска решења не примењујемо и ако не знамо да радимо наш посао. Њих то уопште ништа не занима. Педикири, маникири, фризери, затезање задњица и предњица, напумпавање усана, имплатати, надоградње , обрве и трепавице, све то држава плаћа за ове силиконске спонзоруше странака на власти.Ужас! Не можеш да верујеш! Никога се не плаше. Никога не поштују. Осим –Њега! Он је њихов идол! Он је фаца! Цар! Шеф! Фрајер! Вођа! Мужјак! Господар! Он је зајахао народ! Он је зауздао народ! Тако народу и треба! Мора неко да га заузда! Срби су нерадни! Срби су стока! Срби су покварене лопуже! Вичу на нас! Траже ко узима толет папир. Замисли? Какав толет папир? Ко га узима? Па, они узимају да би нас напали и вређали. Не дижемо главе! Трчимо у тоалет и назад. Штоперицом нам мере време. Увек су незадовољни. Увек нешто гунђају. Долазе и одлазе. Пролазе кроз наше канцеларије као ратничке хорде. Оста пустош за њима. Боже, шта смо доживели? Где је крај овом понижавању? Где је крај овом лоповлуку? Где је крај овом лудило? Да ли је Србија претворена у библијску Содому и Гомору? Назире ли се бар неко решење? До када ово може да траје? Има ли нам спаса? Хоћемо ли ми стварно нестати? Где су људи? Где је та наша елита? Зар ја, државна чиновница, треба да зовем на побуну? Зар ја треба да идем на барикаде? Зар ја треба да описмењавам овај заведени народ? Где је Академија? Универзитет? Црква? Интелектуалци?  Где су млади? Шта чекају? Чега се они боје? Шта могу да изгубе? Зашто беже из своје земље? Шта ће се догодити? Кажеш – пропашће све! Нека пропадне! Мајку му јебем! Извини! Не могу више! Нека, бре, пропадне! Што пре дно да додирнемо! Само да се ова агонија заврши.Само да се ове олоши ослободимо. Живим за тај дан! Живим да им народ суди! Мораће једнога дана да се поравнају рачуни! Онај горе све гледа и бележи! Мораће да плате за све што су нам радили. Није далеко тај дан! Није! Мора да дође! Све ћу да урадим да га доживим! Осећам да ће се нешто морати да се догоди. Осећам да у народу ври. Срби су, бре, ово! Нису наши стари пристајали да робују никоме. Скинићемо ми овај политички олош. Бацићемо га на сметиште историје. Радујем се томе дану. И живим за тај дан!“

Београд, 26.01.2017

 

 

 

SHARE

10 KOMENTARI

  1. Postovanje gospodine Dragas.
    Za Vas sam cuo pre nekoliko meseci i od tada Vas pratim redovno. Vasi tekstovi ili tv/radio nastupi me redovno teraju na dugotrajna razmisljanja. Ovaj tekst me je konacno naterao da se i oglasim. Pozdravljam nacin na koji ste predstavili poslednja 3 teksta, glas naroda je jako bitan.
    Sa svoje 32 godine, diplomom BU i troje dece biram da verujem u sve o cemu Vi pisete/govorite. Sve je jako logicno i razumljivo. Verijem da bi 90% Srba shvatilo i prihvatilo sve o cemu goverite, verujem u nas kvantni um i slobodu misli. Ne postoji ni jedna stvar koja ne moze da se objasnim, bitno je samo da li onaj koji objasnjava dovoljno dobro razume o cemu prica.
    Pitanje. Ako ne zelimo revoluciom da menjamo vlast da li imamo vremena da otkazujemo poslusnost na izborima i da cekamo sledece… Postoji li sansa da Vi budete deo nekog tima koji rusi vladu odmah i sada? Ako ne, sta dalje i posle izbora?

  2. Poštovanje, Branko.
    Nemam običaj da bilo gde ostavljam komentare. Smatram da time sebi oduzimam ovo malo slobodnog vremena koje koristim da se informišem na internetu. Međutim, ovog puta ću prekršiti svoje pravilo.
    Pravnik sam sa pravosudnim ispitom. Radim kao inspektor 30 godina u Poreskoj. Zabranjeno nam je da govorimo javno. Ne pripadam ni jednoj stranci. Od „žutih“ sam pretrpela mobing, pa oduzimanje zvanja i premeštaj u Poresko knjigovodstvo – trebalo je napraviti mesta za njihove mlade kadrove. Hvala im.
    Nažalost, ovaj tekst koji ste objavili je istinit. Nikada nije bilo gore. Mi nemamo nikakva prava kao inspektori. Naprotiv, imamo obavezu da radimo gomile i gomile naređenih gluposti koje se namerno smišljaju. „To tako treba“. A mi znamo zašto treba.
    Od strane Poreske nikada se novac nije javno otimao kršenjem zakona – sada se to otvoreno radi – naredbama odozgo od gomile neznalica i poslušnika. Sramota me gde radim.
    A o gomilama nedodirljivih firmi za pranje novca da ne govorim. Sve znate. Oni su vrlo maštoviti u krađama. Npr. prime radnika na probni rad pet dana, maksimalno ga izrade, kažu da ne zadovoljava, pa onda prime drugog radnika na probni rad i tako stalno imaju besplatnu radnu snagu. Npr. nateraju radnika da otvori firmu preko koje rade kao paušalci (prevarom ili pod pretnjom otkaza), pa zatvore tu firmu, pa onda drugog radnika isto tako. Ti prinuđeni radnici ostaju u poreskim dugovima ne zna se dokle. U Agenciji za privredne registre otvaraju se neke firme sa tuđim ličnim kartama, bez znanja vlasnika iste. Itd, itd.
    Veliko poštovanje Vama.
    Moja prijavljena mejl adresa (spaslav@neobee.net) nije više u funkciji. Nova je slavica.spadijer@mail.com. Probaću sada da to promenim ako može. Pozdrav.

    • Славице,

      Хвала на искрености.
      Знам да је тако.
      Пише ми много људи.
      Позивам Вас да нам се прикључите.
      Полако стварамо једну нову организацију ЕКОНОМСКИ ПОКРЕТ.
      И идемо у борбу за наш спас.

      Поздрав

      Бранко Драгаш

  3. Poštovani, dobar dan.

    Gospodine Dragaš, pratim Vaše tekstove skoro dve godine i sve vaše medijske nastupe. Do sada sam napisao možda dva komentara i kontaktirao sam vas da vas pitam nešto u vezi sa dukatima. Ovaj tekst koji ste napisali, odnosno preneli impresije jedne gospodje koja radi u državnoj instituciji me je nateralo da napišem ovaj komentar, jer je ovo primer surove realnosti u kojij se nalazimo. Kao prvo, biće još gore, oni se neće zaustaviti (članovi hobotnice SNS i ostalih uz njih, i dupeuvlakači). Svi pričaju, „Žuti su krali, ali imali su malo stila, ovi danas nemaju nikakvog obzira“. Zanimljivo, niko ne primećuje da je progresivno sve lošije. Ono što Vi kažete gospodine Dragaš, takčka ključanja se približava. Ljudi počinju psihički da obolevaju, plaše se za posao, to se odnosi i na privatni sektor ima naravno svetlih primera ali sve manje. Ovo što se dogadja, nije slučajno, sve je išlo postepeno. Pošten čovek je ćutao, mislio je, radim pošteno neće me niko dirati. Ne sada su svi na tapetu. Vlada strah, samo se na silu i nasilje obraća pažnja. Ovo nam je svima poznato, ali imamo jedan problem, mlade generacije su još gore, one su od detinjstva navikle na nasilje, to je postalo normalno sredstvo za stizanje do cilja. Ja sam ta mladja generacija, prošao sam sve obrazovne institucije i uopšte nisam optimističan, mladjim generacijama vlada nekultura i bes. U svakom slučaju ne piše nam se dobro. Inače želeo sam da navedem primer iz Doma zdravlja „Milutin Ivković“ na Paliluli. Direktor te ustanove je jedan od Vučićevih dupeuvlakača Aleksandar S. Zbog tog gospodina već tri radnika te sutanove su završili u „Lazi Lazareviću“ zbog psihičkih problema. On je javno pred kolegijumom doktora izjavio, „Ja ne živim od belog mantila, jel Vam to jasno, ako neko ima neki problem sa tim neka mi kaže“. Doveo je svoje pajtose i rodjakinje. Inače on je pre toga bio načelnik u Barajevu pa su ga radnici tamo bojkotovali njih oko 200, manja zajednica se lakše otarasi ološa. Pa su ga prekomandovali da bude načelnik Doma zdravlja najveće opštine u Beogradu. Inače svi ti Vučićevi ljudi i poltroni su homoseksualci. Nisam homofob, ali oni zapošljavaju samo homoseksualce što jeste problem. Inače to govori i o nama samima. U tom domu zdravlja svi znaju da je on bolestan čovek ali niko ne sme ništa da uradi, svi ćute, pravnim putem niko ništa nije uspeo. Ima više pokrenutih parnica protiv njega ali ništa se ne rešava. Mi smo u suštini mafijaška zemlja. Ima tu još mnogo da se kaže ali ovo je bilo ukratko. Inače ja sam diplomirao pre dve godine, radim svašta da bih zaradio, ali ništa u vezi sa onim za šta sam se školovao, novinarstvo, jer ovde nema novinarstva, već laži ili te nema. Pokušavam da pričam sa mojim generacijama ali većina je apatična i gleda samo da se uvuče negde. Tako da ja razmišljam da idem odavde.

    Pozdrav, sve najbolje.